Александар Митић: Боље бити у Јужном току него у НАТО

Дуго се бавите новинарством и политичком аналитиком. Ове године навршиће се десет година од петооктобарских промена. Србији, чини се, недостаје једна трезвена анализа, како претходне петооктобарске деценије, тако и претходне деценије Србије у време Милошевића. Шта се у ствари променило суштински важно унутар наше државе у том периоду и да ли се положај наше државе и народа поправио у односу на окружење и свет?

Митић: Доминира једна површна, фризирана, србофобична анализа претходне две деценије, и њене последице имају дубоке и болне последице за српски народ. Као народ и као држава смо у дефанзиви, у сталној реакцији и самим тим смо предвидива мета за одстрел свих оних које желе да преко наше грбаче остваре неке своје интересе. Иако за већину нас у Србији постоји дисконтинуитет између 90-их и 2000-их, настављена је политика насиља, кажњавања, понижавања и покоравања које се спроводи над српским народом у целини. Свега пар недеља након победе Војислава Коштунице над Слободаном Милошевићем, у анализама појединих београдских “евроатлантских” НВО сте могли да прочитате да је Коштуница “још гори националиста” и да нема стварних промена у Србији пре него што јој се отму “три национална крила” – Црна Гора, Косово и Република Српска. Део тог плана је остварен у сарадњи одређених Западних кругова, њихових пиона у региону и лобиста, па и наивних извршилаца у београдском аналитичко-политичко-медијском миљеу.

Дакле, несумњиви напор Србије да у последњих десет година дође до изградња правне државе, демократије, солидарног и праведног друштва, слободног тржишта, регионалне стабилности и мира у региону очигледно је дочекан на нож како у одређеним сегментима самог српског друштва, тако и у региону, али и на Западу. Уместо сарадње и поштовања, добили смо нове сталне притиске.

Несумњиви напор Србије да у последњих десет година дође до изградње правне државе, демократије, солидарног и праведног друштва, слободног тржишта, регионалне стабилности и мира у региону очигледно је дочекан на нож како у одређеним сегментима самог српског друштва, тако и у региону, али и на Западу. Уместо сарадње и поштовања, добили смо нове сталне притиске.

У међувремену није се мењало само стање у Србији него и у свету. Како Ви сагледавате те промене, како искористити промене међународних околности за реализацију националних интереса, и да ли ће у будућности време бити наш савезник или савезник наших противника?

Митић: Времена се мењају, али је питање да ли их ми пратимо. У будућности ће за Србију много важније бити да буде под кишобраном енергетске безбедности него под кишобраном класичне војне безбедности. Стога је за Србију много битније да буде у Јужном току него у НАТО. Проблем је у томе што водећа сила НАТО- кишобрана – САД – не желе да им водећа сила кишобрана енергетске безбедности – Русија – улази у оно што сматрају својим геополитичким « двориштем ». Ту ће несумљиво доћи до тензија.

Друга тензија ће се водити између наша прокламована « четири стуба » спољне политике. Ова реторички веома примамљива формула је дугорочно неодржива и то из чисто рационалних разлога : ако тежите интеграцији у ЕУ, један од услова је « постепено прилагођавање » заједничкој спољној и безбедносној политици ЕУ — што значи да ће Србија, као кандидат за чланство у ЕУ и касније евентуални члан ЕУ, морати да се повинује свим одлукама држава чланица, укључујући оне које су изузетно негативно настројене према своја два стуба – Москви и Пекингу.

Треба бити јасан : Кина је добар економски и политички партнер у Савету безбедности, али смо ми на периферији њеног интересовања. САД су солидан економски партнер, са којим одржавамо низ добрих програма из појединих области, али су нам најоштрији политичко-безбедносни противник и генератор горућих проблема на Косову и у Републици Српској.

ЕУ је најважнији стратешки економски партнер, али је већи део чланица и званичника у Бриселу негативно расположено према српским ставовима о Косову, Републици Српској и односу према Русији. Москва је, са своје стране, најпоузданији политички партнер Србије и, уколико се покрену енергетски пројекти, Русија ће постати и кључан, незаобилазан економски партнер. Дакле, градација у стубовима свакако постоји.

Прикључење НАТО-у је дуготрајан процес који дозвољава „увлачење”, односно „пузеће прикључење” засновано само на одлукама Владе, без неопходности консултација и одобрења Скупштине и грађана.

С обзиром на све интензивније позиве из НАТО-а, али и позитивне “одзиве” појединих министара и партија на власти, било је неопходно да се упути јасна порука и званичном Бриселу и званичном Београду: “знамо шта радите, да желите да нас намагарчите и увучете на мала врата у НАТО”.

Провели сте неколико година у административном центру ЕУ у Бриселу. Како Ви оцењујете однос ЕУ, односно највећих њених чланица према Србији. Каква стратегија наше земље треба да буде у односу на ЕУ, и тзв. «евроатлантске интеграције»?

Митић: Сасвим је сигурно да Европска Унија жели Србију у својим редовима. Проблем је у каквом « формату » жели Србију. Наиме, Србија себе види са Косовом као делом своје територије. Међутим, 22 државе чланице су већ признале једнострано проглашење независности косовских Албанаца и оне, барем како тврде, немају намеру да повлаче то признање. Највиши чиновници у Савету ЕУ и у Европској комисији су сви одреда заговорници независности Косова. Једном приликом ми је кипарски шеф дипломатије Маркос Кипријану, бивши комесар у кабинету Жозеа-Мануела Бароза, рекао да је за Кипар огроман проблем то што се Косово у Европској комисији « третира » као « независна држава ». Дакле, ЕУ не може да призна независно Косово, али га ЕК третира као такво. То значи да се у Бриселу ова тренутна ситуација види као провизоријум који би требало да се превазиђе када буде сломљен отпор преосталих пет противника независности. У међувремену, врши се притисак на Београд да својим потезима призна « реалност », « добросуседске односе », односно де факто призна независност Косова. Та политика условљавања ће се наставити, интензивирати, и неће је спасити Соланина кованица « Косово и ЕУ су два одвојена процеса ». Управо зато је било кључно подржати напоре да се пре потписивања било каквог уговорног односа са ЕУ – попут Споразума о стабилизацији и придруживању — прво од ЕУ затражи одговор на питање : како ЕУ види Србију, са Косовом или без њега ? Бојим се да се забадањем главе у песак око овог суштинског питања ушло у процес који ће, полако али сигурно, ако не већ овог лета, онда сигурно уочи одлуке о статусу кандидата Србије за ЕУ, довести до дилеме « ЕУ или Косово ».

Ви сте један од потписника апела 200 српских интелектуалаца о потреби референдума о уласку Србије у НАТО, као и координатор нове серије потписа. Како оцењујете резултате те акције и какве су Ваше прогнозе о будућим односима НАТО-а и Србије?

Актуелна власт у Београду је направила низ кардиналних грешака по питању Косова:

- Напуштање политике снажног институционалног присуства Београда на Косову,

- Зелено светло Еулексу у замену за непостојећих “шест тачака”,

- Перфидна сарадња са Еулексом на демонизацији српских лидера са севера Косова,

- Млак и двосмислен став по питању изласка на изборе које организује Приштина,

- Претерано ослањање на необавезујуће мишљење Међународног суда правде,

- Бескичмењачка политика према САД “слажемо се да се не слажемо око Косова”, и

- Дугорочна нереална политика “Косово и ЕУ су два одвојена питања”.

Оваква политика је довела до поделе међу Србима на Косову, преузимања српских општина од стране Албанаца, плана Питера Фејта и Приштине да покоре север Косова и пристанка на “конструктивну политику добросуседства”.

Митић: Прикључење НАТО-у је дуготрајан процес који дозвољава „увлачење”, односно „пузеће прикључење” засновано само на одлукама Владе, без неопходности консултација и одобрења Скупштине и грађана.

С обзиром на све интензивније позиве из НАТО-а, али и позитивне “одзиве” појединих министара и партија на власти, било је неопходно да се упути јасна порука и званичном Бриселу и званичном Београду: “знамо шта радите, да желите да нас намагарчите и увучете на мала врата у НАТО”.

Циљ апела је био да се цео процес сарадње са НАТО-ом учини транспарентним и да се отвори јавна дебата, те је, с те тачке гледишта, успех апела изванредан.

Војна неутралност и “Партнерство за мир” су сасвим задовољавајући оквири за нашу војну безбедност. Међутим, питање је колико ће такав формат одговарати онима који желе да чланством, односно “једним ударцем убију три муве”: изврше легитимизацију НАТО бомбардовања, утврде легализацију независности Косова и направе неповратну тачку раздора између Србије и Русије.

Као директор пројекта «Косово-компромис» и неко ко се дуги низ година бави овом проблематиком, како оцењујете тренутно стање у јужној Покрајини и захтеве Еулекса за интеграцију северног дела под фактичку власт Приштине. Поред анализе стања занимају нас и Ваши погледи и предлози: како решити ово за Србију најважније питање?

Митић: Актуелна власт у Београду је направила низ кардиналних грешака по питању Косова: напуштање политике снажног институционалног присуства Београда на Косову, зелено светло Еулексу у замену за непостојећих “шест тачака”, перфидна сарадња с Еулексом на демонизацији српских лидера са севера Косова, млак и двосмислен став по питању изласка на изборе које организује Приштина, претерано ослањање на необавезујуће мишљење Међународног суда правде, бескичмењачка политика према САД “слажемо се да се не слажемо око Косова”, и дугорочна нереална политика “Косово и ЕУ су два одвојена питања”.

Оваква политика је довела до поделе међу Србима на Косову, преузимања српских општина од стране Албанаца, плана Питера Фејта и Приштине да покоре север Косова и пристанка на “конструктивну политику добросуседства”.

Без стављања тачке на такву политику, српски интереси на Косову ће наставити да срљају у пропаст.

Александар Митић, бивши дописник агенције Франс Прес из Србије и агенције Танјуг из Брисела, оснивач је Центра за стратешке алтернативе (ЦСА), Председник управног одбора и уредник сајта ЦСА, директор пројекта KosovoCompromise, уредник сајта Фонда Слободан Јовановић и портала Зашто Нато

Интервју часописа Геополитика