Неда Тодоровић: Строго контролисани медији

Неда Тодоровић, професор Факултета политичких наука, о књизи Слободана Рељића, потпредседника Управног одбора Центра за стратешке алтернативе, КРИЗА МЕДИЈА И МЕДИЈИ КРИЗЕ , Службени гласник, Београд, 2014.

Неда Тодоровић

Сви новинари сањају да напишу књигу. Поред књига својих сабраних текстова и књига о истраживачком новинарству, поједини новинари пишу и белетристику. Књиге из области теорије медија изузетно су ретке у свету, овде их готово и нема. Новинари практичари зазиру од упуштања у област студија медија јер то подразумева дуготрајно, стрпљиво, интердисциплинарно понирање у проблематику којом се они нерадо баве - у тематику сопствене професије, струке. Слободан Рељић је више од 30 година новинар, 7 година био је гл. и одоговорни уредник најстаријег и најпознатијег српског њузмагазина - НИН-а. Тренутно је помоћник главног и одговорног уредника Вечерњих новости. Изузетак од правила је по томе што се током читаве професионалне каријере бави и теоријом медија: магистрирао је и докторирао, а 2011. године објавио је књигу ''Одумирање слободних медија''.

Књига КРИЗА МЕДИЈА И МЕДИЈИ КРИЗЕ интердисциплинарна је студија у којој аутор из угла социологије, социјалне психологије, историје, културологије, политикологије, економије, комуникологије, етике и естетеке одговара на кључна питања професије: шта се то догодило са медијима у ери позног капитализма, где су изгубљене тежње ка слободи изражавања прокламоване на почетку капиталистичке цивилизације када су новине биле четврти стуб демократије, шта је с правом градјана на правовремену, потпуну, објективну и истиниту информацију, зашто медији нису авангарда друштвених промена у времену актуелне велике кризе која траје већ 6 година, зашто више нису пси чувари друштва од самовоље власти и капитала него су бодигардови власти и капитала, индустрија свести која производи профит. Ако је информација одувек служила преношењу знања, зашто је ВЕСТ постала обична РОБА а сада и УСЛУГА? Јесу ли у праву они критичари који медије криве за сукобе, обрачуне, ратове и за одржавање неодрживог статус quо-а? Има ли данас, уопште, слободних, независних медија?

Тема је сложена, захтевна и обавезујућа. Читаоца ове 473 странице, од којих је 30 посвећено библиографији, могло би да одбије штиво које захтева толики ангажман, за које би се с правом могло претпоставити да је херметично, изложено сувопарним језиком науке. Захваљујући најбољем новинарском стилу, одличној композицији и изванредно одабраним примерима, студијама случајева ( шпанско амерички рат за Кубу, случај Њујоркер, Пентагонски списи, лажне гробнице у Темишвару, Тјенанмен... ) Слободан Рељић је теми обезбедио читљивост, занимљивост, драматичност - квалитет врхунске литературе.

У књизи о кризи медија и медијима кризе дата је клиничка слика ситуације, постављена је дијагноза и преписана је терапија: ДРЖЕЋИ МЕДИЈЕ ПОД КОНТРОЛОМ СИСТЕМ ПОЗНОГ КАПИТАЛИЗМА ( према Чомском ) СПРЕЧАВА ЈАВНОСТ ДА СЕ БАВИ СВОЈИМ ПОСЛОВИМА. АНТИИНТЕЛЕКТУАЛИЗАМ ЈЕ ОДЛИКА ПОЛИТИЧКЕ СЦЕНЕ, ЈАВНОГ ЖИВОТА И МЕДИЈА. ЧИЊЕНИЦЕ ВИШЕ НИСУ СВЕТЕ А КОМЕНТАРИ НИСУ ВИШЕ СЛОБОДНИ. АУТОРСКО НОВИНАРСТВО - КРЕАТИВНО, ОРИГИНАЛНО И СПОНТАНО НЕСТАЈЕ У ТОТАЛИТАРНОМ ДРУШТВУ ПРЕД ГВОЗДЕНИМ ЗАКОНОМ ТРЖИШТА И ПРОФИТА. СТРОГО КОНТРОЛИСАНИ МЕДИЈИ НИСУ ВИШЕ СРЕДСТВА ИНФОРМИСАЊА, ОНИ СУ СРЕДСТВА МАНИПУЛАЦИЈЕ. НОВИНАРИ СУ НАЈАМНИЦИ. АУТОЦЕНЗУРА ЦЕНЗУРУ ЧИНИ НЕПОТРЕБНОМ. МЕДИЈИ ВЕЛИКЕ КРИЗЕ НЕ ЖЕЛЕ ДА ВИДЕ НИ УЗРОКЕ КРИЗЕ КАО НИ СВОЈУ ЛИЧНУ ДРАМУ...

А ми све то, каже аутор, гледамо са палубе Титаника.

Закључак би био врло песимистичан да аутор у поглављу ''Шта да се ради'' не указује на могуће излазе за случајеве опасности, на чамце и појасеве за спасавање. Новинар Рељић у томе много помаже теоретичару Рељићу. И, обрнуто.

П.С.

Књига је неопходна новинарима, свима који се баве медијима ( власницима, уредницима, људима из менаџмента и маркетинга ), студентима новинарства и свима који желе да буду медијски писмени.