После посете Ф.В.Штанмајера,немачког министра спољних послова Београду,ситуација у вези са Косовом и Метохијом у контексту приступања Србије ЕУ је доста јасна:“Косово“ је кључно питање даљег напретка Србије ка ЕУ како је уосталом и сам премијер Вучић на заједничкој конференцији за штампу потврдио.Премијер је, такође, у том контексту децидно поновио и да Србија никада неће признати самопроглашено „Косово“. Подсећање министра Штанмајера с тим у вези на позицију Бундестага у чијој је уставној надлежности одлучивање о пријему нових чланица у ЕУ, са друге стране потврђује да се ни немачки став, познат од раније још из периода изненада преминулог посланика Бундестага господина Шокенхофа, није значајније променио.
Не треба сумњати да је министар Штанмајер, разговарајући са врхом Србије о приступању ЕУ и контексту КиМ, износио и став који подржава већина у ЕУ која је признала „Косово“. Та већина на челу са Немачком, Великом Британијом, Француском, нормализацију односа Београд-Приштина тумачи као нормализацију између два суседа и међународноправно признатих субјеката. У овом смислу тумачи и Бриселски споразум и његове одредбе које се тичу „косовског закона“ као основе за пуну реинтеграцију српског корпуса у „косовски“ правно-политички систем. Ово је и разлог за неспоразуме и блокаду око формирања Заједнице српских општина чиме би „пуна примена Бриселског споразума“ била у целини обухваћена, а на чему управо инсистира већина у ЕУ као услову за отварање поглавља 35 на почетку преговора.
Остају и дилеме око тумачења и правне природе „правно обавезујућег споразума“ који, према Преговарачком оквиру, треба да заокружи процес нормализације односа Београд-Приштина и омогући непосредно приступање Србије ЕУ. Међутим, према напред наведеним ставовима и тумачењима нормализације од стране већине у ЕУ, треба рачунати на аналогију и у овом случају. Дакле на тумачење да се ради о споразуму између два међународноправна субјекта. Уверавања да се декларативно признање не тражи не мора да буде од одлучујућег значаја за суштину права и обавеза из таквог споразума који применом производе важна политичка и правна дејства. Овде ваља додатно подвући због утицаја САД да од њих не треба очекивати другачији приступ од онога којим наглашено подржавају независно „Косово“ у сваком погледу, дакле да нема разлика између САД и већине у ЕУ која је признала „Косово“.
У оваквим околностима поставља се питање како ће даље тећи процес приступања Србије ЕУ у контексту КиМ? Дакле да ли ће већина која је признала „Косово“ и одлучује у ЕУ, инсистирати на његовом пуном међународноправном субјективитету имајући у виду и најновију одлуку комисије ЕУ да се закључи Споразум о стабилизацији и придруживању са „Косовом“. Сходно чврстом ставу Србије о непризнавању „Косова“ и пуној заштити националних интереса, такав прилаз би блокирао даљи позитиван ток и исход процеса. Стога оваква ситуација сада непосредно и конкретно отвара значајно питање како и колико ће Брисел (и Вашингтон) вредновати актуелну политичку и реформску оријентацију и резултате српске владе на том путу у условима њеног стратешког определења за ЕУ интеграције, где спада и дијалог Београд-Приштина, а што све скупа они сами подржавају и високо оцењују. Уколико буде уважавања позиције Србије да не може да пређе „црвену линију“ око КиМ и непосредних националних интереса, онда ћемо имати позитиван одговор и на директно питање да ли су интеграције Србије интерес ЕУ и могуће уз пуну заштиту њених националних интереса генерално и у вези са КиМ. Такође, добили би се индиректно одговори и на дилему везано за јасан став западних центара моћи око крајње проблематичне и актуелне ескалације питања „велике Албаније“, затим око пројектовања трајније стабилности у региону и најзад око третмана српског корпуса у целини у садашњим и будућим регионалним и европским кретањима и односима. У супротном се закључци сами по себи намећу.
