Област у којој се најлакше сагледава спољнополитичко слабљење Србије током претходних година је однос према једнострано проглашеној независности косовско-метохијских Албанаца. Од 2008. године су најпре најављивани статусни преговори, па се позиција ублажила тражењем мишљења Међународног суда правде у Хагу; затим је у првим преговорима прихваћена „међудржавност“ српско-косовске границе, уз пратеће споразуме о земљишним књигама, дипломама и осигурањима; потом је Србија пристала и на чланство „Републике Косово“ у регионалним организацијама (истина са звездицом); иза тога је дошло укидање институција Републике Србије на територији АП Косово и Метохија и на крају „политичка интеграција“ у институције тзв. републике Косово.
Сада, следећи преговори ће се водити око парка!? Када смо препустили све и нема о чему другом да се разговара. Српска јавност је дуго била под баражном ватром (про)западних медија, који су објашњавали како је Косово ионако давно изгубљено. Истовремено је поручивано и како тамо нема шта ни да се брани, па смо сазнали да је сто хиљада људи-ништа. На све ово је одговорио Матија Бећковић постављајући три контра-питања: „Ако Косово није наше, зашто од нас траже да им га дамо? Ако је њихово зашто га отимају? Ако већ могу да га отму, не знам што се толико устручавају?“ Тек када је Србија почела да одустаје од својих надлежности и позиција на Косову и Метохији постало је видљиво колико је ствари држала у својим рукама. Албанци јесу прогласили независност коју су признале кључне западне државе, али им је то мало значило све док је Србија могла политички да блокира легитмизацију статуса њихове државолике творевине. Недавно је шеф српске дипломатије рекао да „косовска независност клизи“. Да, клизи, али због става Србије и одлуке да се тако нешто дозволи.
И-шта је Србија добила тиме? Наравно, нека време о овоме суди, оно је најбољи судија. Али, посматрано из данашње перспективе, одговор је: једно велико ништа. Јер, да је добила нешто, данас не би преговарала око изградње парка. Или трга. Нека га назову како год. Страна која има стабилну позицију прави паркове где је планирала. То је питање одељења за урбанизам у органу локалне самоуправе, а не политичких преговора. На крају, која су то и каква одобрења и грађевинске дозволе тражене од албанских власти да се у српским срединама гради било шта у претходних деценију и по. Имали су бројни међународни представници и албански политичари веће проблеме у преговорима са Србијом, него да се баве урбанистичким питањима и грађевинским дозволама. Тако ствари функционишу у међународној политици. Ако држите отворено питање на више нивоу, на оном нижем можете да завршавате послове како вам је у интересу. То језлатно правило које постоји од када и дипломатија.
Доказ да је Србија добила једно велико ништа попуштањем на Косову и Метохији, јесте и одлучно настојање да се парк изгради. Циљ овог грађевинског подухвата је да се трајно затвори за саобраћај мост на Ибру између јужног и северног дела Митровице. Отварање моста је процењено као велика безбедносна претња по српско становништво. А преговори које смо гледали протекле четири године вођени су уз стално понављање образложења да се то ради због „будућности Срба на Косову“, „међуетничког помирења“, „стабилизације прилика“ и тд. У преговорима смо попустили, а претње су остале исте. Само што смо на те претње до пре две године могли да одговоримо сопственим институционалним апаратом и његовом логистиком, а сада треба да се уздамо у „стратешку позицију једног парка“. Maда, ко зна, можда и око парка попустимо. Када је препуштено толико надлежности и политичких инструмената, зашто не би била обустављења изградња једног парка. А онда, можемо да преговарамо око дужине, изгледа и позиције рампе на Ибарском мосту.
Душан Пророковић је извршни директор Центра за стратешке алтернативе
