Актер: Балкан између четири силе

САД жели Србију у НАТО-у, ЕУ под своје окриље, Русија је има у енергетским плановима, а Турска би да је врати у оквире Отоманске империје.

Балкан је због геостратешког положаја одувек занимао велике силе које су на њему укрштале интересе. Проблеми, често изазвани споља, решавали су се ратовима међу суседима, а завршавали договором великих играча са Истока и Запада. Чини се да се деценијама ништа у тим односима није променило, осим интереса. САД жели Србију у НАТО-у, ЕУ под своје окриље, Русија је има у енергетским плановима, а Турска би да је врати у оквире Отоманске империје. Новина је и, како рече професор на Колумбија универзитету Гордон Бардош, да је Балкан на листи приоритета САД-а са једног од првих пао на 15. место.

АМЕРИЧКИ И ТУРСКИ ИНТЕРЕСИ

Обрад Кесић, аналитичар компаније “ТСМ Глобал консултантс” из Вашингтона потврђује да су интереси САД-а на Балкану другоразредни.
“Америка на Балкану има четири интереса: да се сачувају мир и стабилност, консолидује независност Косова јер је то у великом смислу амерички пројекат, очува јединство БиХ и да се спроведу акције везане за борбу против тероризма. Ту је и искрена жеља да цео простор Балкана уђе у НАТО и ЕУ, јер би то значило успешни завршетак хладног рата. Зато ова визија одређује правац америчке политике према Балкану”, закључује Кесић.

Др Драган Петровић, виши научни сарадник, као циљ САД-а види жељу за пресудним утицајем на низ малих марионетских држава у источној Европи како би омела интересни и стратешки концепт сарадње између западноевропских сила, Немачке и Француске пре свега, али и Италије, Шпаније, тзв. Старе Европе, у односу на Русију.

“Балканским земљама намењена је улога ‘Нове Европе’, а посебно неповерење и лоше намере англо-америчке политике постоје према Србима чији се простор распарчава, стварају нове нације, намеће марионетска елита и влада, земља економски девастира и презадужује, војска уништава, а медији се налазе углавном под контролом”, сматра др Петровић.

“Балканским земљама намењена је улога ‘Нове Европе’, а посебно неповерење и лоше намере англо-америчке политике постоје према Србима чији се простор распарчава, стварају нове нације, намеће марионетска елита и влада, земља економски девастира и презадужује, војска уништава, а медији се налазе углавном под контролом”, сматра др Петровић.

У јавности се чује и како Вашингтон препушта примат Анкари. Исламолог проф. др Дарко Танасковић примећује да када је о Балкану реч између интереса САД-а и Турске постоји висок степен конвергенције.

“САД се објективно све мање занимају за Балкан, иако велике државе увек воде политику на више колосека и ниједан потпуно не занемарују. Тако САД, на пример, никако неће испустити из поља пажње и активног деловања своју, како оцењују, ‘успешну косовску причу’. Укратко, Америци одговара да једна њена савезница у НАТО пакту, јака регионална, а при том ипак неевропска држава, одлучујуће допринесе стабилизовању Балкана и одржавању те стабилности. Док је америчко-турско партнерство на Блиском истоку данас изложено озбиљним искушењима, на Балкану још увек није”, примећује др Танасковић.

Турска је на балканску политичку сцену ступила у великом стилу, за чију спољну политику је, према речима др Танасковића, Балкан један од приоритета.

“За Турску спољну политику, али и за целокупно државно-национално наступање те велике земље, Балкан је уз Блиски исток и Кавказ један од трију суседних региона који се са становишта неоосманистичке доктрине ‘стратегијске дубине’, коју је формулисао и теоријски образложио садашњи министар иностраних послова Ахмет Давутоглу, сматрају приоритетима. Водећи све самосталнију и амбициознију спољну политику, Анкара настоји да обнови свој укупни утицај и присуство у областима које су некада припадале Отоманском царству и да се тако потврди као макрорегионална сила и партнер кога ће уважавати и с којим ће озбиљно рачунати сви најважнији центри одлучивања у мултиполарном свету, што се полако уобличава”, каже др Танасковић.

Некадашњи “болесник са Босфора”, са својом данашњом здравом привредом и не тако малим политичким утицајем, има још један интерес.

“Балкан је додатно важан и као континентална спојница с Европом преко које се Турска потврђује као европска држава и чинилац у европским пословима. То јој је тим значајније што су слаби изгледи да икад постане пуноправна чланица ЕУ. На емоционалном плану многи Турци доживљавају Балкан, односно некадашњу Румелију, као расадник друштвене елите која је деценијама владала турском политичком, економском и културном сценом. Она је за њих својеврсна Атлантида, сновиђење златног доба империјалне славе”, објашњава проф. др Танасковић.

ДОБРО И ЛОШЕ

“Док је с једне стране добро што им Балкан није у првом плану, с друге стране не ваља јер се на тај начин политичарима, нижим чиновницима у америчкој администрацији и дипломатама пружа могућност да манипулацијама и бахатошћу остварују личне интересе”, каже Кесић.

АМБИЦИЈЕ ЕУ И РУСИЈЕ

Велики и незаобилазни играчи су и Русија и ЕУ.

“Русија и Турска остварују импозантан узлет привредне, посебно трговинске и енергетске сарадње, премда у енергетском домену перспективе још увек нису сасвим јасне и извесне. Геополитички гледано те две државе у много чему остају ривали, што мислим да, упркос свим могућим привидима, важи и за њихове историјски супротстављене интересе на Балкану. ЕУ нема конзистентну спољну политику, јер је тешко помирити и у јединствену акциону линију преточити парцијалне интересе држава чланица, поготово оних најутицајнијих. Нејединственост погледа испољава се и у односу према Турској, па и према њеној балканској политици. Ова тема захтевала би свестранију и продубљенију анализу. Уопштено, може се рећи да поједини аспекти веће турске присутности на Балкану одговарају неким идејама у ЕУ о будућности овог региона, али и да превелика амбициозност Анкаре све више ствара подозрење у одређеним европским престоницама”, закључује др Танасковић.

Подозрење није без основа, јер је циљ ЕУ да трајно интегрише Балкан у систем којим доминира њен политички и економски утицај, као и да обезбеди тржиште за пласман производа из водећих чланица Уније, попут Немачке и Француске, те озбиљних регионалних играча као што су Италија и Аустрија. Александар Митић, директор Центра за стратешке алтернативе, каже да ЕУ у овом тренутку жели да стави Балкан под свој административно-политичко-економски кишобран, САД под свој војно-безбедносни кишобран, а Русија под свој енергетски кишобран.

Подозрење није без основа, јер је циљ ЕУ да трајно интегрише Балкан у систем којим доминира њен политички и економски утицај, као и да обезбеди тржиште за пласман производа из водећих чланица Уније, попут Немачке и Француске, те озбиљних регионалних играча као што су Италија и Аустрија. Александар Митић, директор Центра за стратешке алтернативе, каже да ЕУ у овом тренутку жели да стави Балкан под свој административно-политичко-економски кишобран, САД под свој војно-безбедносни кишобран, а Русија под свој енергетски кишобран.

“ЕУ и САД деле такозване заједничке западне вредности засноване на осећају вредносне супериорности и интервенционизму против оних који пружају отпор таквој идеологији и њеним интересима. У том контексту на Балкану заједнички интерес ЕУ и САД-а је пре свега потпуна доминација те идеологије, у коју нажалост спада и политика стварања слабе Србије и немоћног српског националног корпуса раштрканог у више држава, подељеног и самим тим неспремног за било какав отпор интересима који су му супротстављени”, каже Митић.

Наравно, интереси ЕУ и САД-а се не поклапају увек.

“ЕУ жели смирен Балкан који се хармонично развија и не дестабилизује регион. САД и Британија сматрају Русију противником и труде се да потисну њен утицај у региону. По свим важним питањима за Србе (Република Српска, Косово и др.) најнаклоњеније ставове даје Русија, потом ЕУ, а најгоре САД и Британија. Вашингтон протежира утицај Турске и жели да контролише слабе режиме у овом делу Европе, као и да одржава постојеће сукобе и генерише их по сопственим интересима. За земље ЕУ Балкан представља граничну зону која објективно нема истоветну цивилизацијску компоненту као западна и средња Европа, али би се попут јужне Европе могао интегрисати и остварити напредак чак и у средњем року. Ту свакако не спада Турска. Уз све модификације и сарадњу ни Русија не сматра Турску пожељном, али је зато форсирају Англоамериканци. ЕУ не жели Турску у својим редовима, међутим, англоамеричка политика одавно је примила Турску у НАТО и гура је према ЕУ. Англоамериканци гурају Турску и на Балкан где је не жели ни Русија, а ни водеће силе ЕУ”, примећује др Петровић.

Званичној Москви Балкан је важан због “Јужног тока” који треба да прође овом путањом, чиме би се ојачао њен утицај у региону. Митић наводи да Русија жели да поврати политички и економски утицај кроз снажну енергетску политику, пре свега базирану на гасоводима и енергетским споразумима на билатералном нивоу са чланицама региона.

Званичној Москви Балкан је важан због “Јужног тока” који треба да прође овом путањом, чиме би се ојачао њен утицај у региону. Митић наводи да Русија жели да поврати политички и економски утицај кроз снажну енергетску политику, пре свега базирану на гасоводима и енергетским споразумима на билатералном нивоу са чланицама региона. Др Петровић тврди да је за Русију Балкан простор на коме покушава да, користећи историјске и културно-цивилизацијске факторе, изврши утицај који би јој омогућио продор у односу на од Американаца замишљени зид у источној Европи. С друге стране Митић каже да водеће државе ЕУ, пре свега Немачка, имају сепаратне билатералне аранжмане и јаке економске везе, нарочито са Русијом, што се САД-у не допада.

“Пример неслагања интереса је питање гасовода ‘Северни’ и ‘Јужни ток’, у којем поред ‘Гаспрома’ учествује и више чланица ЕУ, а које САД покушавају да саботирају на све начине. Русија игра на карту јачања Србије и српског корпуса, пре свега пружањем економске подршке Републици Српској, те дипломатске и енергетске подршке Србији”, примећује Митић.

Управо је, како примећује Митић, “српско питање” тачка политичког раздора на Балкану између САД-а и ЕУ с једне стране и Русије с друге. Брисел и Вашингтон залажу се за независно Косово, за унитарну БиХ и за регионализовану Србију као чланицу НАТО-а. Москва је за снажну и војно неутралну Србију са Косовом унутар њених граница и за што аутономнију Републику Српску. САД су се захваљујући сукобу у бившој СФРЈ и агресивној политици проширења НАТО-а усидриле на Балкану, где на директан или индиректан начин преко Северноатлантске алијансе контролишу безбедносну ситуацију у региону, али и обезбеђују полазни полигон за могуће офанзивније акције према спољним факторима на Блиском истоку или у Русији.

Магазин Актер