Др Зоран Миливојевић Приступање Србије ЕУ-значај поглавља 35

Увод

Република Србија се налази у процесу приступања Европској унији. Сада је у фази када се разматрају услови за отварање првих поглавља. Поред редовних копенхашких услова[1] за процес приступања Србије ЕУ је посебно важан и политички услов-нормализација односа између Београда и Приштине. ЕУ активно третира питање Косова и Метохије у процесу приступања Србије. У том смислу цео процес зависи од испуњавања одређених услова који се непосредно тичу статуса Косова и Метохије у оквиру Србије и решавања тог питања на начин који тај статус активно третира као отворено питање Тај услов је дефинисан у поглављу 35 преговарачког процеса, које је по правилу предвиђено за „општа питања“. Преговарачлим оквиром за приступне преговоре Србије са ЕУ предвиђено је и да се поглавље 35 отвори на почетку, што то поглавље ставља у први план по значају за укупан преговарачки процес Србије са ЕУ и његов крајњи исход.

Претпоставке приступних преговора

Србије је још потписивањем Споразума о стабилизацији и придруживању 2008 године са Европском унијом дефинисала своје стратешко определење за евроинтеграције и приступање ЕУ. Већ у том споразуму је назначено да ће се Косово и Метохија третирати у складу са Резолуцијом СБ ОУН 1244 из 1999 којом је озваничен крај војне интервенције НАТО, а Косово и Метохија стављено под међународну административну (УНМИК) и војну (КФОР) контролу.

Привремене власти у Приштини су 19 фебруара 2009 једнострано прогласиле независност „Косова“, што је признало 23 од 28 чланица ЕУ[2]. Овиме је отворено посебно политичко питање у односима Србија-ЕУ и могући проблем у процесу приступања Србије ЕУ. Наиме проблем је што се Србија и ЕУ у овоме не слажу и што ће то питање бити активно и актуелно до самог краја процеса са исходом који се сада не може предвидети. Србија се не одриче Косова и Метохије док у ЕУ тај став није искристалисан и у том смислу питање суштине нормализације односа Београда и Приштине остаје отворено.

To се већ видело у поступку кандидатуре Србије за приступање ЕУ која је била условљена отварањем дијалога између Београда и Приштине. Тај дијалог је отворен 2011 о техничким питањима и омогућио је Србији да 2012 добије статус званичног кандидата за приступање ЕУ. Тај дијалог је и данас у току, а Бриселски споразум из 2013, као његов део, је омогућио формално-правно отварање приступних преговора Србије са ЕУ на Првој међувладиној конференцији 21.јануара 2014.

Преговарачки оквир и поглавље 35

Приступни преговори су отворени усвајањем Преговарачког оквира ЕУ за преговоре са Србијом. Преговарачки оквир је политички документ ЕУ кога одобарава Савет ЕУ после разматрања и усвајања на радним телима ЕУ. Он представља усаглашену политичку платформу свих чланица ЕУ за преговоре са државом кандидатом. Обавезујући је за Комисију ЕУ која води преговоре на основу мандата Европског савета и на снази је до окончања преговора и самог приступања кандидата ЕУ. Обавезујући је и за земљу кандидата. Садржи стандарде, принципе и процедуру на основу којих ће се преговори водити и у том смислу представља политички важан и релевантан основ за вођење и окончање преговарачког процеса. У овом контексту је и питање нормализације односа Београд-Приштина јасно дефинисано кроз утврђене принципе ЕУ који ће се реализовати преко поглавља 35. То се јасно прецизира у Преговарачком оквиру у тачки 23 где стоји: “Питање нормализације односа Србије и Косова разматраће се кроз поглавље 35. „Остала питања“ као посебна ставка којом се треба бавити у раној фази преговора, као и током целог процеса преговарања, а у посебно оправданим случајевима и у оквиру других релевантних поглавља..“[3] Како сада стоје ствари у случају Србије поглавље 35. ће бити посвећено нормализацији односа Београда и Приштине кроз примену Првог (Бриселског) споразума из априла 2013., нових споразума о другим преосталим питањима (имовина и др.) и испуњавања услова из Преговарачког оквира ЕУ. Није искључено да у процесу приступања Србије ЕУ и дијалога о нормализацији односа Београд-Приштина искрсну и нека друга питања која, према Преговарачком оквиру, треба да буду третирана преко поглавља 35. Пажњу заслужује и чињеница да ЕУ у Преговарачком оквиру за Косово и Метохију користи термин Косово, што иде у прилог става већине чланица које су признале „Косово“ и одступа од званичног приступа ОУН (Резолуција 1244) и Републике Србије која га третира као покрајину Косово и Метохију у њеном саставу.

У Преговарачком оквиру ЕУ јасно дефинише став о повезаности приступних преговора  Србије са нормализацијом односа Београд-Приштина. У тачки 23. Преговарачког оквира у делу о начелима на којима се одвијају преговори, а у вези са Косовом и Метохијом, стоји: „Напредак преговора зависиће од континуираног ангажовања Србије, у складу са условима Процеса сарадње и придруживања, у циљу видљивог и одрживог унапређења односа са Косовом.“[4] Разрађујући овакав приступ Преговарачки оквир указује да тај Процес сарадње и придруживања треба да омогући свакој страни, дакле Србији и Косову и Метохији, европски несметани пут без блокирања било које од страна и да он треба да доведе до „…свеобухватне нормализације односа између Србије и Косова у форми правно обавезујућег споразума…“[5]. Ради јасног прецизирања питања нормализације односа Србије са Косовом и Метохијом и његовог значаја за укупан процес приступања Србије ЕУ, Преговарачки оквир у тачки 23. наглашава: „Посебно се од Србије очекује да континуирано а/ у доброј вери спроводи све споразуме постигнуте у дијалогу са Косовом, б/ у потпуности поштује принципе инклузивне регионалне сарадње.“[6] Овде се имају у виду услови одређени Процесом стабилизације и придруживања. Он остаје заједнички оквир за односе Србије са свим државама Западног Балкана до њиховог приступања. У овом контексту је посебно важно очување добросуседских односа и очекивање ЕУ од Србије да пружи велики допринос унапређењу регионалне сарадње, а у складу са Солунском агендом за Западни Балкан усвојеном у јуну 2003. године. Подвлачимо „инклузивну сарадњу“ која у суштини значи слободан приступ Косова и Метохије регионалној сарадњи. Пошто су актери регионалне сарадње суверене државе, овај приступ у одређеном смислу сугерира статус субјекта са правима и обавезама међународно-правног карактера.

Тачком 24. Преговарачког оквира предвиђена је посебна процедура уколико дође до застоја у напретку у преговорима за поглавља 23. „Правосуђе и основна права“ и 24. „Правда, слобода и безбедност“ због значаја ових поглавља. Том процедуром се овлашћује Комисија ЕУ или трећина чланица ЕУ да одговарајућом иницијативом на основу релевантне процене и извештаја о застоју у напретку, заустави процес преговарања за остала поглавља док се застој не отклони. Право на заустављање преговора Преговарачки оквир даје и у случају застоја у напредку преговора за поглавље 35. То је наведено изричито у тачки 25. Преговарачког оквира: „Процедура наведена у ставу 24. примењиваће се mutatis mutandis у случају да напредак у области нормализације односа са Косовом, која ће бити предмет поглавља 35., значајно заостаје за укупним напредком преговора, а да је разлог томе пропуст Србије да наступа у доброј вери, нарочито када је реч о примени споразума који су постигнути између Србије и Косова.“[7]

У делу Преговарачког оквира који говори о садржини преговора, ЕУ утврђује територијални принцип. У тачки 35. стоји следеће: „У свим областима правних тековина Србија мора да обезбеди да њен став о статусу Косова не ствара никакву препреку и не омета примену правних тековина…У напорима да усагласи своје законодавство са правним тековинама ЕУ Србија је посебно дужна да обезбеди да донети прописи, укључујући њихов географски опсег, нису у супротности са свеобухватном нормализацијом односа са Косовом.“[8] На овај начин Преговарачки оквир јасно прокламује да се преговарачки процес који подразумева: прихватање, уградњу и примену правне тековине ЕУ, мора територијално ограничити на простор који је само под пуним суверенитетом Србије, имајући у виду да „Косово“ има сопствени политичко-правни систем и географски (територијални) простор на коме он делује. У прилог овоме стоји чињеница да је ЕУ донела одлуку да са „Косовом“ отвори одвојени процес сарадње закључивањем Споразума о стабилизацији и придруживању, што је у току.

Геополитичка функција поглавља 35

Неке водеће чланице ЕУ на челу са Немачком и Великом Британијом се посебно залажу за пуну примену принципа из Преговарачког оквира који се тичу нормализације односа Београд-Приштина. Улога Немачке и њеног парламента (Bundestag) се овде истиче. Немачки парламент има уставну надлежност за питања пријема нових чланица у ЕУ. У том својству је утврдио ставове који „косовски проблем“ наглашено истиче.  То се огледа у снажном инсистирању на положају поглавља 35 тако што сматрају да се оно мора прво отворити. Подршка бриселском преговарачком процесу две стране (Београд и Приштина) је у тој функцији. У овоме посебан значај и тежину има чињеница да су те водеће чланице ЕУ признале једнострано проглашену независност „Косова“. Оне на тој основи подржавају све принципе који су дефинисани у Преговарачком оквиру за поглавље 35 који су на линији потврде такве политичке одлуке. Додатно подвлаче и заузет политички став да ЕУ неће више да прима кандидате са отвореним проблемима статусног карактера, са алузијом на Кипар. Свим овиме је отворено и питање посебне геополитиче функције поглавља 35 на линији потврђивања новонасталих „реалности“ на простору Западног Балкана. У овом контексту је од посебног значаја одредба из Преговарачког оквира о „правно обавезујућем споразуму“ којим треба да се заокружи процес нормализације односа Београда и Приштине и омогући приступање Србије ЕУ.

Закључак

Одредбе Преговарачког оквира указују да је питање Косова и Метохије и однос Србије према том питању conditio sine qua non укупног процеса приступања Србије ЕУ и његовог крајњег исхода. У томе је место и улога поглавља 35 очигледно кључна. Из досадашњег ангажовања и показаног интереса међународних фактора за даљи развој односа Београд-Приштина, а имајући у виду актуелни међународни контекст (проблеми у ЕУ,украјинска криза,обновљени Хладни рат,имигрантски егзодус,међународни тероризам и безбедност), сигурно је да ће то питање бити посебно актуелно на простору Западног Балкана и да ће преговарачки процес Србије са ЕУ имати одговарајућу улогу у којој ће поглавље 35 у целом процесу бити посебно актуелно.


[1] Копенхашки услови су:

стабилност институција које гарантују демократију, владавину права, поштовање људских права и заштиту мањина;

постојање функционалне тржишне привреде, као и способност да се носи са притиском конкуренције и тржишних кретања у оквиру Уније;

способност да се преузму обавезе које произилазе из чланства, укључујући прихватање циљева политичке, економске и монетарне уније, и административни капацитет неопходан за делотворну примену и спровођење правних тековина ЕУ.

[2]Једнострано проглашену независност „Косова“ нису признале Шпанија, Грчка, Кипар, Румунија и Словачка са позивом на међународно право и посебан политички интерес сваке од земље.

[3] www.srbija.gov.rs,

[4] Исто

[5] Исто

[6] Исто

[7] Исто

[8] Исто