Борис Тадић и Бојко Борисов
Договором са премијером Бугарске Бојком Борисовом о промени трасе „Јужног тока“ председник Србије дао је заправо подршку бугарској енергетској политици која, под утицајем ЕУ и САД-а, треба да спречи економско ширење Русије на Балкану.
Збирка политичких „бисера“ које око себе сеје председник Србије Борис Тадић, недавно је увећана за још два капитална примерака. За њихову премијеру довољан му је био само један дан, 6. август 2010, у Варни, током једнодневне посете Бугарској. Занимљиво је запитати се о чему је реч, с обзиром на то што српски властодржац има веома широк спектар активности (без обзира на скромне уставне надлежности председника републике). Тадић је, у договору са премијером Бугарске владе Бојком Борисовом, овога пута одлучио да скрене гасовод „Јужни ток“ са његове предвиђене трасе. Он наиме предлаже да крак гасовода уђе у Србију код Димитровграда. Такође је најавио учешће Србије у финансирање изградње бугарске нуклеарне електране „Белене“.
Мада студија изводљивости дела гасовода „Јужни ток“ кроз Србију још није готова, опште је познато да је место његовог уласка из Бугарске у Србију, код Зајечара. Тако је дефинисао у пројектном задатку носилац целокупног посла, руски „Гаспром“ из неколико веома битних разлога, који се могу изразити речима: најкраће, најјефтиније, најлакше, најбрже. Управо ове четири речи су кључне када су у питању стратешки пројекти чије реализације су скопчане са великим политичким, техничко-технолошким и економско-материјалним изазовима, попут „Јужног тока“.
Што се тиче заинтересованости Србије за изградње бугарске нуклеарне електране, о тој теми је недавно говорио министар енергетике Петар Шкундрић. Тадић је својом изјавом у Варни дао ветар у једра целој замисли, без обзира што о томе нема ни речи у званично важећој стратегији развоја енергетике Србије. Но навикли смо већ да се Тадић много не обазире на усвојене прописе и да се меша у послове министарстава и владе.
Тадић своје, за председника Републике неуобичајено уплитање у већ договорене међудржавне и међукомпанијске односе, образлаже националним интересима, јер би се уласком гасовода код Димитровграда олакшао и убрзао процес гасификације Србије. Даље, Србија би финансирањем бугарске нуклеарке обезбедила за себе потребне количине електричне енергије и избегла изградњу нуклеарне електране на својој територији. На први поглед лепо, корисно и патриотски, нема шта. Међутим, под фирмом националних интереса, Тадић се директно укључио у лобирање и политичке игре у борби Западних земаља и Русије за енергетску превласт на Балкану. Србију би то могло скупо да кошта!
Тадић своје, за председника Републике неуобичајено уплитање у већ договорене међудржавне и међукомпанијске односе, образлаже националним интересима, јер би се уласком гасовода код Димитровграда олакшао и убрзао процес гасификације Србије. Даље, Србија би финансирањем бугарске нуклеарке обезбедила за себе потребне количине електричне енергије и избегла изградњу нуклеарне електране на својој територији. На први поглед лепо, корисно и патриотски, нема шта. Међутим, под фирмом националних интереса, Тадић се директно укључио у лобирање и политичке игре у борби Западних земаља и Русије за енергетску превласт на Балкану. Србију би то могло скупо да кошта!
ТАДИЋ ГРАДИ БУГАРСКУ НУКЛЕАРКУ
Није ни мало случајно што је Тадић баш у друштву председника бугарске владе Бојка Борисова, изнео спорне изјаве. Бугарска и Русија су потписале енергетске споразуме о изградњи нуклеарне електране „Белене“ и гасовода „Јужни ток“ (у јануару 2008. године). Послове око изградње нуклеарне електране добио је руски „Атомстројекспорт“, а носилац посла изградње гасовода је руски „Гаспром“. Припремни послови на оба пројекта несметано су започети и све је ишло по плану до избора садашње бугарске владе, у јулу 2009. године. Једна од првих порука бугарског премијера Борисова односила се на преиспитивање енергетских споразума са Русијом. До промене курса у бугарској енергетској политици дошло је под утицајем Европске уније и САД-а, који виде опасност по своје интересе од економског ширења Русије на стратешки важном Балкану.
Бугарска нуклеарка „Белене“ има предвиђену локацију поред истоименог места на Дунаву, око 200 км низводно од српско-бугарске границе. Она треба да замени постојећу бугарску нуклеарку „Козлодуј“ (такође на Дунаву) којој истиче оперативни век и чија ће четири нуклеарна реактора постепено бити избачена из употребе. Првобитним уговором са руским извођачима било је предвиђено да киловати електричне енергије крену из првог блока (снаге 1000 мегавата) 2014. године, а годину дана касније и из другог блока, исте снаге. И док је извођач „Атомстројекспорт“ већ увелико кренуо у реализацију пројекта, Бугари су у јуну 2010. године донели одлуку да одложе изградњу нуклеарне електране на неодређено време, доводећи цео пројект у питање. Образложење за такав корак је да нису успели да обезбеде западне инвеститоре и стратешког партнера. Иза такве одлуке стоји Комисија ЕУ и западни нуклеарни лоби, који не могу да се помире са чињеницом да руска компанија гради нуклеарку у Бугарској, чланици ЕУ.
Најпре је тражено да се у цео посао око изградње нуклеарке укључе западни експерти који би извршили ревизију целог посла. После тога, када су из „Атомстројекспорта“ успешно одговорили на неколико хиљада нових захтева, проистеклих из скупог експертског ангажовања, ЕУ је отворено затражила да се у изградњу два нуклеарна реактора, сервисирање рада нуклеарке, процес депоновања радиоактивног отпада и сл. укључе западне компаније. Тако су у целу причу ушли западни енергетски гиганти „Арева НП“ и „Сименс“, а затим још неке западне компаније. За узврат, високи комесар за енергетику ЕУ Гинтер Јотингер обећао је Бугарима да ће им помоћи у проналажењу инвеститора за „Белене“. И ето пронашао је бар једног, Бориса Тадића, тј. Србију.
НОВО ЗАДУЖИВАЊЕ СРБИЈЕ
Интерес Србије да финансира изградњу енергетских постројења у другим државама не постоји.
Па зашто онда председник Србије, мимо важећих докумената и интереса своје земље, у стилу великог „боса“ обећава учешће у изградњи нуклеарке „Белене“ из које први киловати неће кренути пре 2017. и 2018. године, а можда и никад?
Зато јер би Србија своје учешће финансирала из међународног кредита.
Интерес Србије да финансира изградњу енергетских постројења у другим државама не постоји. Чак и када би енергетика Србије била високоакумулативна и са вишком капитала (а у пракси је баш супротно) и тада би имала преча посла и повољније инвестиционе аранжмане у домену домаће енергетике. То је, пре свега, повећање степена енергетске ефикасности постојећих производних постројења, изградња термоелектране „Колубара Б“ изградња нове хидроелектране на Дунаву, повећање учешћа обновљивих извора у домаћој производњи енергије, итд. Сви ови приоритети налазе се у прокламованој и усвојеној „Стратегији развоја енергетике Републике Србије до 2015. године“. У њој нема ни помена о изградњи нуклеарне електране, јер је у Србији, као уосталом и у већини европских земаља, још увек на снази мораторијум који забрањује грађење нуклеарних енергетских постројења.
Па зашто онда председник Србије, мимо важећих докумената и интереса своје земље, у стилу великог „боса“ обећава учешће у изградњи нуклеарке „Белене“ из које први киловати (по најновијим прогнозама) неће кренути пре 2017. и 2018. године, а можда и никад? Зато јер би Србија своје учешће финансирала из међународног кредита. Тако би се финансијери са запада осигурали. Уместо да у ово доба кризе улажу свој капитал директно у несигуран пројект „Белене“ они ће ићи сигурнијим путем: даће кредит Србији (ред величине око милијарду евра) и обезбедити пласман свог новца државном гаранцијом. Како ће грађани Србије вратити тај кредит и да ли ће за узврат икада видети киловате из бугарске нуклеарке – то њих не занима. А зашто би, када о томе очигледно не размишља ни председник Србије.
БОРБА ТИТАНА
ЕУ из године у годину постаје све више енергетски зависна од Русије. То се нарочито види када је у питању природни гас, енергент који је све више и више заступљен у укупној енергетској конзумацији у Европи и на глобалном нивоу. Пошто њена сопствена производња природног гаса опада, а потребе за овим енергентом непрекидно расту, ЕУ покушава да на сваки начин смањи удео руског гаса у свом увозу, који је већ сада преко 140 милијарди кубних метара годишње са тенденцијом пораста. Једина супституција увозу руског гаса је допремање гаса из богатог каспијског и средње-источног региона (Азербејџан, Туркменистан, Иран). У том циљу планира се изградња стратешких гасовода који би у Европу допремали природни гас из ових богатих налазишта. Свакако је најпознатији „Набуко“ али се последњих година појављују и АГИР, ТГИ и ТАП.
АГИР (скраћеница од Азербејџан-Грузија-Румунија) је пројекат гасовода којим се планира допрема гаса из Азербејџана, преко Грузије и Црног мора у Румунију, а одатле у остале земље ЕУ. ТГИ (Турска-Грчка-Италија) је пројекат који такође допрема каспијски гас преко Турске, Грчке и Јонског мора у Италију, а одатле даље у Европу. Најзад, ТАП (Транс-јадрански гасовод) који би преко Грчке и Албаније, те Јадранског мора допремао каспијски гас у Италију.
ЕУ из године у годину постаје све више енергетски зависна од Русије.
Једина супституција увозу руског гаса је допремање гаса из богатог каспијског и средње-источног региона (Азербејџан, Туркменистан, Иран). У том циљу планира се изградња стратешких гасовода који би у Европу допремали природни гас из ових богатих налазишта. Свакако је најпознатији „Набуко“ али се последњих година појављују и АГИР, ТГИ и ТАП.
Сви ови гасоводи припадају тзв. Јужном гасном коридору и директна су конкуренција руском „Јужном току“.
Сви ови гасоводи припадају тзв. Јужном гасном коридору и директна су конкуренција руском „Јужном току“. Изградњом бар неког од њих, Европа би зауставила и чак смањила своју зависност од руског гаса. Иза сваког од ових пројеката гасовода стоје конзорцијуми највећих европских енергетских компанија (немачки Е.ОН Рухргас, норвешки Статоил Хyдро, италијански ЕНИ…) и сви се налазе у фази израде пројектне документације, баш као и „Јужни ток“. Тренутна трка између ових гасовода и „Јужног тока“ засигурно ће имати исход у складу са нашом изреком: ко први девојци – том девојка.
У овој мртвој трци између ЕУ и Русије, бугарска влада добила је задатак да одуговлачи почетак изградње „Јужног тока“, по сваку цену. Сада, када је израда пројектне документација при крају, Бугарима у помоћ долази Тадић тражећи да „Јужни ток“ уђе у Србију код Димитровграда, а не код Зајечара. Овај, временски очигледно темпиран, захтев враћа цео посао око израде студије изводљивости читавог пројекта на сам почетак. Зашто? Зато што би промена места уласка гасовода у Србију изменила суштински не само трасу и студију изводљивости дела гасовода који пролази кроз нашу земљу, већ целе трасе од изласка гасовода из Црног мора. Дакле, улазак код Димитровграда би променио комплетну трасу „Јужног тока“ кроз Бугарску. Све ово би значило нужност израде нове комплетне студије изводљивости кроз Србију и Бугарску од самог почетка. То би, са своје стране, одложило почетак изградње гасовода на више од годину дана.
И то би био пресудни моменат када би европске верзије Јужног гасног коридора добиле одлучујућу предност у односу на руску, тј. „Јужни ток“. Гаспром би у таквим условима вероватно одложио или одустао од целог посла и окренуо се другим пројектима са извеснијим исходом. Интензивирао би повезивање гасоводом руских гасних поља у Сибиру са великим потрошачем и увозником природног гаса, Кином. Такође би договорио са Украјином модернизацију и проширење постојећих транспортних капацитета, с обзиром на то што сада у Кијеву седи Русима наклоњен председник Јанукович, који им је већ предложио тај посао. Руси не би претерано много жалили Јужни ток!
ПРЕКО ЛЕЂА СРБИЈЕ
А шта би било са Србијом? Она би остала без највеће стране инвестиције у својој историји и развојног циклуса који би ова покренула, дакле шансе да оживи своју потпуно посрнулу економију. Остала би без неколико стотина милиона евра прихода од транспортних такси, које би јој сваке године доносио „Јужни ток“. Изгубила би позицију важног регионалног играча у области енергетике и тиме већи геополитички значај. Такође би дошла на глас као веома непоуздан партнер за страна улагања. Русима би смо се озбиљно замерили јер смо осујетили њихове геополитичке и економске планове на Балкану и према Европи. Шта то све значи за политичку и економску позицију Србије, није ни потребно коментарисати.
Да ли бисмо извукли макар некакву корист од свега? Можда би нас ЕУ, за чији интерес смо одиграли своју превратничку улогу, напрасно примила у своје редове? Наравно да не би, јер је зацртано још одавно да Србија не може ући у ЕУ пре Косова као независне државе. Само би Тадић добио тапшања по рамену евро-атлантских моћника, што би годило његовој сујети и подигло углед код оних који прижељкују Србију у границама београдског пашалука и на отприлике приближном степену економског развоја.
У овој мртвој трци између ЕУ и Русије, бугарска влада добила је задатак да одуговлачи почетак изградње „Јужног тока“, по сваку цену. Сада, Бугарима у помоћ долази Тадић тражећи да „Јужни ток“ уђе у Србију код Димитровграда, а не код Зајечара. Ово би променило комплетну трасу „Јужног тока“ кроз Бугарску. Све ово би значило нужност израде нове комплетне студије изводљивости кроз Србију и Бугарску од самог почетка. То би, са своје стране, одложило почетак изградње гасовода на више од годину дана. И то би био пресудни моменат када би европске верзије Јужног гасног коридора добиле одлучујућу предност у односу на руску, тј. „Јужни ток“. Гаспром би у таквим условима вероватно одложио или одустао од целог посла и окренуо се другим пројектима са извеснијим исходом. Интензивирао би повезивање гасоводом руских гасних поља у Сибиру са великим потрошачем и увозником природног гаса, Кином. Руси не би претерано много жалили Јужни ток! На слици: Траса гасовода "Јужни ток"
Аутор је доктор физике и члан Извршног Бироа УНЕЦЕ Гасног Центра у Женеви. Саветник је за развој у ЈП „Србијагас“.
