У случају да на референдуму превагну присталице одласка Британије из Европске уније, сасвим је извесно да ће се овакав исход одразити на унутрашње прилике у овој земљи, али и и на ситуацију у ЕУ. Хипотетички, одлазак једне земље би могао да проузрокује домино ефекат, односно даљи, постепени распад уније, тачније одлазак држава на јужним ободима ЕУ.
Уколико се обистини овај сценарио, ЕУ би, разуме се, постала искључиво континентална организација. Северне чланице (Шведска, Финска и Ирска), би у европској политици услед специфичног географског положаја заузеле мање-више неутралан став. Што се тиче самог континенталног језгра ЕУ – осталих држава чланица – постоје две варијанте даљег развоја догађаја, чвршће уједињавање, или подела на француску и немачку сферу утицаја у оквиру нове ЕУ, уз учвршћивање доминантног положаја Немачке.
У овом контексту се намеће питање, каква би била улога самосталне Британије у новој ЕУ, кад и ако званично напусти организацију, будући да је вероватно да би и после изласка остала активна у континенталној политици. Ако се чланице нове ЕУ определе за даље јачање централних европских органа, разуме се, Британија ће, као географски периферна држава, настојати да ослаби континентално јединство.
С обзиром на то, ваља размотрити други сценарио – могућност горе наведене поделе унутар ЕУ. Не би било неочекивано да дође до стварања неформалног савеза Британије и Француске, с циљем слабљења немачког утицаја на континенту, и као противтеже евентуалном зближавању Немачке и Русије. Важан члан овог савеза усмереног против немачке доминације би свакако била и Пољска, којој би слабији утицај Немачке на европска питања свакако био од велике користи.
Ова хипотеза је заснована на претпоставци из првог пасуса текста, да ће се истовремено ван структура ЕУ наћи и Британија и Шпанија. У том случају, нереално је очекивати удруживање Британије и Француске, будући да би друга, као континентална држава, у обновљеном спору око Гибралтара подржала Шпанију. Ако се пак, Британија определи за немачку страну, могући одговор Француске би био јачање веза са Русијом, и самим тим продубљивање унутрашње кризе у ЕУ.
С друге стране, ако се бирачи у четвртак већински определе за останак Британије у ЕУ, питање је да ли ће се у будућности догодити битне промене у функционисању уније. Иако је извесно да су реформе неопходне, може се рећи да ће отварање процеса промена – какве год да буду – временом довести до ерозије ЕУ изнутра, и потпуног колапса ове континенталне организације.
Неизбежан крајњи исход реформи функционисања ЕУ, а које имају за циљ побољшање њеног рада, је повратак на стање пре усвајања Лисабонског споразума, односно поновно јачање улоге држава чланица у процесу одлучивања уније. С тим у вези, потребно је подсетити на други сценарио развоја у случају одласка Британије – поделе у оквиру ЕУ, с тим што не треба искључити ни јачање и ширење других међудржавних блокова.
На пример, Вишеградске групе, неформалне организације средњеевропских посткомунистичких држава чланица уније . И у овом контескту, могуће је јачање улоге Пољске, као најважније чланице блока, који ће се као целина из историјских разлога највероватније оријентисати на тешњу сарадњу са Британијом и Француском.
Када се све наведено сабере, могуће је извући неколико закључака. Што се Британије тиче, постоји могућност распада државе, ако буде ван структура ЕУ. Док би разлаз са Шкотском вероватно протекао релативно мирно, не можемо исто рећи и о Северној Ирској, с обзиром на не толико давна дешавања у овом делу Британије. Друго, Европску унију – са или без Британије у чланству – свакако чека врло неизвесна будућност, и како што је горе напоменуто, потенцијални колапс.
У овом контексту, неопходно је отворити питање позиционирања Србије у европској политици. Званична стратегија актуелног политичког руководства земље – опредељење за чланство у ЕУ – је из добро познатих разлога бесмислена, поготово кад је постојање ЕУ у садашњем облику под великим знаком питања. С друге стране, концепт политичке неутралности, који је у одређеном тренутку био из погледа стратешких националних интереса једини погодан за Србију, у условима подељене Европе губи сваки смисао.
Стога, потребна је темељна ревизија државне политике, односно обустављање „процеса европских интеграција“ Србије. Уместо ове погубне политике, неопходно је поновно дефинисање стратешких националних интереса, и усклађивање политичких циљева, који из њих произилазе, са стварним и потенцијалним партнерима у региону, али и на континенталном и глобалном нивоу.
