Дефиисање кризе у доктрини НАТО
Тада Господ кризу попустио
Владика Николај (Небеска литургија)
Душан Ковачев
Данас се често заборавља чињеница да је војни савез НАТО настао 1949. године ради заустављања светске комунистичке револуције. Образован је убрзо након окончања Другог светског рата и окупио је водеће силе с обе стране Атлантика у циљу одбране од бољшевизације. Данас се, међутим, радо заборавља да је супарнички Варшавски пакт настао тек 1955. године.
Након победе у Хладном рату, распадом Варшавског пакта и СССР, нестао је непријатељ који је био основ међународног легитимитета НАТО-а у међународним односима. Недостајући легитимитет НАТО је нашао у управаљу кризама, а потом и у одбрани од претње глобалног тероризма. Ради тих нових задатака, прилагодио је своје надлежности, које је са војних проширио на економске, социјалне и друге цивилне циљеве.
Пошто криза[1] никако није само војно-безбедносна појава, већ се ради о системском процесу који обухвата све сегменте друштвеног живота, НАТО је у свој састав укључио бројне организације и савезе који до тад нису сматрани значајним за безбедност. Увођењм тог појма у своју доктрину, НАТО савез је себи омогућио да сваки „кризни“ ентитет проглашава легитимним предметом свог деловања. У пракси, на примеру СРЈ се видело да му за то није потребна ни сагласност ОУН.
Након победе у Хладном рату, распадом Варшавског пакта и СССР, нестао је непријатељ који је био основ међународног легитимитета НАТО-а у међународним односима. Недостајући легитимитет НАТО је нашао у управаљу кризама, а потом и у одбрани од претње глобалног тероризма.
Ради тих нових задатака, прилагодио је своје надлежности, које је са војних проширио на економске, социјалне и друге цивилне циљеве.
Пошто су победом у Хладном рату САД практично остале једина светска суперсила и водећа сила НАТО-а, мултиполарност као облик равнотеже међународних односа у све глобализованијем свету деведесетих сасвим је запостављена тема. Према пост-хладноратовској концепцији, „НАТО 3.0“[2] jе своју надлежност, осим војних, унилатерално проширио и на прекограничне и социо-економске кризе. Ради се о кризама чија је криза цивилне природе и отуд је јасно зашто је дипломатија НАТО-а и њених чланица толико активна на проширењу мреже удружења у свету која јој обезбеђују утицај. Ове организације манир глобалистички расположеног јавног говора редовно именује називом „цивилно друштво“. Већ сама употреба тог термина особитост је војног говора, пошто је, захваљујући традицији хуманизације међународног ратног права током XX века, било веома важно одвојити војно подручје, војна лица и војне циљеве од цивилних у рату и миру.
Нова НАТО-доктрина управљања кризама формално је уведена 1991. године на самиту у Риму. На основу ње су, у оквиру стратегије сукоба ниског интензитета[3], одмах примењиване FID операције[4], већ почетком кризе у Југославији. Југославија се распала у крвавом братоубилачком рату.
„Управљање кризама“, је НАТО пре пар година доктринарно проширио и на „претњу од глобалног тероризма[5]“.
Споразумом „Берлин плус“ од 2002. године, мисије ЕУ делују у подручјима где НАТО не жели непосредно да учествује[6]. Ова чињеница је данас од посебне важности за Србију, јер доказује да су мисије ЕУ - суштински мисије НАТО-а.
Развојем нове концепције, НАТО је морао да развије и механизме аутоматског деловања по два начелна основа:
1. Civil emergency planning - Планирање употребе цивилних ресурса у активности НАТО-а.
2. Свеобухватни принцип[7] - Сарадња НАТО-а са владиним и тзв. невладиним организацијама у решавању криза и решавању постконфликтних ситуација.
Усвајање доктрине, која безбедносно војно старање проширује на националне и међународне организације, са војних на економска и социјална питања, подводећи их под општи појам кризе, има основа у пракси давно примењиване политике специјалних и тајних војних дејстава НАТО[8] ради успостављања што пуније контроле над савезницима.
Наставиће се...
________________________________________________________________________________________
Упутнице:
[1] Кљакић, Љубомир – Криза – Корисни идиоти и колапс Србије, Наш Печат – Фонд Слободан Јовановић, Бг 2011.
[2] SSGR, NATO 3.0, February 2009. (Прилог)
[3] SSGR, NATO 3.0, February 2009. (Прилог)
[4] Комарчевић Миодраг, Пејановић Љубо и Живојиновић Милица – Технологија примене ФИД операција у процесу разбијања Југославије, 21. 12. 2010. (Прилог)
[5] Counter-Terrorism, Jul 2010., UK joint delegation to NATO
[6] Приручник за НАТО, VIII део, Факултет за безбедност и демократију, Београд, 2009. Доступно на: http://www.fbd.org.rs/PRIRUCNIK
[7] Принцип је усвојен на НАТО самиту у Риги. Видети: Rīga NATO Summit 2006.
[8] Ganser, Daniele – NATO secret armies, Operation Gladio and Terrorism in Western Europe, London 2005.
