„После Косова, зашто не би једнострано прогласили независност и Абхазија, Нагорно Карабах, или Каталонија Галиција и Баскија у Шпанији? Која је разлика ако о томе одлуче грађани?“
Србија се предала. Немилосрдни притисак чувара “светског реда” је дао резултата. Било је питање времена када ће то бити тако. Мала балканска земља, део Југославије који се није повиновао, како су то учиниле остале сателитске земље из СССР, новим директивама које владају међународним односима после нестанка совјетске силе 1989. године, није имала другог избора у неједнаком темпу којег је одржавала од како је Косово прогласило независност 18. Фебруара 2008. године.
Када је Хашки суд изјавио, 22. јула, да косовска независност није противна међународним законима, српске наде да поврати своју матичну територију су се разбиле, и Резолуција коју је Влада Србије представила прошлог четвртка, 9. септембра у Генералној скупштини Уједињених нација, рачунајући на дијалог са косовском владом (са ЕУ као посредником), јасно указује на то да се Србија бацила на колена подлежући захтевима Европске Уније.
"Србија се предала. Немилосрдни притисак чувара "светског реда" је дао резултата. Било је питање времена када ће то бити тако. Мала балканска земља, део Југославије који се није повиновао (...) није имала другог избора."
Косовска сецесионистичка аберација, која би била сматрана као важећа и чак разумна опција у неким другим околностима и у неком другом контексту, изродила се из одлуке једне привремене владе, коју је поставио УНМИК у складу са одредбама Резолуције 1244, Савета безбедности Уједињених нација, која није имала никакву моћ да прогласи независност Косова и која је јасно превазишла границе својих функција тонући у незаконитост због свог деловања у супротности са Уставом и Резолуцијом 1244. Тако је прекршен правни режим којег су Уједињене нације успоставиле за управљање Косовом, и што је још горе, отворена је “Пандорина кутија” за сецесије широм света. Наравно, то нису желели “кумови” нове државе: САД и Немачка, и због тога су увек инсистирале на томе да је “косовски феномен” изузетак који неће изазвати ниједан преседан. Наравно да ће се изузеци кад тад претворити у правило када се исмевају споразуми и закони.
Од целе југословенске приче, оно што највише иритира било ког непристрасног посматрача је употреба и злоупотреба лажи и двоструких стандарда који су коришћени и још се користе када треба да се анализирају одговорности свих страна. На то треба додати и европска и америчка одступања у одлукама које су доносили, као на пример када су 1991. године дали подршку територијалној целовитости Југославије, да би потом бранили сецесију Словеније и Хрватске, базирајући се на праву самоопредељења, и фундаментално на контрадикцији између аргумента по којем интегритет Босне и Хрватске потпомаже успех права Срба на самоопредељење, и говора који мења те принципе, одобравајући права косовских Албанаца који се намећу интегритету Србије. Све ово је зачињено, између осталих сосова, неприхватљивим уценама из Рамбујеа (фебруара и марта 1999. године), које су тадашњи Југословени одбили, што је представљало савршен изговор за НАТО-бомбардовања, као и геноцид који се никада није десио на Косову. Кампања демонизације Срба и медијска пропаганда да би се оправдао рат, су били огромни и стварни, што многи још данас одбијају да признају иако су објављене многе књиге, на стотине чланака, документараца, итд., који иду у прилог томе, као што сведоче и извештаји функционера УН.
Од целе југословенске приче, оно што највише иритира било ког непристрасног посматрача је употреба и злоупотреба лажи и двоструких стандарда који су коришћени.
После многих чланака написаних на тему Југославије, сваки пут је све теже понављати разлоге сукоба који је харао Балканом у прошлом веку. Сетимо се поново да је Европа из деведесетих година двадесетог века наишла на два важна проблема: корист НАТО-а после нестанка СССР-а, и географски и територијални простори које је оставио на континенту тај нестанак. За оба проблема је рат на Балкану био савршено решење. Немачка је охрабрила и подржала словеначку и хрватску сецесију, коју су потпомогле касније и Сједињене Америчке Државе и њихови геостратешки интереси против Русије, и одатле потиче стварање огромне војне базе Бондстил. Не заборавимо, такође, да је Југославија створена после сопственог народноослободилачког рата, са мало спољашњег учешћа, и да се после нациста супротставила совјетима; да је период националног и економског сјаја земље био за време Тита, и да се то превело у вођство у покрету несврстаних земаља, и да је на крају Милошевићева мини Југославија наставила да буде нешто слично “социјалистичкој земљи” и да је због тога бивши амерички министар правде и опозиционар, Ремзи Кларк, изговорио следеће речи: “Уништавамо Југославију само зато што је последње острво социјализма у Европи”; а високи функционер америчког Стејт департмента за Југославију, Џорџ Кени, је указао на то да у Европи после Хладног рата „нема места за једну велику социјалистичку државу са независним претензијама која одолева глобализацији“. На крају, могли бисмо овако да наставимо још, али ови детаљи служе да би објаснили да ужасно насиље на Балкану може да се сагледа са тачки гледишта које су биле упорно сакриване.
Питање које сада треба да поставимо је: после Косова, зашто не би једнострано прогласили независност и Абхазија, Нагорно Карабах, или Каталонија, Галиција и Баскија у Шпанији? Која је разлика ако о томе одлуче грађани? Да ли би и те земље Америка и ЕУ признале тако брзо? Да ли би им се дозволило да то спроведу у дело? Наравно да да, сваки пут када би им њихови сопствени интереси тако налагали. Колена Србије трпе тежину напуштања. Да ли ће бити још колена у сличним ситуацијама? Сигурно.
За Фонд Слободан Јовановић превела Светлана Максовић
