Пре 45 година је познати шведски економиста и социолог Гунар Мирдал (1898-1987) написао књигу „Азијска драма: истраживање сиромаштва нација“ која је изазвала шок међу светском интелигенцијом. Мирдал је писао како је, са изузетком Јапана, Азија била опхрвана превеликим бројем становника, корумпираним режимима и сиромаштвом. Био је песимиста у погледу изгледа за развој већине азијских земаља.
Борислав Коркоделовић: "Пре 45 година је познати шведски економиста и социолог Гунар Мирдал (1898-1987) написао књигу „Азијска драма: истраживање сиромаштва нација“ која је изазвала шок међу светском интелигенцијом. Мирдал је писао како је, са изузетком Јапана, Азија била опхрвана превеликим бројем становника, корумпираним режимима и сиромаштвом. Био је песимиста у погледу изгледа за развој већине азијских земаља."
Због Мирдалове поруке, настале после 10-тогодишњег истраживања, нелагодно су се осећали како политичари на Западу, тако и они у Азији. Први зато што је Мирдал казао да су милијарде долара уложене претходних 20 година у развој у Азији биле проћердане. Азијским политичарима је, пак, било непријатно јер су Мирдалове оцене доживели као да су политички и економски хаос у њиховим земљама били последица грешака самих Азијаца.
Шест година по објављивању, по димензијама монументалног дела, тротомне књиге на чак 2.284 странице, Мирдал, хуманиста и социјалдемократа, поделио је Нобелову награду за економију са научником потпуно другачијих погледа на друштво, Фридрихом Хајеком (1899-1992), једним од главних заговорника класичног либерализма.
Мирдал је веровао да ће традиционалне структуре власти у азијским државама опстати, и да су, уколико не буде промене, мале шансе за економски узлет тих земаља. По њему, власти у Азији су биле “претерано меке” – он је и творац термина “мека држава” – неспособне да ојачају дисциплину која је потребна за спровођење планова развоја и борбу против корупције.
Швеђанинова најважнија порука је била: како је једини начин за остварење брзог развоја у југоисточној Азији контрола раста становништва, шира расподела пољопривредног земљишта, те улагања у здравствену заштиту и образовање. Невољно је закључио како демократија можда није најбољи систем за остварење развоја и да би – упркос његовој преовлађујућој забринутости за личне слободе – ауторитарни режими у томе можда били успешнији.
Да је Мирдал жив данас, вероватно би сада био у шоку од модерне Азије. Човечанство данас трља очи у неверици пред привредним чудом Јужне Кореје, Хонг Конга, Тајвана, Сингапура, Малезије и Тајланда, али још више од многољудних Народне Републике Кине, Индије и земље која је тема овог чланка - Индонезије.
Мапа Индонезије
Пошто Мирдал није поживео да доживи шок, шта је са савременим Европљанима?
На жалост, у највећем делу нашег континента, веома ограничено се уочава историјски заокрет у свету, велики догађаји који се збивају у Азији. Промене, које су почеле 10-так година пошто је Мирдал објавио „Азијску драму“, постале су доминантне од избијања светске финансијске кризе 2008-2009. године. Но, Европа је опхрвана економским, социјалним и политичким кризама које пристижу једна другу, и на континенту влада суморно расположење.
Азија се, пак, поново помаља. Не само у светској привреди и политици, већ најпространији и најмногољуднији континент доживљава културну и интелектуалну ренесансу.
Брз раст израњајуће Азије наспрам САД и земаља евро-зоне
Промена у БДП – у милијардама долара
Промена у БДП – у милијардама долара
Када говоримо о азијској ренесанси мислимо и на наводе економског историчара Ангуса Медисона (1926-2010), у његовој књизи „Светска Економија: Миленијумска перспектива“, да је Индија имала највећу економију на свету у периоду од нулте до 1.000-те године нове ере. Потом је Кина постала највећа и најнапреднија економија, да би тек средином 19-тог века британска империја (не рачунајући Индију) преузела примат.
Према Светској банци, Народна Република Кина би требало да између 2020. и 2030. године постане највећа привреда у свету. Индија би могла да постане друга светска економија између 2030. и 2035. године. НР Кина ће, према америчкој Ситигрупи, претећи САД као највећа привреда 2020, да би и сама била 2050. године надмашена од Индије.
Пословни људи из Европе су давно открили да се "економски центар равнотеже" међународне привреде помера на Исток.
Они успешно послују у Азији и знају колико од благостања у том делу света сада зависи напредак њиховог остарелог континента.
Уосталом, привреда Јапана се за један дан, 19. априла 1995. године, готово изједначила са оном Сједињених Америчких Држава као највећа светска економија, пошто је њена национална валута достигла рекордно високих 79,75 јена за један амерички долар. Данас је Јапан трећа по величини национална привреда у свету, после САД и НР Кине, а пре Индије, уколико се укупан домаћи производ (БДП) рачуна према паритету куповне моћи (PPP), тј. према тржишним ценама.
Пословни људи из Европе су давно открили да се "економски центар равнотеже" међународне привреде помера на Исток. Они успешно послују у Азији и знају колико од благостања у том делу света сада зависи напредак њиховог остарелог континента. Но, једнострани медији се изнова усредсређују на сензације и лоше догађаје у Азији.
А шта може бити лепше него сазнавати како су државе величине континената успеле да превазиђу два века самонаметнуте и споља изазване декаденције, да око милијарду људи буде ослобођено сиромаштва, стотине милиона домаћинстава напредује ка средњој класи, израстају нове индустрије, најмодернија инфраструктура и бљештави градови. Расте општи ниво образовања, а десетине универзитета улазе у круг најбољих на свету!
Мумбаи, пословна престоница Индије
И на материјалном плану појединачних људи, Азија доживљава ренесансу. Током 2010. године, Азија је претекла Европу у погледу броја милионера - достигла је број од 3,3 милиона милионера (људи који располажу са богатством преко милион долара, не рачунајући некретнине), што је било нешто мање од 3,4 милиона милионера у Северној Америци.
Онда је америчка банка Ситигруп прошле године саопштила како су богаташи из Азије, који поседују преко 100 милиона долара, претекли оне у Северној Америци. Наиме, на крају 2011. године је 18.000 Азијаца, углавном у југоисточној Азији - НР Кини и Јапану, имало расположивих најмање 100 милиона долара, док је број таквих богаташа у Северној Америци износио 17.000, а у западној Европи 14.000. У водећој светској консултантској фирми за некретнине, лондонској Кнајт Френк, су проценили да ће број „центамилионера“ у Азији порасти у 2016. години на 26.000, а следиће их 21.000 у Северној Америци и 15.000 у западној Европи.
У Азији, највећи број богаташа са милион долара живи у НР Кини. Но, очекује се да ће најбржи раст милионера у Азији наредних година бележити Индонезија. Према извештају швајцарске банке Јулиус Бер, број оних којима ће на располагању бити милион долара биће у Индонезији утростручен између 2010. и 2015. године и достиће готово 100.000.
Салон аутомобила у Џакарти
Ти срећници ће се по поменутој банци окористити, пре свега, од великих прихода од имовине - пре свега некретнина и берзанских папира. Индонезија сада има слатку комбинацију политичке стабилности, велике тражње за обиљем сировина које поседује и поновног интересовања које за ту земљу показују улагачи.
Индонезија је најмоћнија привреда у југоисточној Азији, пета у Азији и 15-та или 16-та по величини у свету (зависно од критеријума за мерење укупног домаћег производа, БДП, збира произведених роба и услуга у земљи током једне године), те чланица Групе 20 (Г-20) најмоћнијих економија света, као и великих привреда у брзом успону. У протеклој деценији је просечна стопа раста БДП у Индонезији била 5,3 одсто.
У 2012. години је Индонезија, после НР Кине, најбрже растућа економија у Азији и са једном од највиших стопа привредног раста у Г20.
У 2012. години је Индонезија, после НР Кине, најбрже растућа економија у Азији и са једном од највиших стопа привредног раста у Г20. Према процени Међународног монетарног фонда (ММФ), индонежански номинални БДП (онај који није умањен за инфлацију) вредео је преко 928 милијарди долара, пошто је растао по стопи од 6,2 одсто. Мерен према ППП, прошле године је БДП Индонезије износио преко 1,2 милијарде долара.
БДП Индонезије до 1990. године до данас
Од стицања независности 1945. године, Индонезија је према некој класификацији прошла кроз три фазе привредног и друштвеног развоја: „Орде Лама“ (Стари поредак под председником Ахмедом Сукарном до 1965.), „Орде Бару“ (Нови поредак под председником Мохамедом Сухартом, од 1966-1998) и период после азијске финансијске кризе (1997-1998).
Индонезија је била изразито аграрна земља у којој је још 1961. године за пољопривреду било везано 73 одсто укупне радне снаге, у индустрији само 8 одсто, а у сектору услуга 18,5 процената.
Извожени су каучук и нафта, а увожени, због веома ниске продуктивности, пиринач и текстил.
У литератури, нарочито Западној, постоји тенденција генерализације економских прилика током Старог и Новог поретка. Чињеница је да је стопа привредног раста за време Старог поретка била између 3 и 3,5 одсто, што је при значајном расту становништва од два одсто годишње било довољно за тек нешто више од голог преживљавања. Земљу је требало подизати из рушевина после Другог светског рата, јапанске окупације и антиколонијалне борбе против Холандије, а уз све то спроводити процес деколонизације националне привреде који је у Индонезији био скупљи неко у другим земљама у региону.
Индонезија је била изразито аграрна земља у којој је још 1961. године за пољопривреду било везано 73 одсто укупне радне снаге, у индустрији само 8 одсто, а у сектору услуга 18,5 процената. Извожени су каучук и нафта, а увожени, због веома ниске продуктивности, пиринач и текстил. Амбициозни планови за индустријализацију готово и да нису почели због одсуства инвестиција, а бивша колонијалистичка холандска предузећа су била и даље веома присутна.
Међутим, током ере председника Сукарна (1901-1970), кога на Западу представљају као националисту наклоњеног социјализму, популисту и склоног лагодном животу, у привреди Индонезије могу да се разликују два периода: први - између 1950. и 1957, и други од 1958. до 1965. године
Сукарно
У првом периоду су макроекономски показатељи били релативно повољни, привредни раст се кретао између 5 и 5,6 одсто. Извоз је растао, јер је то било време Корејског рата (1950-1953) за који су били потребни и индонежански каучук и нафта.
У другом периоду је дошло до драматичне промене у националној привреди, пошто је Сукарно увео тзв. „Усмеравану економију“ (Ekonomi terpimpin) која је била у складу са његовом општијом „Усмераваном демократијом“ (Demokrasi terpimpin). Локално особље је почело да преузима управљачке послове од бивших холандских власника. Привредни раст је пао на 1,7 одсто у просеку. Када се дода непромењена висока стопа наталитета, излази да је уследио привредни пад. У ствари је дошло до стагнације, а пад је уследио 1963. године.
У време и после драматичних догађаја, који су довели до војног пуча у септембру 1965. године који је предводио генерал Сухарто (1921-2008) и смене Сукарна, економија се налазила у хаосу. Тако је доходак по глави становника 1965. био на нивоу оног из 1957. године. Годишња стопа инфлације је била близу 700 одсто, пали су приходи од извоза, спољни дуг је растао, распадала се инфраструктура, фабрике су радиле минималним капацитетом, а инвестиције су биле незнатне. Савремено објашњење је да су ствари кренуле низбрдо, јер је власт под Сукарном трошила много на скупе споменике, национализовала индустрију, финансирала буџетски дефицит кредитима из иностранства и зајмила од индонежанске централне банке (у суштини штампала паре).
После неколико месеци крвавих обрачуна у којима је убијено између 300.000 и милион људи, углавном присталица утицајне Комунистичке партије Индонезије (КПИ), генерал Сухарто је учрвстио власт 1966. године.
Сухарто се за привредни савет обратио групи економиста са Индонежанског универзитета у Џакарти, и почео спровођење серије економских политика ради повраћаја макроекономске стабилности и обнављања националне економије.
Сухарто
Неколико месеци по доласку на власт, Сухарто је покренуо програм опсежних економских реформи. Циљ је био стабилизација цена, елиминисање дефицита у платном билансу, подршка пољопривреди, ослобађање и отварање економије и охрабривање приватног предузетништва – без бриге о његовој величини или пореклу. Већ до 1969. године постигнута је стабилност цена и инфлација смањена на 10 одсто.
Власти су покренуле серију петогодишњих планова, тзв. Репелита (Рентјана Пембангунан Лима Тахун). Била су то велика и интензивна улагања у пољопривреду, доминантан сектор привреде и рехабилитацију посустале инфраструктуре у држави која се простире на преко 17.500 острва. Касније су уследила улагања у радно интензивне индустрије оријентисане на извоз, производњу капиталних добара, те инвестирање у телекомуникације, образовање и транспортну инфраструктуру.
Реформе су спровођене дубље и даље, није било раног назадовања, и преокрет у економији је био спектакуларан. У периоду између 1967. и 1973. године, економија је бележила раст у просеку од 8 одсто годишње. Донатори са Запада су били великодушни у својој подршци. Но, главни фактор је била фискална и монетарна стабилизација комбинована са свим мерама за либерализацију и отварање економије.
Има мишљења да би у новије време тешко било који други програм стабилизације и опоравка у тако великој и многољудој земљи био у толикој мери успешан. Индонезија је од највећег увозника пиринча на свету током 60-их постала самодовољна до средине 80-их. Растао је извоз не само примарних производа, као што су нафта и гас, дрво и гума, већ од краја 80-их и индустријских роба. Удео произвођачког сектора у БДП је порастао са минорних 9 одсто 1966. на преко једну четвртину 1996. године - изузетна трансформација по било којим стандардима.
Експлоатација нафте
Индонезија је и даље имала велике резерве нафте и гаса, и постала је значајан извозник тих енергената. То је био важан бонус. Приход који је држава остварила од нафте и гаса представљао је око десетине укупног раста националног дохотка који је остварен током Сухартове владавине, и обезбедио је велики подстицај платном билансу земље и пореским приходима. Уз то, за разлику од многих произвођача нафте са којима је Индонезија оформила OPEC (Организација земаља извозница нафте), власти у Џакарти су релативно добро управљале приливом прихода од нафте и курсом националне валуте-рупије.
То је утрло пут за три деценије брзог, одрживог раста БДП по просечној годишњој стопи од готово 7 одсто. Национални доходак (GNI) - колико Индонежани имају да троше - растао је још брже због раста цене нафте током 70-их. Приход по глави становника је више него утростручен.
Овај раст је био пропраћен радикалним смањењем опсега крајњег сиромаштва, које је на почетку Сухартове ауторитарне владавине захватило 60 одсто становништва, да би до 1996. године било, према званичним статистикама, смањено на 11 одсто. Почетком 90-тих је БДП по глави становника достигао готово 1.000 долара.
Почетком 90-тих је БДП по глави становника достигао готово 1.000 долара.
Са друге стране је прираштај становништва опао. Доступност образовању је драматично побољшана. Животни век је увећан за око 20 година.
Са друге стране је прираштај становништва опао. Доступност образовању је драматично побољшана. Животни век је увећан за око 20 година. Добробити економског раста су биле доста уједначено расподељене међу групама различитих примања, осим последњих година Сухартове ере када су много више користи имали они у градовима.
Индонезија више није представљала економију са ниским приходима, и ушла је у ранг оних са нижим средњим приходима. До тада је земља такође умањила традиционалну зависност од извоза сировина тако што је увелико повећала извоз индустријских прерађевина. У извештају Светске банке из 1993. године, под називом „Источноазијско чудо“, Индонезија је проглашена за новоиндустријализовану економију (NIE).
Производња Најк ципела
Ипак, супериорни учинак Индонезије је био поремећен са два важна фактора.
Прво, у домену права човека, Индонезија је у Сухартово доба увелико заостајала. После погрома, који је војска покренула 1965. године, стотине хиљада људи су биле заточене без суђења, и остале су током много година у затворима.
Даље, када је 1975. године Индонезија запосела бившу португалску колонију Источни Тимор, најмање 50.000 људи је убијено. Током дугогодишњег Сухартовог председниковања, полиција је наставила да убија мимо закона, владала је цензура штампе, а судови су били далеко од спровођења правде на поштен и транспарентан начин.
Други реметилачки фактор се тицао коруптивног односа који је користио Сухарту, његовим војним колегама, породици и одабраној групи пословних људи. Цену тога је земља платила злоупотребом буџетских ресурса и већим трошковима.
Даље, мада је Светска банка уврстила Индонезију на листу „Азијских економија високих перформанси“, неки економисти су почели озбиљно да доводе у питање одрживост тако брзог раста. Крајем 1997. године велика финансијска и економска криза, која је почела у Тајланду, прогутала је читаву југоисточну Азију и Јужну Кореју.
Крајем 1997. године велика финансијска и економска криза, која је почела у Тајланду, прогутала је читаву југоисточну Азију и Јужну Кореју.
Индонезија се нашла у посебно рањивој позици. Делимично је тако било због велике количине краткорочног приватног дуга који су банке и пословања направили, и одсуства контроле капитала - политике која је била веома учинковита у увећању поверења инвеститора ранијих година, али која им је сада олакшавала да повуку новац из Индонезије.
Индонезија је, такође, била рањива због немогућности да буду решени дубоко укорењени проблеми управљања у земљи и губитка поверења у власт. Све је било више пајташких послова између представника владе, банака и пословних људи. То је водило до све веће неефикасности, а Индонезија је стекла репутацију једне од најкорумпиранијих земаља у свету. Ауторитарна власт је створила повољне услове за бујање непотизма и корупције који су на крају подрили економски успех државе.
Потрошња природних ресурса нације, шуме као и нафта, је постала неодржива. Пословни сектор није могао да се ослони на правосуђе како би заштитио имовину и реализовао уговоре. Није постојао план за Сухартову смену, а умешаност његове породице у корупцију је постала све већи извор политичког незадовољства. Кредибилитет власти је био озбиљно уздрман.
Сухарто
Привреда Индонезије је од „чуда“ пала 1998. године до „дна“. Криза је проузроковала умањење економије за нечувених 13,1 одсто у 1998, колапс рупије (за 80 одсто), нагли пораст сиромаштва, велике немире и Сухартов одлазак са власти.
Економија Индонезије је, да би преживела, постала зависна од Међународног монетарног фонда (ММФ) и других донатора.
Са ове раздаљине гледано, Сухартов ауторитарни режим имао је велики значај за процес привредног развоја. Са позитивне стране, био је у стању да упрегне потенцијал ресурсима богатих удаљених провинција у корист најнастањеније Јаве, на којој је живео и највећи број сиромашних у Индонезији; био је у стању да унапреди различите програме развоја на координисан и енергичан начин.
Индонезија је имала спектакуларан раст током три деценије захваљујући углавном доброј политици – претежно либералном економском приступу, подржаном добрим макроекономским управљањем, и великим инвестицијама у инфраструктуру и људски капитал.
Либерално економски приступ су водиле „технократе“, изванредна група економиста које је Сухарто изабрао као своје главне саветнике током већег дела његове владавине. Кључни чланови групе су били познати као „Беркли мафија“, зато што су се школовали на америчком универзитету Беркли током 50-их. Међу њима се као најзначајнији помињу Виђођо Нитисастро (1927-2012) и Али Вардана (1928) који је низ година био Сухартов министар финансија. Управо је ова група предложила суштинске реформе крајем 60-их и била утицајна поново 80-их.
Банбанг Сисуло Јудојоно
Утицај „Беркли мафије“ је избледео 90-их када су Сухартова породица и њени сумњиви пријатељи, и тзв. „технолози“ постали моћнији. Међу „технолозима“ је најистакнутији био Б. Ј. Хабиби (Сухартов краткотрајни наследник на челу државе током 1998-1999) који је инсистирао на развоју високих технологија и, како се сматра, често веома штетним инвестицијама у јавном сектору.
Од 1999. године привреда Индонезије поново бележи позитиван раст. Ипак, требало је пет година да се врати на ниво пре кризе. Раст се усталио на 5 или 6 одсто.
Данкан Нидерауер, директор мултинационалне корпорације за финансијске услуге Њујоршке берзе (НYСЕ) Еуронекст је навео како је БДП Индонезије у протеклих седам година увећан за 200 одсто, колико и вредност акција главних компанија на берзи у Џакарти.
Уопште, вредност акција на тој берзи порасла је за 300 одсто.
Но, многи од проблема у управљању државом нису били на прописан начин решени. Један од приоритета садашњег председника Индонезије, Сусило Бамбанг Јудхојоноа, коме други петогодишњи мандат истиче 2014. године, је решавање проблема у правосуђу, корупције и други питања управљања, за шта је везано и враћање на више стопе привредног раста.
Од 1999. године привреда Индонезије поново бележи позитиван раст. Ипак, требало је пет година да се врати на ниво пре кризе.
Врхунац привредног раста у најновијем периоду је достигнут 2011. године са стопом од 6,5 одсто. У прошлој години је остварен раст нешто мањи раст - 6,2 одсто - због неизвесности у глобалној пивреди и на финансијским тржиштима. Но, снажна је домаћа потрошња свега, од цемента до макарона, и то покреће јак привредни раст упркос слабијем извозу роба.
Снажна домаћа тражња, која чини две трећине националне привреде Индонезије, помогла је тој земљи да, за разлику од суседа који су оријентисанији на извоз, избегне 2009. године рецесију - истина уз помоћ пакета стимулативних мера који је чинио 1,4 одсто БДП. Вредност укупног увоза Индонезије је 2012. године достигла око 18 одсто БДП, уз вредност од 177,30 милијарди долара.
Раст привреде Индонезије последњих година
У Индонезији је у потрошачкој класи 45 милиона људи. Припадници потрошачке класе у тој земљи су они чија су годишња нето примања већа од 3.600 долара. Према Светској банци, у средњој класи је сваки онај који дневно потроши између два и 20 долара.
Тржни центар у Џакарти
Обиље природних ресурса и приватна потрошња у порасту учинили су Индонезију атрактивном дестинацијом за инвестиције. Прошлог лета је NYSE први пут у својој историји била домаћин Индонежанског инвестиционог дана.
Председник Јудојоно, бивши генерал, је на једној од водећих берзи на свету окупио неке од титана индустрије и финансија у САД, међу осталима, директоре Кока-коле, Проктера и Гембла, Дау кемикала, Голдман сакса, Каргила, те потпредседнике Матела, Боинга и Хершеја. Скуп је у Џакарти протумачен као раст интересовања у свету за израстање те земље у једну од главних глобалних привреда.
Јудојоно је настојао да саговорнике увери у оправданост повећања улагања у Индонезију, али је и поручио како власти у Џакарти неће упасти у “замку сировина.”
Рудник злата и бакра компаније Фрипорт у провинци Иријан Ђаја
“Свесни смо да сировине могу да буду проклетство. Зато ћемо им додати вредност. До 2014. године ће све сировине бити прерађене у земљи пре него што буду извезене, јер ће то не само повећати привредни раст, већ и одрживи развој друштва,” истакао је председник Индонезије.
Већ сада јапанска корпорација Нисан улаже приближно 400 милиона долара како би више него удвостручила своје капацитете у Индонезији.
„Изненађени смо постојаношћу тражње у овој земљи“, изјавио је Кинтаро Изумида, челник PT Nissan Motor Indonesia.
Због раста малопродаје у Индонезији, продајни ланац кућне опреме Ејси Хардвер планира да отвори по две нове продавнице месечно у скоријој будућности како би што боље циљао средњу класу. Пролетос је ова компанија из САД имала 67 продајних места у Индонезији. "Наставићемо да отварамо нове продавнице зато што овде видимо потенцијал великог тржишта,” рекла је Имелда Виђођо, представница индонежанског огранка компаније.
Извоз аутомобила Тојота
Индонежанску економију су дуго пратили незаслужени епитети - „вечити понављач“ или „она која стално подбацује.“ Сада је опет обиље пројекција о светлој будућности привреде Индонезије.
Према плановима администрације председника Јудојоноа, Индонезија ће, чак и са дужничком кризом у Европи, остварити раст од 6,8 одсто у 2013. години. Влада Индонезије очекује да ће у периоду 2014-2016. године привредни раст бити убрзан на између 7 и 9 одсто, док ће годишња инфлација бити стабилна на између 3 и 5 процената.
У влади сматрају да ће планиране ексклузивне економске зоне и индустријски кластери, грађени ван најнасељенијег острва Јава, помоћи да Индонезија достигне циљ да номинални GDP у 2014. години изнесе билион долара. Тада би укупан национални производ (GNP, који може да буде нешто виши од GDP, јер се мери на однову власништва, а не географске припадности) по глави становника у 2014. години могао да достигне између 5.000 и 5.500 долара. Номинални БДП per capita је у Индонезији у 2012. години вредео 3.797 долара, а мерен PPP је био 4.943.
Један од најпознатијих економиста данашњице, Нуријел Рубини је 2011. прогнозирао да ће, до краја ове деценије, Индонезија постати 10-та привредна сила на свету, а 6-та до 2030. године.
Рубини, познат као “професор катастрофичар” јер је предвидео глобалну финансијску кризу 2008. године, изјавио је да ретко која привреда у свету нуди погодности за раст и профит као индонежанска.
ММФ сматра да би БДП Индонезије могао 2017. године да достигне 1,8 билиона долара, у поређењу са 3,9 билиона у Немачкој и 3,2 билиона у Великој Британији.
Лусинтел, који се представља за водећу глобалну фирму у области управљачког менаџмента и истраживања тржишта, проценио је да ће 2018. године привреда Индонезије достићи два билиона долара. У Лусинтелу сматрају како је предност Индонезије њено младо становништво. Наиме, они до 35 година живота чине 60,8 одсто становника земље која има близу 245 милиона житеља.
Даље, у Лусинделу наводе како ниво образовања има кључну улогу у развоју вишег квалитета радне снаге у земљи. У Индонезији је стопа писмености 92 одсто, а око 39 одсто младих наставља школовање и после средњег образовања.
Један од најпознатијих економиста данашњице, Нуријел Рубини је 2011. прогнозирао да ће, до краја ове деценије, Индонезија постати 10-та привредна сила на свету, а 6-та до 2030. године. Рубини, познат као “професор катастрофичар” јер је предвидео глобалну финансијску кризу 2008. године, изјавио је да ретко која привреда у свету нуди погодности за раст и профит као индонежанска.
Рубини сматра да ће раст привреда великих земаља у брзом успону потпуно преобразити светску привреду у наредним деценијама, с обзиром на увећање потрошње и тражње за сировинама. “У томе леже погодности за Индонезију која има обиље сировина,” казао је Рубини који је био уводничар на поменутом скупу у NYSE.
Рудник угља, источни Калиматан
Pо Рубинију, протеклих година се много пажње поклањало земљама БРИКС (Бразил, Русија, Индија и НР Кина), а да је од њих, у многим аспектима, успешнија Индонезија. “Индонезија има снажну демократију и много разгранатију привреду него Русија или Кина,” мишљења је овај економиста.
Председник Јудојоно је као циљ поставио да се земља до 2025. године сврста међу 10 водећих економских сила света. На тај начин би GDP Индонезије требало да до 2025. године достигне вредност од 4,5 билиона долара, а њена привреда постане једна од 10 највећих у свету.
Јудојонова администрација све више улаже у изградњу путева, лука и аеродрома у земљи-архипелагу која има приближно 17.508 острва расутих на растојању као од Лондона до Истанбула, и на простору од 1,9 милиона квадратних километара. Економисти и руководиоци дуго упозоравају да преоптерећена путна инфраструктура може евентуално успорити приватне инвестиције у земљи и изазвати инфлацију.
Америчка консултантска фирма Мекинси и комп. је јесенас проценила да би привреда Индонезије 2030. године могла да буде седма по величини у свету и да претекне економије Немачке и Велике Британије. Тада ће само НР Кина, САД, Индија, Јапан, Бразил и Русија имати веће привреде од Индонезије, сматра Мекинси.
Припадница потрошачке класе
По Мекинсију, држава-архипелаг се брзо урбанизује подстичући приходе и повећавајући потрошњу све веће средње класе и младог становништва. Индонезија је сада четврта најмногољудија земља у свету, после НР Кине, Индије и САД.
У Индонезији ће, по Мекинсију, до 2030. године постојати потрошачка класа од 135 милиона људи. До тада ће у Индонезији 90 милиона људи бити додато потрошачкој класи у земљи, више него у било којој земљи у свету, са изузетком НР Кине и Индије.
Истраживачка и аналитичка група америчке Сити банке је пак сугерисала да ће Индонезија бити 2040. године четврта највећа привредна сила у свету која ће са 4,8 одсто учествовати у глобалној производњи.
Чини се да пред Индонезијом, највећим архипелагом на свету, које је неупоредиве лепоте, са обиљем природних богатстава и талентом тамошњих људи, најбоље тек предстоји.
Арађа Ампат, западна Папуа
