Чиниоци спољнополитичког положаја Србије у 2013. години

Констатација како се светски политички систем налази у транзицији од једнополарног ка мултиполарном није нова. Ипак, у Србији је треба стално понављати. Најмање из два разлога. Прво, зато што су и ужи-политички, и шири-јавни простор скоро па потпуно затворени за било какву озбиљнију расправу на ову тему. Политичке (укључујући и бирократске) структуре и медији су чврсто у загрљају или барем под оштром контролом западних центара моћи, који циљано пласирају искривљену слику збивања у свету. Србија се по овоме не разликује пуно од већине осталих источноевропских земаља. Обилатим коришћењем разноврсних средстава „меке моћи“, јавност се и даље „препарира“ и прилично успешно убеђује како је тренутна криза само текућа, како ће се ствари већ средити у скорој будућности и како, на крају, све ово неће имати превеликог утицаја на положај Запада у глобалном оквиру. Често је у западним радовима цитирана констатација Ватрослава Векарића како Слободан Милошевић није на време схватио да се руши Берлински зид, па је због тога и његова политика била инкомпатибилна са дешавањима у светском политичком систему. Ово се наводи и као оправдање оштрих потеза западних држава према Србији. Иако је, из свих данас доступних извора сасвим јасно да је Слободан Милошевић итекако био свестан промена у светској политици  (пред немачким притиском све време покушавајући да стратешког партнера и политичког заштитника нађе у Франсоа Митерану), поменути закључак Ватрослава Векарића може се ставити у контекст данашњих дешавања. Колико уопште српска политичка елита схвата какве се промене дешавају данас у светском политичком систему и колико због тога српска политика у будућности може бити инкомпатибилна са главним токовима дешавања у свету? Самим тим, отвара се и питање: какве ће последице због тога сносити Србија? Други разлог због којег треба понављати како смо сведоци великих промена у светском политичком систему, јесте и то што овакве промене увек доносе велике „политичке земљотресе“. То се најпре и највише манифестује у геополитички трусним регионима, а Балкан је свакако један од њих. Промене у светском политичком систему водиће и ка тражењу и успостављању новог политичког оквира за Балкан. У зависности од тога како се и колико буду сукобљавали интереси појединих центара моћи, седишта „полова“ настајућег мултиполарног света, долазиће и до нових сукобљавања или савезништава у овом делу света. Државе и народи који нису свесни промена у светском политичком систему, неће бити ни у могућности да управљају својом судбином. Из овог угла треба и сагледавати и анализирати чиниоце спољнополитичког положаја Србије у 2013. години. Свакако, све оно што ће утицати на позицију Србије није само ограничено на 2013. годину. Оно што се може дешавати резултат је развоја различитих процеса из претходног периода, а по свему судећи, много тога наставиће се и после 2013. Ипак, у сваком краткорочном планирању изазова, претњи и шанси по положај једне земље праве се и једногодишње процене, па се онда према њима и планирају потези који се могу предузимати.

Највећи изазов за Србију на спољном плану у наредној години свакако остаје питање односа ЕУ према Београду. Овај однос је изразито неповољан, а током 2013. године може доћи до даљих погоршавања.

  1. Највећи изазов за Србију на спољном плану у наредној години свакако остаје питање односа ЕУ према Београду. Овај однос је изразито неповољан, а током 2013. године може доћи до даљих погоршавања. Још од 2007. године, када су током преговарачког процеса између Београда и Приштине, а под покровитељством тзв. Тројке, органи ЕУ уобличили свој политички став о косовском питању, било је јасно да ће се од Србије тражити признавање тзв. Републике Косово. Наравно, поједине кључне државе ЕУ (пре свих Немачка и Велика Британија) још много раније су свесрдно помагале настанак и радикализацију косовског питања, а затим и политички усмеравале косовске Албанце у правцу формирања тзв. Републике Косово, међутим за ЕУ као целину и постављање њених институција према овом питању 2007. година је била пресудна. Тада отпочиње процес правно-формалног уоквиривања донете политичке одлуке, после чега је маневарски простор за било какво тражење компромисног решења између Београда и Приштине сасвим избрисан. Такође, тада је и процес придруживања Србије ЕУ потпуно  везан за признавање тзв. Републике Косово, што је видљиво из свих докумената ЕУ који се тичу ове теме, а који су припремани у последњем кварталу 2007, а доношени углавном током прве половине 2008. године. ЕУ је могла и другачије да се постави, с обзиром да је Кипар постао пуноправан члан, иако на својој територији има један замрзнути конфликт, па да према Србији примени исте критеријуме. То није био случај, тако да је неколико месеци пре једностраног проглашавања независности од стране косовских Албанаца постало јасно шта Србију чека у будућности. Бежање од реалности, неспретно глуматање озбиљности и готово пет година дуго понављање различитих српских политичара како су „ЕУ и Косово два одвојена питања“ направило је Србији пуно проблема и довело је у тешку дипломатску позицију. Простор за предузимање одређених корака званичног Београда постоји, али је он драматично сужен у односу на позицију од пре пет година. За очекивати је да ће органи ЕУ искористити ову лошу позицију Београда и политиком уцењивања и условљавања наставити да врше притисак како би Србија признала тзв. Републику Косово. У том контексту, треба очекивати поновно увођење визног режима за грађане Србије, низ негативних извештаја о различитим темама у Србији, даље претерано мешање у унутрашње ствари Србије, а пре свега пружање политичке и финансијске подршке сепаратистичким покретима и организацијама у Војводини и Рашкој области, али са друге стране, треба очекивати и убрзавање „европског пута“ тзв. Републике Косово.
  2. Унутар ЕУ наставиће се тражење решења за постојећу политичку, институционалну и финансијску кризу. Наредна, 2013. година може се показати као кључна за доношење одлуке о томе којим путем ће кренути ЕУ у будућности. За сада, назиру се два могућа сценарија. Први је могућа фактичка подела ЕУ на две групе чланица-развијене и мање развијене чланице. Друга могућност је покушај искоришћавања одредби Лисабонског споразума да би се спровела стара замисао изложена у Конвенту Жискара Дестена о федерализацији Европе. То би значило даље развлашћивање националних држава и преношење огромног броја надлежности на Брисел. Такође, ово би значило и неопходност формирања јединствених оружаних снага ЕУ. Од велике је важности пратити овај процес и правовремено реаговати на промене које ће уследити. Уколико се крене првим путем, то ће довести до стварања сасвим новог геополитичког, али и геоекономског оквира у источном делу Европе, што доноси низ опасности, али и шанси за Србију. Уколико се крене другим путем отвориће се питање односа ЕУ-НАТО, што опет последично утиче на отварање низа других питања у југоситочној Европи. Поред свега, даља расправа унутар ЕУ и тражење решења за постојећу кризу сасвим ће обуставити процес даљег проширења ЕУ. Свима којима није било јасно до сада, постаће много јасније да од српског придруживања ЕУ нема ништа у дугом року, чак и када би Србија моментално успоставила дипломатске односе са тзв. Републиком Косово и гарантовала „територијална интегритет Косова“, како се то већ од Србије тражи! Поред свега, остаје и нејасно у какву ЕУ би Србија тежила да уђе, имајући у виду да се нова институционална структура ЕУ тек дефинише.
  3. Највећи добитник текуће кризе у ЕУ је свакако Немачка. Немачка из године у годину појачава свој политички утицај и намеће се као кључна држава Европе. Дугорочно, немачки геополитички интереси нису подударни са интересима Србије. Ипак, не треба прерано доносити закључак да је због тога и сукоб са Немачком неизбежан, мада је сасвим могуће да ће до њега доћи. Гледано из краткорочне перспективе, Немачка ће наредних година покушати да обезбеди што је могуће више енергетских ресурса и капацитета на Балканском полуострву. После трагедије у јапанској Фукушими, још давно припремана одлука о гашењу нуклеарних елетрана на територији Немачке донета је експресно. Делимично, Немачка је питање сопствене енергетске безбедности решила изградњом Северног тока, док се другим делом ослања на стављање под сопствену контролу енергетских капацитета у другим земљама. У овомсветлу треба сагледавати и улазак корпорације РВЕ (RWE) у пројекат изградње ТЕ „Никола Тесла Б 3“. У овом светлу, међутим, треба сагледавати и немачки ангажман на Косову и Метохији. Уз све потврђене резерве угља у Колубарском басену, за очекивати је да би новоизграђена термоелектрана могла да обезбеђује значајну количину струје у наредних три до четири деценије. На централном Косову, али и такође у источном делу Метохије, потврђене резерве су значајно веће, па би контролом ових ресурса Немачка могла да обезбеди сигурну производњу струје за цео наредни век. Утицај САД је на Косову и Метохији и даље највећи и САД не гледају благонаклоно на могуће јачање немачког присуства међу албанским фактором, а преко успостављања контроле над енергетским ресурсима. Међутим, истовремено САД су урадиле мало да би енергетски сектор на Косову и Метохији развијале. Низ појединачних акција и громопуцатељне најаве како ће се Медлин Олбрајт и Весли Кларк ангажовати по овом питању нису довољне за озбиљно супротстављање немачким намерама. Кључну предност у „освајању“ косовско-метохијског енергетског сектора Немачка може остварити преко северног Косова. Изградња додатних капацитета постојећих термоелектрана или чак изградња нове на централном Косову, могућа је само уколико се контролише водопривредни систем Ибар-Лепенац, односно језеро Газиводе. Отуда и видљиви ангажман немачких војних снага на северу Косова, али и велика дипломатска иницијатива Немачке унутар НАТО како би се добила сагласност о војном решавању питања северног Косова, насељеног српским становништвом, у наредним месецима (из одређених центара утицаја могло се чути и како би војној интервенцији претходило хапшење виђенијих Срба са севера Косова од стране ЕУЛЕКС-а, а под изговором обрачуна са организованим шверцом акцизних роба). Потез српских власти о уласку у аранжман са немачким РВЕ зато се може показати као визионарски потез, којим је спречена интервенција НАТО против српског становништва на северу Косова, али и као велика глупост, уколико до интервенције дође. Све зависи од тога како се званични Београд према свему буде постављао и колико сарадњу на пољу енергетике буде везивао за политичке теме. С обзиром на већ описано стање унутар ЕУ, као и укупно постављање ЕУ према Србији, везивати питање енергетске сарадње за некакво убрзано придруживање Србије ЕУ или евентуално добијање датума почетка преговора, представља катастрофалан промашај са дугорочним последицама. У целој овој рачуници, треба подсетити да је Србија много више потребна Немачкој, него обрнуто, па се тако и треба постављати. Србија увек има избор, па у сектору енергетике може сарађивати и са Русијом или Кином, које показују све већи интерес за тако нешто. Јачање српско-немачке енергетске сарадње зато треба условити давањем гаранција Србима на Косову и Метохији и одржавањем институција Републике Србије на северу Косова. То је једина конкретна политичка добит коју Србија може из свега извући.
  4. Простор за велики „размах“ Немачке делимично је отворен и због приличне неактивности САД. После успешне мисије некадашњег амбасадора Камерона Мантера и инсталирања жељене власти 2008. године, о чему се више може пронаћи у депешама Викиликса (Wikileaks), САД су биле фокусиране на постепено учвршћивање позиције тзв. Републике Косово, а све остале теме биле су од мањег значаја. Текућа предизборна кампања утицала је на даљу пасивизацију, а уколико дође до смене у Белој кући, за очекивати је да се овакав тренд може наставити и у прва три квартала 2013. године, све док нови људи у администрацији потпуно не преузму све своје и надлежности и отпочну са спровођењем политике новог председника. За сада, не чини се да САД јачањем немачког утицаја могу у неком кратком року допасти у неповољну позицију. Наиме, уколико Немачка крене у одлучнију акцију против Срба на Косову и Метохији, званични Вашингтон још увек може да контролише целу ситуацију преко албанских структура. Једноставно, испуњавање стратешких циљева Немачке на Косову и Метохији САД могу спречавати преко Хашима Тачија, који би после војне интервенције НАТО на северу Косова (под вођством јединица Бундесвера) учврстио своју власт и на овом подручју. Колико би Тачи и уопште институције тзв. Републике Косово биле у стању да одиграју ову улогу, друго је питање. Уколико би пак, дошло до понављања ситуације из лета 2011. године и заустављања немачких војних снага од стране косовских Срба, САД би опет могле бити задовољне. Дугорочно гледано, САД не гледају благонаклоно на јачње немачког утицаја у југоисточној Европи и то ће вероватно постати видљивије у случају победе Мита Ромнија.  У таквим околностима, Срби са севера Косова могу још постати и користан партнер који ће провоцирати немачке снаге и дестабилизовати позицију Немачке у овом делу Европе. Ипак, не треба очекивати да ће САД показивати овакву врсту неактивности и амбивалентности у дугом року.  Један од приоритета у наредној години, барем што се тиче Балкана, представљаће интензивирање акција на послу спречавања изградње Јужног тока. Кључна земља у овом пројекту, а гледано из угла САД је Бугарска, али ће се велика пажња посветити и Србији. Овде остаје отворено питање Немачке позиције око изградње Јужног тока. Немачка је склопила стратешко партнерство са Русијом у области енергетике, а како ствари стоје, та сарадња шири се и на остале области. Ипак, за Србију то не мора ништа да значи и немачко-руско партнерство потврђено пуштањем у рад Северног тока, није никаква гаранција да су интереси Немачке и Русије на Балкану подударни.
  5. Посебан проблем по положај Србије може представљати очекивана америчка интервенција против Сирије, као и даље заоштравање курса према Ирану. Обе ствари се могу очекивати без обзира на исход председничких избора. Са једне стране, даље јачање америчког војног присуства у ширем региону Блиског истока може се неповољно одразити на реализацију Јужног тока. Са друге стране, без учешћа Турске у наведеним америчким подухватима, њих је готово немогуће реализовати. За своје учешће у овим пројектима, вешта турска дипломатија, као и увек до сада, тражиће адекватну компензацију. Највероватнија компензација, коју Турска може добити, јесте Балкан. Да ли Турска дугорочно може да изведе овај амбициозан план укључивања Балканског полуострва (или бар једног његовог дела) у сопствену геополитичку орбиту и колико САД могу контролисати овај процес (јер ако се отргне контроли, може постати и врло непријатан по саме САД) сасвим су друга питања. Тек, за очекивати је да Анкара током 2013. године отпочне нову дипломатску офанзиву на Балкану (или настави стару, али са новим полетом и ентузијазмом). Ово не мора нужно да значи и опасност по Србију од стране Турске. Чак би се на пољу економске сарадње Србија и Турска могле договорити о низу ствари од обостраног интереса. Проблем ће међутим настати (или се наставити) сам по себи, чак и ако га Србија и Турска не буду хтеле. У спољнополитичком наступу, а према утврђеној неоосманистичкој геополитичкој концепцији, Турска се претерано ослања на исламски фактор, односно на босанске муслимане и албанске Геге. То отвара низ питања у српско-турским односима, с обзиром на сложени балкански политички и безбедносни оквир. Да ли ће Турска жртвовати свој утицај у БиХ и међу Албанцима зарад учвршћивања односа са Србијом? Неће! Зато се пред српску спољну политику поставља питање како пронаћи прихватљив билатерални оквир за сарадњу са Турском, који неће угрожавати српске позиције у другим деловима Балканског полуострва. Тражење одговора на ово сложено питање посредно ће вероватно убрзати будућа дешавања на Блиском истоку. Такође, америчка интервенција против Сирије може отворити и низ врло непријатних питања за Србију, као што је на пример транспорт војне опреме и средстава преко територије Србије или прелет авиона ваздушним простором који ће учествовати у нападима. Несумњиво, српска јавност би била неподељена у ставу да се нешто тако не сме дозволити, али... Став медија, чврсто у западним рукама, као и дела политичке и интелектуалне елите која има утицаја на процес доношења одлука био би другачији. Сасвим сигурно, ово су ствари које могу донети озбиљну унутрашњу кризу у српски политички систем.
  6. Неактивност САД вешто је у претходном периоду искористила и Русија. Јачање позиције Русије у Србији лако је видљиво. Ипак, за очекивати је да приоритет руске дипломатије у првом кварталу 2013. године представљају председнички избори у Грузији. Коначном политичком елиминацијом Михаила Сакашвилија, која је већ почела парламентарним изборима 2012. и учвршћивањем руског утицаја у Тбилисију, потпуно се мења досадашњи однос снага у региону Кавказа. Русија би тако одстранила претећи тумор из сопственог меког трбуха, а њен укупан геополитички положај значајно би се поправио. У свом даљем наступу, када говоримо о интересима Русије на западној страни, за очекивати је да би Русија имала два приоритета. Први је јачање утицаја на Балтику, пре свега у Естонији, а где се Летонија намеће као могућа тачка ослонца (климава тачка ослонца, али ипак некаква), а други је Балкан, где је главни задатак јачање утицаја у Бугарској, а где се Србија намеће као могућа тачка ослонца (за разлику од Летоније, Србија би могла бити стабилна тачка ослонца). Србија има велики значај у руским спољнополитичким плановима и то се не тиче само Јужног тока. Ипак, Јужни ток остаје осовински пројекат око којег ће се вртети многе ствари. Овај руски интерес Србија можда може искористити и за покушај усаглашавања односа са Немачком, с обзиром на већ описано немачко-руско стратешко партнерство, мада су шансе за овако нешто мале. Оно што је за Србију битно, јесте да, с обзиром на чињеницу да Београд представља једну од две кључне тачке руског геополитичког ослонца у Европи у 2013. години, Русији никако не одговара даља дестабилизација Србије. То значи да Русији не одговара ни војно решавање на северу Косова, нити угрожавање српских интереса у БиХ и на КиМ, нити појава неких већих турбуленција на унутрашњем политичком плану. С обзиром на сва искушења са којима ће се Србија суочити, оваква позиција Русије представља право охрабрење.

Као и у случају других држава сличне величине и утицаја, и у Србији је јасно да спољнополитички циљеви других, великих играча у великој мери опредељују дешавања у унутрашњој политици и пресудно утичу на положај земље. Резултат успостављања једнополарне структуре светског политичког система по Србију је био катастрофалан, али што је још горе, барем једна владајућа гарнитура у Србији одбила је да прихвати чињеницу да се структура светског политичког система мења. Више је разлога због којих је дошло до тог одбијања, тек, Србија је изгубила драгоцено време и пропустила низ прилика да се у претходном периоду боље позиционира. Ипак, иако у тешкој позицији, не може се рећи да се Србија налази и у безизлазном положају. Излази постоје, али их српска спољна политика мора сама пробијати и стварати. Ништа се неће десити само по себи. Јасно је какви нас изазови и претње очекују у 2013. години, а јасно је и где и какву помоћ можемо тражити. Углавном, спољнополитичко позиционирање Србије током 2013. године може бити и почетак дефинисања једног новог, дугорочног пута, који ће се градити у складу и са схватањем да свет постаје све више мултиполаран и да ЕУ, и ако преживи садашњу кризу, неће бити једина регионална интеграција у ширем окружењу. Према томе, ни ултиматуми и притисци којима је до сада Србија била изложена, не морају остати тако непријатни у будућности. Зато је за почетак неопходно направити радикалан отклон према доктрини (која се цела била свела на само једну паролу): Европа нема алтернативу! То би подразумевало и промену уобичајене реторике, на коју је српско јавно мњење навикло, када се претходних година говорило о европским интеграцијама. Међутим, још битније, то би морало да значи и доношење низа одлука којима би Србија поново показала да има и своје интересе и да се не може стално управљати према очекивањим Брисела. За почетак, најбоље би било да се преиначи одлука претходне српске владе о увођењу санкција Белорусији, од чега је ионако Србија имала само штете. Поред тога, назиру се још три главна задатка српске спољне политике у 2013. години.

Резултат успостављања једнополарне структуре светског политичког система по Србију је био катастрофалан

  1. Први је велика политичка и дипломатска битка за реализацију Јужног тока. Јужни ток је једини стратешки пројекат, континенталног значаја, који укључује Србију. Не треба ни помињати колико и како његова реализација може утицати на положај Србије. Преко овога, свакако би се омогућило јачање руског утицаја у Србији, што је у овом тренутку у интересу Србије. Наиме, то је један од начина успостављања равнотеже туђих утицаја, чиме се за Србију отварају алтернативе у спољнополитичком наступу у наредном периоду. Такође, учешће у овој бици отвориће врата Србије за многобројне руске инвеститоре, што у условима економске кризе представља решење.
  2. Други је спречавање негативних ефеката раста немачког утицаја у региону. Пре свега то се тиче могуће војне интервенције на северу Косова за коју Немачка интензивно лобира. Сасвим сигурно, Србија би решила барем половину својих проблема када би могла да уђе у какво дугорочно партнерство са Немачком. Међутим, због низа геополитичких разлога, као и досадашњих историјских искустава, готово је немогуће очекивати тако нешто. Зато треба тежити да односи са Немачком остану подношљиви и да се даље не погоршавају. Свако радикално погоршавање односа значило би и погоршавање положаја Србије.
  3. Трећи задатак се тиче почетка, за Србију новог разговора са званичном Анкаром. Турска ће вероватно инсистирати да се настави тамо где је претходна влада стала, а што је са собом носило и претерано попуштање Србије у низу ствари. Турска је важан партнер и у дугом року, уколико се поклопи већи број ствари, Србија и Турска би и могле изградити добре односе. Међутим, пут поправљања српско-турских односа не иде сталним попуштањем српске стране и чињењем уступака турској страни. Треба имати у виду да су дугорочни геополитички неоосманистички планови неповољни по Србију и да попуштањима српска спољна политика дугорочно угрожава геополитички положај Србије. Следећа, 2013. година може представљати почетак „ресетовања“ српско-турских односа, уколико то нарано, буде затражила српска страна. За ово би се, зато, требало и ваљано припремити, што укључује и интензивирање контаката са осталим балканским државама, пре свега Грчком и Бугарском, за случај да разговори са Турском крену у нежељеном смеру.

Дусан Пророковиц је изврсни директор Центра за стратеске алтернативе