У недостатку ваљаних аргумената међународноправне природе, у случају границе на Дунаву са Србијом, хрватска страна се (по свој прилици) определила за модел арбитражног решавања по угледу на свој спор са Словенијом у случају разграничења у Пиранском заливу.
После закључења главне расправе не тако давно пред Међународним судом правде у Хагу поводом тужбе Хрватске за геноцид и противтужбе Србије, очекивала се нова динамика у српско-хрватским односима, у складу са започетим интегративним процесима у региону и назначеним приоритетима у спољној политици обе стране.
Међутим најновији случај са уџбеницима, штампаним ћирилицом, датим припадницима буњевачке мањине и реакцијама које су тим поводом уследиле на хрватској страни, потврдила се сва сложеност српско-хрватских односа и потреба њиховог даљег пажљивог разматрања и грађења.
С тим у вези, а према грубој процени актуелног стања, могле би се дефинисати четири главне области српско-хрватских односа од чијег решавања зависи и процес њихове нормализације:
То су, најпре, опште политички односи чије је стање најбоље идентификовано управо кроз главну расправу пред међународним судом у Хагу.
Ту су, затим, политичко-правна питања, међу које спада и решавање проблема границе на Дунаву. Две стране су успоставиле одговарајући државно-правни механизам за решавање овог питања, али нема опипљивих резултата, јер су полазне позиције супротстављене. Српска страна се залаже за примену међународног права према правилу „црте средине“ матицом реке, што је у оваквим случајевима правило и пракса у међународним односима. Хрватска страна инсистира на моделу „катастра“ према коме има значајнији део имовине на српској страни у односу на реку Дунав. У недостатку ваљаних аргумената међународноправне природе хрватска страна се (по свој прилици) определила за модел арбитражног решавања по угледу на свој спор са Словенијом у случају разграничења у Пиранском заливу. Да је ова претпоставка тачна указује и одредба у Преговарачком оквиру ЕУ за преговоре са Србијом према којој се Србија обавезује да поштује и „међународно арбитражно“ право, што је додато управо на захтев Хрватске.
Трећа област се односи на корпус преосталих отворених питања у вези са ратовима на тлу бивше СФРЈ: повратак избеглица, нестали, на чему Хрватска посебно инсистира, имовинско-правна и статусна питања избеглица и повратника итд.
Најзад, ту су и питања у вези с положајем српске националне мањине у Хрватској.
Званичне реакције хрватске стране поводом најновијег случаја са ћирилицом и буњевачком мањином, а посебно саопштење министарства спољних послова и европских интеграција Републике Хрватске, указују да ће се у даљим преговорима око приступања Србије ЕУ посебна пажња посветити мањинским питањима и да ће хрватска страна на томе инсистирати, наравно на основу свог виђења положаја хрватске мањине у Србији.
Кад је, пак, реч о актуелним приоритетима у регионалној и европској политици Србије, представници Хрватске су већ неколико пута понављали да подржавају приступање Србије ЕУ и да то приступање неће посебно условљавати. Ако се изузме већ поменута у Преговарачки оквир уграђена обавеза у вези с поштовањем арбитражног права, што се по свој прилици односи на разграничење на Дунаву, онда друга условљавања не би требало очекивати. Међутим, званичне реакције хрватске стране поводом најновијег случаја са ћирилицом и буњевачком мањином, а посебно саопштење министарства спољних послова и европских интеграција Републике Хрватске, указују да ће се у даљим преговорима око приступања Србије ЕУ посебна пажња посветити мањинским питањима и да ће хрватска страна на томе инсистирати, наравно на основу свог виђења положаја хрватске мањине у Србији. У том смислу се Србија већ сада позива да поштује норме и стандарде у материји националних мањина и упозорава да ће то бити предмет посебне пажње у преговарачком процесу, што указује да Хрватска ипак задржава право да отвара питања од свог посебног интереса из корпуса међусобних односа.
