Европа је свој примат у светском поретку изгубила после Првог светског рата. У ери блоковске поделе ње саме на идеолошко-политичким основама после Другог светског рата изгубила је сопствени политички идентитет. Настојала је да га поврати „одрицањем“ од рата преко стварања ЕЕЗ, сада ЕУ, и успоставом интегрисаног система држава на проевропским заједничким интересним и вредносним основама. Пројекат је успео у западном делу, а после пада Берлинског зида и пропасти комунизма проширио се и на исток Европе са тенденцијом да обухвати њену целину. Међутим, геополитичке околности су измењене, рецидиви прошлости и даље имају утицаја, интереси и сфере утицаја су подељени и дислоцирани и из Европе, тако да су на сцени поново модели доминација, равнотеже снага, политике силе и доминације силе над правом, оспоравања културно-цивилизацијских вредности. У оквавим околностима за Европу се поново отвара као кључно питање обезбеђење трајног мира, стабилности и несметаног развоја на мултиетничким и мултикултурним основама. На том путу је већ сада суочена са бројним ризицима који указују да текући интегративни процеси у Европи без одговарајућих прилагођавања према постојећим изазовима неће бити довољни за даљи миран и стабилан развој.
Европа је свој примат у светском поретку изгубила после Првог светског рата. У ери блоковске поделе ње саме на идеолошко-политичким основама после Другог светског рата изгубила је сопствени политички идентитет. Настојала је да га поврати „одрицањем“ од рата преко стварања ЕЕЗ, сада ЕУ, и успоставом интегрисаног система држава на проевропским заједничким интересним и вредносним основама.
Историјски контекст
Нови век у Европи обележавају сукоби европских држава све до Великог рата 1914-18. Његов почетак неспорни ауторитет међународних односа Хенри Кисинџер овако оцењује: „Велике силе су успеле да једну балканску кризу од другоразредног значаја претворе у светски рат. Спор у вези са Босном и Србијом довео је до окупације Белгије на другом крају Европе, што је са своје стране неизбежно увело Велику Британију у рат. Парадоксално је то што у време када су на западном фронту већ вођене одлучујуће битке, аустријске трупе још нису предузеле офанзиву против Србије.“ Ова оцена одређује и карактер односа из кога је проистекла главна стратегија на мировној конференцији у Версају да се успостави трајни мир на новим основама и спречи понављање понашања великих сила које је довело до светског рата. Сви напори, као што је познато, нису уродили плодом. Мир није спасен и дошло је до Другог светског рата са свим познатим последицама за Европу и свет у целини. На самом крају рата рођена је и ОУН као нови механизам за обезбеђење и гарантовање мира заснован на општем светском консензусу. Међутим, кључну улогу у Европи су имале велике силе САД и СССР. Стање је решено идеолошко-блоковском поделом НАТО и ВУ, а на обновљеном принципу равнотеже снага све до пада Берлинског зида, пропасти комунизма, нестанка СССР-а и ВУ када је успостављена доминација САД и у Европи као одраз униполарних међународних односа.
За стање у Европи од посебног значаја је дефинитиван распад великог дела Версајског система који је уследио падом Берлинског зида. Тај пад је изазвао распад сложених држава СССР-а, Ћехословачке и Југославије, стварање нових држава и граница у Европи на бази постигнутог консензуса великих западних сила укључујући и Русију1 . Осим у случају Чехословачке распад Југославије и СССР-а није мирно прошао. На простору бивше Југославије је дошло до грађанског рата са последицама које ни данас нису до краја саниране. Поред још присутних траума остало је за Србију статусно отворено питање Косова и Метохије. На простору бившег СССР-а, такође, је дошло до сукоба на просторима Кавказа и Југоисточне Европе где су и данас замрзнути конфликти (Придњестровље, Грузија, Нагорно Карабах). Актуелно стање и текући расплет у украјинској кризи указујју да су и на том простору остала отворена питања.
Интегративни процеси у Европи
После Другог светског рата период блоковске поделе и супрематије две велике силе САД и СССР, због карактера блокова, установила је идеолошку поделу Европе на два међусобно непомирљива и супротстављена дела.Поред војно-политичке компоненте блокови су настојали и да на други начин остваре максимум интеграције у свом табору. Западни војни савез (НАТО) је у суштини постао војна подршка и гарант интегративних процеса на западу Европе са утицајем да се ти процеси одвијају на трансатланским основама и идеолошкој бази западног света.Источни блок на челу са СССР-ом је развијао сопствени интеграциони процес заснован на идеологији социјализма/комунизма чији је безбедносни гарант био Варшавски уговор. У том смислу је на истоку Европе под окриљем СССР-а и “народних демократија” фигурирао специфичан економски интегрисани простор (СЕВ) који је функционисао на принципима једнопартијских политичких система и диригованих привреда.
У таквим околностима,а као одговор на такво стање, рођена је идеја о колективном напору којим би се повратио идентитет и обезбедили мир, развој и неки вид благостања у нормалним условима 2 . Суштину идеје, као “европске идеје”, представљали су интегративни процеси као колективни европски одговор на текуће стање 3 . Из тих идеја су првобитно настале Организација за Европску Економску Сарадњу (ОЕЦД) 1948. ради реализације Маршаловог плана и Савет Европе 1949. ради спровођења начела демократије, права и владавине права.
После Другог светског рата период блоковске поделе и супрематије две велике силе САД и СССР, због карактера блокова, установила је идеолошку поделу Европе на два међусобно непомирљива и супротстављена дела.Поред војно-политичке компоненте блокови су настојали и да на други начин остваре максимум интеграције у свом табору.
Западни војни савез (НАТО) је у суштини постао војна подршка и гарант интегративних процеса на западу Европе са утицајем да се ти процеси одвијају на трансатланским основама и идеолошкој бази западног света.
Источни блок на челу са СССР-ом је развијао сопствени интеграциони процес заснован на идеологији социјализма/комунизма чији је безбедносни гарант био Варшавски уговор. У том смислу је на истоку Европе под окриљем СССР-а и “народних демократија” фигурирао специфичан економски интегрисани простор (СЕВ) који је функционисао на принципима једнопартијских политичких система и диригованих привреда.
ЕУ је настала из потребе да се установи механизам колективне сарадње држава, виновника и учесника рата, којим би се рат отклонио као механизам решавања питања из њихових међусобних односа. Француска је била главни иницијатор. Формално-правно настала је од Европске Заједнице за Угаљ и Челик из 1951. и Европске Економске Заједнице из 1957. 4 Установљена је према правилима међународног права као међународна владина организација. Интегративни процеси у Европи под окриљем ЕУ су и данас носећи и показују сву сложеност међуевропских односа која је одређивала сам обим и садржај процеса у целом његовом току. Међутим били су у доброј мери детерминисани односима и њиховим развојем на бази блоковске поделе у Европи све до њеног краја падом Берлинског зида, а потом транзиционим процесима на просторима бившег источног блока. Од самог почетка имали су два вида и правца развоја: 1.економски и 2.политички.
1.Колективни интерес европских држава, заокружен око “европске идеје” , најпре је препознат у економској сфери њихових односа као логичан процес због потребе да се ратна разарања санирају и отвори пут развоју. Суштина процеса је била и остала обезбеђење економског и економско-политичког развоја у условима мира и сарадње у интересу земаља чланица и њихових популација.
2.У политичком смислу интегративни процеси у ЕУ су условљени по два основа: а/ спољним преко самих политичких процеса и промена у Европи; б/ унутрашњим темпом и садржајем интеграција и политичким променама у самим земљама чланицама.
а/ Овај основ представљају послератне политичке промене у земљама Европе пре и после пада Берлинског зида и међусобни односи у Европи на основу тих промена.
Прва суштинска промена и преокрет је пад комунизма и нестанак Варшавског пакта и блоковске поделе у идеолошкој и војно-политичкој сфери односа. Овиме су створени услови да се процеси интеграција усмере на Централну и Источну Европу.
Друга је поновно уједињење Немачке које је само по себи изазивало међусобно супротстављене ставове имајући у виду познати историјски контекст тежњи немачког народа да буде уједињен. Будућност процеса интеграција постављена је као основа прихватања поновног уједињења Немачке.
Идеолошко-политичке промене у Средњој и Источној Европи и отпочињање процеса транзиција у земљама тог простора представљају трећу важну промену. Кључни мотив већини тих земаља код дефинисања основних националних циљева промена и будућих спољно-политичких приоритета постаје ЕУ. Са своје стране је ЕУ тај процес каналисала одговарајућим критеријима 5 .
Ове промене на спољном плану омогућиле су реализацију паневропске идеје преко најважнијег процеса у даљем развоју ЕУ - проширења ЕУ - које се етапно одвијало по прнципу концентричних кругова закључно са пријемом Хрватске 2013. Политика проширења је један од најважнијих елемената интегративних процеса у целини и најуспешнији део спољне политике ЕУ од њеног настанка. Стратегија проширења, формално верификована 2009., усмерена је у три правца: према Средоземљу и овај правац подржавају чланице на југу Европе на челу са Француском; према Западном Балкану; према Истоку Европе као политика “Источног партнерства”.
б/ На унтрашњем плану главни критеријум интегративних процеса је степен и обим одрицања држава чланица од суверенитета. Како је тај степен одрицања растао тако су се и интегративни процеси унутар ЕУ развијали. Најдаље се отишло у економској сфери стварањем Монетарне уније. У политичкој сфери интегративни процеси немају исту динамику. Спољна и безбедносна политика је и даље ексклузива држава чланица. На институционалном плану одсуство веће динамике се најбоље може пратити кроз развој овлашћења Европског парламента који никада није добио пуна законодавна овлашћења, јер су државе чланице ту димензију власти задржале за себе. У ЕУ у том смислу доминира извршна власт над законодавном, што је одраз става држава чланица да сачувају суверенитет у најважнијим областима националних и државних интереса. У овоме лежи и основ сагледавања будућности ЕУ као организације независних држава, лабаве конфедерације или федерације око чега је актуелна теорија и пракса до краја подељена, а политичке тенденције супротстављене од унитариста до евроскептика.
Отворена питања и ризици даљег развоја
Геополитичка ситуација у Европи се у последњој деценији значајно изменила. У ери глобализације и међузависности Европа и ЕУ нису могле да остану изван утицаја глобалне економске кризе, настале 2008/9. У Европи као целини криза је произвела негативне ефекте у ширем смислу: на плану темпа и садржаја економског развоја, укупне политичке стабилности, инвестиционих политика и динамике укупних економских односа, стабилности економских и политичких система, активирања отворених питања. У ЕУ криза је посебно отворила питање унутрашњих односа,нужности институционалних промена у домену финансија и политика у целини, преиспитивања политике проширења и генералног концепта будућег развоја. Такво стање истовремено у себи крије и главне ризике са последицама за будући развој који се могу груписати: 1.Економска криза и одраз на Европу и посебно ЕУ; 2.Повратак Русије на позицију велике силе и промена односа снага у Европи-пример Украјине; 3.Доминација деснице у Европи; 4.Питање даљег проширења ЕУ.
1.Економска криза која је отпочела 2008. и даље траје, а последице као што је висока незапосленост, низак БНП, пад већине економских параметара, оптерећују укупна економска стања и односе на континенту у целини. Посебно су заоштрене сфере финансија, инвестиција и социјалних политика.
Последице кризе на ЕУ имају посебан значај за укупну стабилност и развој у Европи.Позитивни резултати из 2013. који се узимају за целину ЕУ указују да је ЕУ у процесу изласка из кризе, али са отвореним питањима од којих тај процес зависи у будућности: а/ криза је показала да је Немачка доминантан економско-политички фактор у ЕУ; б/ криза је успоставила нове односе у самој ЕУ и економско-политички распоред снага; ц/ криза је трасирала нове институционалне потребе и иницирала одговарајуће реформе на нивоу ЕУ.
Геополитичка ситуација у Европи се у последњој деценији значајно изменила. У ери глобализације и међузависности Европа и ЕУ нису могле да остану изван утицаја глобалне економске кризе, настале 2008/9. У Европи као целини криза је произвела негативне ефекте у ширем смислу: на плану темпа и садржаја економског развоја, укупне политичке стабилности, инвестиционих политика и динамике укупних економских односа, стабилности економских и политичких система, активирања отворених питања.
У ЕУ криза је посебно отворила питање унутрашњих односа,нужности институционалних промена у домену финансија и политика у целини, преиспитивања политике проширења и генералног концепта будућег развоја. Такво стање истовремено у себи крије и главне ризике са последицама за будући развој који се могу груписати: 1.Економска криза и одраз на Европу и посебно ЕУ; 2.Повратак Русије на позицију велике силе и промена односа снага у Европи-пример Украјине; 3.Доминација деснице у Европи; 4.Питање даљег проширења ЕУ.
а/ Снага немачке привреде и њена стабилност потврдили су се у кризи и поставили Немачку на доминантно место у ЕУ. Опстанак и заштита заједничке валуте, односно функционисање Европске монетарне уније у условима кризе, обезбеђени су захваљујући пре свега Немачкој.То је посебно дошло до изражаја на југу ЕУ у еврозони у случајевима санирања последица кризе у Грчкој, Италији, Шпанији, Португалији, Кипру. Немачки концепт супротстављања кризи који се базира на финансијској дисциплини и стезању каиша, односно новој фискалној политици ЕУ, наметнут је целини ЕУ управо снагом економско-политичких аргумената Немачке. Покушаји противљења немачком концепту француског председника социјалисте Оланда по доласку на власт нису успели.
б/ Дубина кризе и њени ефекти произвели су нове односе у ЕУ који ће утицати на њен даљи развој. У ЕУ сада делују три круга који потврђују у пракси теорије о ЕУ са “више брзина” и “концентричним круговима” 6 . У самој ЕУ делују два круга: еврозона са 18 земаља чланица на челу са Немачком, Француском, Италијом, Шпанијом, и остатак ЕУ са групацијом чланица на челу са Великом Британијом, Данском, Шведском, које нису у еврозони. Затим у самој еврозони делују два круга на основу критерија економско-политичке моћи и стабилности: Немачка и развијенији и економско-финансијски солвентни север и проблематични југ ЕУ са Италијом, Грчком, Шпанијом, Португалијом, Кипром, дакле нови Север-Југ. Због карактера ових новоуспостављених позиција, међусобних односа на основу њих и разлика у приступу, присутан је ризик будућих односа у ЕУ, дакле и Европи у целини.
ц/ Криза је наметнула потребу преиспитивања институционалних оквира ЕУ пре свега у фискалној сфери. Показало се да је недостатак политике и институционалних механизама контроле у фискалној сфери значајно допринео негативним ефектима кризе. Отворило се питање јединствене фискалне политике као баланса јединственој монетарној политици. О јединственој фискалној политици још не постоји консензус, односно воља држава да се одрекну суверенитета и у тој области. То је питање које је на дневном реду ЕУ и које само по себи представља одређени ризик даљих подела.
Поред институционалних дилема и задатака на економско-финансијском плану криза је отворила и институционална питања на политичком плану. То се у првом реду односи на даљу пројекцију ЕУ као међународне наддржавне организације и положаја и овлашћења институција, а у првом реду ЕП где се најбоље одсликава недостатак воље земаља чланица још од самих Римских уговора да се одрекну дела суверенитета у законодавној области. У том смислу ЕУ је суочена са “демократским дефицитом” који фаворизује извршну власт 7. Јачању улоге ЕП отпори су снажни и не постоји спремност неких чланица да се иде даље од решења која су постигнута Лисабонским уговором из 2009.
2. Повратак Русије као велике силе и јачање других држава Кине, Индије, Бразила, су успоставили нови мултиполарни карактер међународних односа и најавили крај униполарног света са доминацијом САД. У Европи је та промена конкретно дошла до изражаја у случају кризе у Украјини. За ЕУ је ова криза од посебног значаја, јер је настала као последица неоствареног напретка у процесу проширења ЕУ на исток Европе. Разлог је управо у измењеним геополитичким околностима, јачању Русије и надметању великих сила са супротстављеним интересима. У таквим околностима интереси ЕУ нису до краја у првом плану, што је видљиво и на политичком (интеграциони процеси и политика проширења ЕУ у застоју) и на економском плану (ризик даљег одвијања економских односа у Европи укључујући између ЕУ и Русије). Криза у Украјини, поред ризика ескалације и угрожавања безбедности на целини простора ЕУ и Европе, отвара и друга питања: утицај великих сила и положај ЕУ; улога међународног права; стабилност демократских институција; употреба силе и недемократских метода у решавању унутрашњих питања; стабилност мултикултурних и мултинационалних вредности и стандарда; пораст екстремног национализма и ксенофобије; ризици ширих војних сукоба; итд. У овом контексту постаје јасно да свако одсуство ЕУ у решавању украјинске кризе и остављање великим силама арбитражу и право на одлучивање о коначном исходу, води у ризик како за ЕУ тако и Европу у целини (нужно је европско мирно решење уз сарадњу ЕУ и Русије).
3. На различитим изборима задњих месеци у Македонији, Мађарској, Србији, Француској, Словачкој, Турској, Немачкој и за ЕП, победиле су странке или појединци десне политичке оријентације. Када се томе дода стабилна владавина деснице у шпанији, В. Британији, Русији, Шведској, Пољској, Грчкој, Холандији, доминација групације Европских народних партија у ЕП и ЕУ и успон десних снага широм Европе, онда се несумњиво ради о новом циклусу успона деснице у Европи. То је делом и резултат продуженог трајања кризе без озбиљних назнака о брзом и ефикасном изласку и неуспеха левице у Европи на идеолошко-политичком плану нити у практичној политици да у околностима кризе понуди решење или неки нови цонцепт. Успон деснице носи и њене карактеристике које добијају на замаху: афирмација државотворних политика, националних држава И њихових институција, етничке и националне припадности и очувања националног идентитета са испољавањем наглашенијег патриотизма, дисциплине И државне регулативе у свим областима.
Доминација деснице, међутим, носи и одређене изазове: појаве ектремног национализма и ксенофобије који се већ бележе на етничко-националној основи према неким мањинским, имигрантским и етничким или специфичним друштвеним групама и појединцима у различитим деловима Европе. И овде је Украјина најновији пример у којој су текућа збивања обележена и реафирмацијом екстремног национализма и неофашизма кроз активности Десног сектора и странака крајње деснице. Економска криза и Украјина су, такође, отворили Пандорину кутију. Нови изазови су већ на сцени: предстојећи референдум у Шкотској и Каталонији, оглашавање Гагауза, Венета, Корзике, Јужног Тирола, активирање познатих замрзнутих конфликата на обронцима Кавказа, Придњестровље. На истим основама ризик представља и даљи однос према исламским тенденцијама на европским просторима И новим имиграционим притисцима из Азије, Африке и Блиског Истока на Европу, што постаје актуелно због политичких тензија на тим просторима и даљих заоштравања економско-социјалних питања ван Европе под притиском кризе и фактора глобализације. Посебан подстицај свим овим ризицима даје најновије стање после избора за ЕП са убедљивим продором крајње деснице И евроскептика.
4. Политика проширења спада у важне стратешке и развојне компоненте ЕУ. Све до самита у Виљнусу новембра 2013. успешно се одвијала према програмској стратегији “Источног партнерства”. Самит у Виљнусу је требало да буде круна прве фазе те политике закључењем ССП са Украјином и другим одговарајућим споразумима са осталим државама тог простора. Међутим, Јерменија се определила за проруску опцију, Азербејџан за сада на мировање, Украјина у задњем моменту за руску понуду, што је отворило украјинску кризу на познатим основама и текућим последицама. Неуспех у Виљнусу показао је да ЕУ нема резервни план нити механизам за брзо реаговање у таквим ситуацијама. То је условило непосредно ангажовање САД према Русији и враћање великосилске политике и модела који се заснивају на равнотежи снага. Очигледно је да постојећа стратегија проширења ЕУ и механизми за њену примену нису дали резултат и да су неопходна прилагођавања и промене имајући у виду: нови распоред снага у Европи, утицај великих сила на мултиполарној основи, економско-политички контекст различитих интереса, унутрашња политичка стања у државама тог простора, замрзнуте конфликте и рецидиве прошлости.
Неспорно је да је улога ЕУ и њеног даљег развоја кључно за даљи развој у Европи.ЕУ, као интегративни, развојни пројекат, заснован на миру и сарадњи, ако жели да предводи нови развојни циклус у Европи мора да испуни следеће услове: да се у потпуности унутрашње консолидује поводом економске кризе; одстрани дилеме око сопствене будућности; реафирмише изворне проевропске принципе; почне да делује стратешки и политички аутономно према сопственим стратешким интересима и циљевима; избегне идеолошке предрасуде; укључи Русију у стратешку опцију као пуноправну европску земљу у сваком погледу; одреди се позитивно према даљим интегративним процесима на континенту у функцији трајног мира и развоја.
На даљу стратегију у политици проширења неспосредно утичу и политичке тенденције у самој ЕУ, изражене кроз став о “замору од проширења” који има доста јаку политичку подршку у структурама ЕУ И неким државама чланицама. Доминирајућа улога деснице и евроскептика који су и политички верификовани на задњим изборима за ЕП, игра у овоме важну улогу тако да предстоји преиспитивање политике проширења после мајских избора у ЕУ и конституисања њених нових власти на свим нивоима.
Закључак
У измењеним геополитичким околностима и у условима економске кризе са продуженим трајањем пред Европу се отвара низ стратешки важних питања. Услови глобализације и мултиполарних међународних односа та питања додатно актуелизују. Отворена питања из прошлости (распад Версајског система, нове државе и границе, замрзнути конфликти, јачање етничко-националних тенденција са елементима ревандикација, итд.), актуелизована у садашњости, додатно оптерећују односе у Европи и слабе њену акциону способност у гарантовању мира и безбедности.
Неспорно је да је улога ЕУ и њеног даљег развоја кључно за даљи развој у Европи.ЕУ, као интегративни, развојни пројекат, заснован на миру и сарадњи, ако жели да предводи нови развојни циклус у Европи мора да испуни следеће услове: да се у потпуности унутрашње консолидује поводом економске кризе; одстрани дилеме око сопствене будућности; реафирмише изворне проевропске принципе; почне да делује стратешки и политички аутономно према сопственим стратешким интересима и циљевима; избегне идеолошке предрасуде; укључи Русију у стратешку опцију као пуноправну европску земљу у сваком погледу; одреди се позитивно према даљим интегративним процесима на континенту у функцији трајног мира и развоја.
Када је у питању даљи развој ЕУ теорија је углавном сагласна да даљи развој положаја Европског парламента на одређени начин усмерава и даљи развој ЕУ у целини (истинска воља држава кроз степен одрицања од суверенитета). Суштина његовог развоја је зато била подређена настојањима да се увећа његова институционална моћ , а тиме ојача и интеграциони капацитет и карактер ЕУ као целине 8. Сужена овлашћења ЕП у законодавној сфери илуструју и потврђују у теорији познату тезу о “демократском дефициту”. У ЕУ постоји сагласност о штетном утицају “демократског дефицита”, али не и сагласност о начину превазилажења, односно да је “једино решење у јачању Парламента” 9 . Његова трансформација може да крене у више праваца у зависности од избора земаља чланица: један би био јачање улоге у правцу да постане право законодавно тело (федералистички концепт); други супротно, у правцу слабљења иначе слабе улоге са редуцираним овлашћењима (концепт евроскептика); трећи би био нешто између (конфедерални концепт) који има највише декларисаних присталица у овом тренутку 10. Уколико превазилажења текућих криза и ризика добију позитивну динамику на институционалном плану то би се морало одразити у корист ширих овлашћења ЕП, дакле у корист ЕУ у целини. Међутим, решења која се сада нуде за санирање текуће монетарне кризе и за будуће интегративне процесе у самој ЕУ не показују промену воље чланица у том правцу. На спољном плану ЕУ не би смела да одустаје од стратегије проширења. Неуспеси у стратегији “источног партнерства” и искуства Украјине су показали недостатак политичке аутономије, кредибилитета, алтернативе и механизама реаговања ЕУ на кризне појаве, без чега нису могући будући квалитетни успеси. Потребне су у том контексу одговарајуће промене, укључујући политичку методологију и обавезно прилагођавање новим геополитичким реалностима. “Замор од проширења” не сме да буде полазна позиција у новој стратегији за проширење.
др Зоран Миливојевић је дипломата у пензији
_____________________________________________________________________________________________
Упутнице:
1. Нове границе су успостављене на основу закључака Бадентерове комисије. За основни принцип признања нових држава и граница узета су решења из устава сложених држава у нестајању које су у територијалној организацији имале републике са правом на отцепљење. Свим републикама бивших СССР-а, Чехословачке и Југославије је тако признат статус држава, а њихове републичке границе су признате као границе нових држава у Европи.
2. Још је Винстон Черчил одмах после рата 1946 говорио о „Сједињеним Европским Државама“.
3. У Хагу је у мају 1948 године одржан Европски конгрес уз учешће различитих националних групација и угледних политичара међу којима су били и Роберт Шуман „отац“ ЕУ, Конрад Аденауер,итд. Конгрес је усвојио политичку изјаву којом се таржило уједињавање европских држава на бази одговарајућих политичких и економских заједничких интереса. Овај конгрес се сматра претећом европске идеје материјализоване стварањем ЕЕЗ, односно ЕУ.
4. Настала је формално правно потписивањем Римских уговора о ЕЕЗ и Еуроатом-у који се сматрају и оснивачким уговором о ЕУ. Оснивачи су Француска, Немачка, Италија и земље Бенелуx-а.
5. Закључци из Копенхагена, познати као аqус цомунотаире, који су утврдили критерије за пријем нових чланица у три групе: политички (демократија и демократске институције), економски (тржишна привреда и приватна својина), правни (владавина права, људска права, итд.).Накнадно је придодат и четврти критериј: апсорбциона способност.
6. Тезу о „концентричним круговима“ и „више брзина“ заговарао је још француски председник владе Едуард Баладир, као представник деснице у француској влади у другом мандату социјалисте Митерана пред крај 90-тих прошлог века.
7. Велика Британија се залаже за реформе у домену парламентарних/законодавних овлашћења, али у корист националних парламената и са те позиције наступа у текућим преговорима у оквиру ЕУ у домену институционалних реформи.
8. Дезмон Динан, Све ближа Унија, Службени Гласник, Београд 2009, стр.255
9. Ибид, стр.280.
10. Мирослав Прокопијевић,Европска Унија, Службени Гласник, Београд 2005, стр.71
