Политика Европске уније према косовском питању је наиме заснована на три принципа: “Косово се мора одвојити од Србије”, “меко слетање мора да спречи скретање Београда са западног курса” и “Косово је јединствен случај”. На слици: Трупе економски најразвијеније чланице ЕУ, у саставу КФОР-а, улазе у Метохију, 1999. године.
То што је Косово проглашено “јединственим случајем” не значи да сепаратизам у Европи неће расти, нити да неће у некој ближој будућности бити формиране нове независне државе у чланицама ЕУ, али сви ће брижљиво пазити да, чак и ако се то деси, никад не буде повезано с тим случајем.
Упркос очекиваном комешању у Баскији и Шкотској, пробуђеним надама у Републици Српској и на Северном Кипру, саопштењима у Каталонији и Придњестровљу, запаљивим изјавама мађарских ултранационалиста у Румунији и Словачкој, Европска Унија ће учинити све да ни након контроверзног мишљења Међународног суда правде не заживи косовски преседан .
Политика Европска Уније према косовском питању је наиме заснована на три принципа: “Косово се мора одвојити од Србије”, “меко слетање мора да спречи скретање Београда са западног курса” и “Косово је јединствен случај”.
Иако унутар ЕУ нема пуног јединства око првог принципа, у пракси функционише неписано политичко правило квалификоване већине и руководећи људи свих институција Уније, од председника Европске Уније Хермана Ван Ромпаја, преко председника Европске комисије Жозеа Мануела Бароза и шефице дипломатије Кетрин Ештон до председника Европског парламента Јиржија Бурзека, раде “под претпоставком косовске независности”.
ЕУ је припремила, координирала и спровела једнострану сецесију Косова од Србије: лобирала је за избор Мартија Ахтисарија као “човека од поверења” за посредника у преговорима, дала пуну подршку његовим предлозима за надгледану независност, Европски парламент је прва институција у свету која је (још у пролеће 2007.) подржала косовску независност, шефови држава ЕУ су на самиту децембра 2007. године донели одлуку о заобилажењу Савета безбедности УН и учешћу у процесу названом „координација декларације о независности” , Унија толерише двоструке и дволичне функције Питера Фејта као истовременог специјалног изасланика ЕУ и шефа Међународне цивилне канцеларије за спровођење Ахтисаријевог плана и лобирање за косовску независност, а Косово од Европске комисије добија годишњи извештај о напретку у европским интеграцијама као да се ради о потенцијалном кандидату за чланство.
Други принцип представља политику «меког слетања», односно покушаја да се не дестабилизује регион Балкана и спречи било какво стратешко померање Србије са правца западних интеграција. На делу је политика «конструктивног неслагања» са Србијом, то јест покушај да се обезбеди да Београд, упркос непристајању на независност Косова, не вуче потезе који би суштински угрозили план ЕУ за Косово слање мисије Еулекс, примену Ахтисаријевог плана и процес постепене интеграције Косова у регионалне, европске и светске институције. У том контексту је најпре направљена парола «ЕУ и Косово су два одвојена процеса», с циљем да се купи време на унутрашњој сцени Србије, да би се после извесног времена предочило да од те пароле нема ништа и да је косовска независност неповратан процес, а да добросуседски односи као предуслов даљих интеграција у ЕУ свакако укључују и оне између Београда и Приштине.
Велики степен кооперативности Београда у овом процесу и стално омекшавање ставова јасно показују Бриселу да може да настави са својом политиком постепеног, меког условљавања, уз контролисане медијске пробне балоне и игре « добар полицајац-лош полицајац » са амбасадорима у Београду у главним улогама.
Трећи принцип ЕУ о јединствености косовског случаја је направљен ради мира у кући.
Меко условљавање
ЕУ је озбиљно, стратешки, годинама припремала независност Косова и неће допустити да јој се политика уруши.
На делу је политика «конструктивног неслагања» са Србијом, то јест покушај да се обезбеди да Београд, упркос непристајању на независност Косова, не вуче потезе који би суштински угрозили план ЕУ за Косово:
Слање мисије Еулекс
Примена Ахтисаријевог плана
Процес постепене интеграције Косова у регионалне, европске и светске институције.
Пред проглашење независности Косова чланице ЕУ су извршиле такозвану „косовску трговину” тако што су се противници независности српске Покрајине сагласили да не блокирају заједнички оквир за деловање ЕУ, попут мисије Еулекса и формулације о јединствености косовског случаја, а за узврат добили уверавања својих партнера да неће бити приморани да признају независност Косова.
ЕУ је тиме, наравно, озваничила двоструке стандарде за Србију: дан по проглашењу једностране независности Приштине, ЕУ је примила к знању”тај акт, истовремено наглашавајући да остаје привржена територијалном интегритету свих држава света сем Србије по питању Косова јер је то, према њој, јединствен случај због ратова из деведесетих година и продужене међународне администрације. ЕУ је притом заборавила да је 1998. и 1999, у време сукоба на Косову, према америчкој фондацији Плаушерс било у току укупно 40 оружаних сукоба у свету, сваки са преко 1.000 жртава. Ниједан од њих, сем Косова, није довео до сецесије. Такође, продужена администрација постојала је између осталог у Источној Славонији након рата у Хрватској, где је мисија Унтаес довела до реинтеграције те територије у Републику Хрватску, а не до отцепљења.
Дакле, ЕУ је озбиљно, стратешки, годинама припремала независност Косова и неће допустити да јој се политика уруши.
Правни муљ
Мишљење Међународног суда правде се уклапа у интересе ЕУ јер не доводи у питање ниједан од њена три принципа: Косово и 22 државе које су га признале могу да наставе да се понашају као до сада, Београд са својом дефанзивном политиком тек сада неће представљати озбиљнијег супарника, а због начина интерпретације питања Србије и одговора МСП, европски сепаратизми се и даље могу држати под контролом.
То наравно не значи да сепаратизам у Европи неће расти, нити да неће у некој ближој будућности бити формиране нове независне државе унутар већ постојећих чланица ЕУ (Шкотска и Фландрија међу првима), али сви ће брижљиво пазити да чак иако се то деси, никада не буде повезано с косовским случајем.
Сваки пут када се спомене косовски преседан ЕУ изгуби на кредибилитету, а то се најбоље видело после шамара којег је Брисел добио након експресне победе руске војске у Грузији и признања Абхазије и Јужне Осетије. Москва тада није штедела речи на причу о косовском преседану а у Бриселу је таква реторика вешто прикривана.
Европски сепаратисти, међутим, могу да извуку једну примамљиву, корисну и опасну лекцију из косовског случаја: тамо где се право игнорише и слободно интерпретира, постоји простор за де факто наметање стања на терену. Односно, тамо где има правног муља, боље свршен него легалан чин.
Европска Унија ће учинити све да овакву лекцију угуши, али ће она наставити да је још дуго уходи. Суштина ЕУ је одувек била у компромису, владавини закона, транспарентности и договорном решавању сукоба у Европи, она је дакле, у косовском случају, згазила на саму себе и своје најсветије вредности.
"Суштина ЕУ је одувек била у компромису, владавини закона, транспарентности и договорном решавању сукоба у Европи, она је, дакле, у косовском случају, згазила на саму себе и своје најсветије вредности."
Магазин Економ.ист, бр. 534, 12. 7. 2010.
