Александар Павић
Режим у Београду сам је крив за све. Водио је и води политику без демократског легитимитета, без чак и покушаја општестраначког консензуса по најважнијим националним питањима – шта онда политичари на власти могу да очекују осим оштрих критика и потпуног неповерења у њихове намере?
После објаве „саветодавног мишљења“ МСП везаног за једнострано проглашену независност Косова, започела је и својеврсна расправа о томе колико је за исход одговорна сама власт у Србији, а колико је то заправо само резултат још једне „неправде“ која нам долази споља. Ово питање је у ствари веома битно, јер ће нам помоћи да се оријентишемо у времену и простору, и подвучемо неку црту да би могли да кренемо напред.
ОДНАРОЂЕНА ВЛАДАЈУЋА СТРУКТУРА
Чак и под претпоставком да је „наивност“ садашње власти наспрам Запада и могућности добијања некакве „међународне правде“ – после свих искустава западног гажења међународног права у последње две деценије, а поготово после брзометних западних признања „косовске независности“ после фебруара 2008, била оправдана (а у том случају би једино оправдање могло да буде неизмерна глупост) – да ли је то, опет, оправдава када је реч о лошем исходу у МСП? На првом месту, морамо, нажалост, да констатујемо да у Србији данас немамо посла са обичном „влашћу“, већ са оним што би се пре могло назвати „режимом“. Ако под речју „режим“ подразумевамо систем власти који је, чак и привидно, идеологизован („Европа нема алтернативу“), који није резултат јасно изражене већинске народне воље већ коалиција склепана у одајама западних амбасада, која се није дала ни наслутити у изборној кампањи (што би се могло окарактерисати и као својеврсни, спољно-спонзорисани државни удар), који спроводи програм за који нико није гласао (нпр. Статут Војводине, гушење медијских слобода, најављена продаја Телекома, Декларација о Сребреници, организовање „Параде поноса“), и који је имун на контролу јавности (простијим језиком, једну однарођену владајућу структуру) – онда се садашња власт с правом може тако окарактерисати. Она је, заправо, то још од формирања у лето 2008.
После објаве „саветодавног мишљења“ МСП везаног за једнострано проглашену независност Косова, започела је и својеврсна расправа о томе колико је за исход одговорна сама власт у Србији, а колико је то заправо само резултат још једне „неправде“ која нам долази споља.
Дакле, основна критика власти, тј. режима у вези релативно негативног исхода у МСП би се могла формулисати на следећи начин: није реч о томе да ли је питање постављено МСП добро формулисано или не, чак ни да ли је било наивно веровати да „међународна правда“ стварно може да буде праведна, већ је питање – с којим правом је ствар од толиког државног значаја уопште предузета без чак и покушаја остваривања неког ширег консензуса, као што је то, на пример, урађено када се утврђивала платформа за преговоре о КиМ?
Вршење власти путем диктатуре већине – и то, треба поновити, вештачке већине, у којој је важна странка садашње коалиције, тада демонизована као део „мрачних девeдесетих“, испољавала битно различите ставове по неким кључним државним питањима – делује прилично комотно, омогућава широк спектар акција и маневарску слободу без „оптерећења“ истинске демократске контроле. Пре недавне скупштинске седнице сазване после објављивања мишљења МСП, скупштина се 25 месеци није састајала по питању КиМ. Режим је, дакле, по питању косовске политике, галантно преузео сву одговорност. Да је тактика успела, побрао би сву славу. Без ризика нема добитка. Али ризиковање подразумева и спремност на губитак. Када је улог велики – а КиМ је, ипак, огроман улог – и потенцијални добитак и губитак су велики, тј. огромни. Да је режим сазвао међустраначку комисију која би расправљала о томе који су најцелисходнији даљи кораци које треба предузети после једнострано проглашене „косовске независности“, он, на првом месту, не би ни био режим, већ истински одговорна власт, која тражи консензус о суштинским националним питањима. Али то се није десило. Стога је сва објективна и субјективна одговорност искључиво на садашњем режиму и свако га има право критиковати јер је политика тражења саветодавног мишљења доживела неуспех.
БЕЗ НАЦИОНАЛНОГ КОНСЕНЗУСА
Такође, сасвим је фер обрушити се и на само питање упућено МСП. Онај ко није питан на то свакако има право. А није питан нико из тзв. Национално оријентисаног блока. Паметна власт би то урадила, јер би тиме осигурала да ће касније бити подељена и одговорност, као што је то режим (закаснело) урадио када је после мишљења МСП тражио подршку опозиције за подношење резолуције Генералној скупштини. Дакле, ирелевантно је да ли је питање било добро или не, да ли би исход са било каквим питањем био исти или не. Оно што је релевантно јесте то да је режим преузео сву одговорност на себе, тако да сва критика пада у потпуности на њега. Нико не може да зна да ли би било формулисано неко боље питање, или нађен неки бољи, делотворнији начин за супротстављање једностраном отцепљењу КиМ – зато што режим једноставно није допустио такву могућност. Из дебате је искључен један огроман репрезентативни сегмент друштва.
Дакле, основна критика власти, тј. режима у вези релативно негативног исхода у МСП би се могла формулисати на следећи начин: није реч о томе да ли је питање постављено МСП добро формулисано или не, чак ни да ли је било наивно веровати да „међународна правда“ стварно може да буде праведна, већ је питање – с којим правом је ствар од толиког државног значаја уопште предузета без чак и покушаја остваривања неког ширег консензуса, као што је то, на пример, урађено када се утврђивала платформа за преговоре о КиМ?
Исто тако је више него оправдано сумњати и у саме мотиве режима. Режим који доноси Декларацију у Сребреници засновану на непријатељској пропаганди уместо чврстим доказима, који је ту декларацију претходно усаглашавао са једном (бар по питању КиМ и Републике Српске) непријатељском Турском, режим који је заправо најодговорнији за велики повратак Турске на Балкан (ко је нудио ту платформу у изборној кампањи?), који прави тајне договоре са Анкаром и Сарајевом на рачун Бања Луке, који тајно са сарајевским талибанима тргује оптужницом против осумњиченог ратног злочинца Ганића, чије судије Уставног суда пресуђују да је косовски додатак „неуставан“, режим чији је један од првих потеза било заобилажење Савета безбедности УН (тј. нашег најпоузданијег савезника, Русије, и принципијелне Кине) зарад легализовања мисије ЕУЛЕКС која, опет, треба да спроводи одбачени Ахтисаријев план – такав режим заслужује најцрње могуће слутње у вези својих националних и државних мотива.
Да не заборавимо још и нпр. Тадићево „признање прелиминарних резултата“ у најмању руку проблематичног референдума у Црној Гори 2006. године, само пола сата после затварања биралишта, или нпр. откриће аустријског дипломате Гузенбауера током 2007. да неко из Тадићевог кабинета преговара са западним силама око спровођења Ахтисаријевог плана иза леђа званичног преговарачког тима – а тврдње Срђе Трифковића да је то био управо садашњи Министар спољних послова никад нису демантоване.
ХАШКА ЛОГИКА
Треба имати на уму и то да је режим западним државама изузетно олакшао спровођење косовске отимачине: дипломатски односи са њима су остали као да је све у најбољем реду, тим истим државама је дозвољено да слободно наставе економску колонизацију Србије, док се Русији и даље максимално отежавало било какво улагање и, можда најважније, режим је заправо помагао западним државама да пацификују Републику Српску, да се којим случајем не би успоставила симетрија између ње и КиМ. А, да су Срби заоштрили своју политику, да су, као и Арбанаси дали до знања да ће „бити белаја“ ако се и неки њихови интереси не уваже, да се БиХ „заљуљала“ или да се, на пример, уместо тужбе само тражило строго, дословно поштовање Резолуције 1244 (нпр. одредбе о враћању једног броја војника на КиМ) или, пак, дословно поштовање Дејтона (нпр. одредбу да Републици Српској припада 49% територије, а она данас још увек располаже са неколико процената мање) – питање је како би ствари сада изгледале.
Дакле, сами су криви за све. Водили су и воде политику без демократског легитимитета, без чак и покушаја општестраначког консензуса по најважнијим националним питањима – шта онда могу да очекују осим оштрих критика и потпуног неповерења у њихове намере?
Дипломатија која прави договоре са Анкаром и Сарајевом на рачун Бања Луке-тешко да штити националне и државне интересе.
Зашто је потребно све ово констатовати да би се кренуло напред? Зато што се једноставно више не може веровати онима који су досад спроводили косовску (а и сву другу) политику. Ем што им је политика непопуларна, ем што делује као да је изашла из кабинета наших највећих непријатеља (а многи сматрају и да јесте), ем што никога осим себе и својих нису питали пре него што су је спроводили, а још је и неуспешна. То је смртоносна комбинација у политици. А на њихову евентуалну „наивност“ се у најбољем случају може гледати са сажаљењем.
Знати све ово значи знати да се даље са њима не може – осим у нове, још теже поразе. Они су тамо где је био Слободан Милошевић после НАТО-бомбардовања – шта год да је урадио и рекао, опозиција више није хтела да га слуша. Сада је време њихових аргумената прошло а дошло време спасавања из „њихове луднице“. Више се не могу вадити ни на спољне, објективне околности, јер су једноставно изгубили и кредибилитет и поверење да ишта могу уопште да ураде како треба.
У свему овоме, на крају, нема „спасоносних решења“ у видокругу, већ, на првом месту, наук да одсад па надаље државна политика мора да буде транспарентна и инклузивна, да реално сагледа последње две деценије и све поуке које оне нуде за будућност, и да почива на јасном народном мандату – тј. на основу јасно изложеног програма у изборној кампањи. Садашњи режим је на том испиту пао. За њега једноставно више нема оправдања. Да употребимо њима драгу „хашку логику“: нека докажу да је све ово био само плод њихове наивности, и да није потекло управо из кабинета наших најљућих непријатеља. Међутим, чини се да, чак и ако би тако нешто и успели да докажу, нико им више не би веровао.
