Др Зоран Миливојевић: Шта је проблем у отварању поглавља 35?

Према преговарачком оквиру ЕУ за преговоре са Србијом предвиђено је да се поглавље 35 које се тиче  регулисања односа Београд-Приштина, отвори на почетку преговора, што би значило да ће преговори суштински отпочети овим поглављем. Нова бриселска рунда преговора са новим премијерима требало је да омогући тај почетак. У том циљу је  9.фебруара постигнут и споразум о правосуђу, а у складу са одредбама Бриселског споразума. Међутим, Дејвид Мекалистер, известилац ЕП за Србију, рекао је током недавне посете Београду да тај споразум о правосуђу није довољан за отварање поглавља 35, и да је потребно „још доста“ да се уради. Мекалистер истовремено, као представник немачке владајуће ЦДУ, индиректно даје до знања да ни немачки од раније познати став после ове нове фебруарске бриселске рунде, није еволуирао у правцу деблокирања тог поглавља. Оваква оцена Мекалистера отвара питања шта заиста ЕУ жели са поглављем 35, односно шта све још Србија има да уради како би се поглавље 35 отворило и суштински процес преговора Србија-ЕУ за приступање отпочео.

Резигнирана реакција досадашњег првог човека Европског парламента Мартина Шулца на добар резултат крајње деснице и евроскептика додатни је аргумент у прилог оцени да су стварни победници ових избора управо те групације, што ће се одразити на будуће стање и односе у ЕУ.

Став ЕУ је да је за поглавље 35 потребна пуна примена Бриселског споразума. У циљу примене полиција на северу КиМ је у претходним рундама договором две стране већ интегрисана у правно-политички систем „Косова“. На реду је правосуђе према последњем договору. Преостаје формирање Заједнице српских општина (ЗСО) чему је посвећен главни део Бриселског споразума. Овде је главно питање надлежности ЗСО. Према Бриселском споразуму надлежности ће одредити статут ЗСО, који ће се базирати на европској Повељи о локалној самоуправи и косовском закону. Приштинска страна одбија сваку могућност да будуће надлежности омогуће посебан положај ЗСО и задирање у три гране власти: законодавну, судску и извршну и тиме у потпуни правни и политички суверенитет централне власти у Приштини на целој територији КиМ. То незадовољава интересе српске стране, пројектоване са идејом о ЗСО. Приштина у овој ствари има подршку за свој став дела МЗ који је признао и подржава независно“Косово“. Да ту не треба имати посебних дилема потврђује и став САД изјавом америчке амбасадорке у Приштини Трејси Ен Џејкобсон о ЗСО као „НВО“, а у складу са косовским законом. Укупно гледајући када је реч о примени Бриселског споразума у даљем току се тражи пуна интеграција севера КиМ у правно-политички систем „Косова“ у условима када је на југу то већ остварено, а полазећи од оцене да Бриселски споразум управо то и омогућава.

Поред изнетог ваља подсетити да је за оцену о примени договореног потребно окончати и применити све преостале договоре из тзв.техничког дијалога који је својевремено започет, што Приштина и фактори њене подршке сматрају недовршеним. То су: електрична енергија и статус језера и бране Газиводе и трафо станице Валач; позивни број за КиМ; катастар; пуни гранични режими на административној линији на северу КиМ- прелази Брњак и Јариње.

У напред изнетом контексту поставља се логично питање шта је уствари суштина нормализације на којој се инсистира као на услову за суштинске преговоре о приступању и као condition sine qua non за позитиван исход укупног преговарачког процеса. Српска и ЕУ страна као посредник, званично третирају дијалог Београд-Приштина као статусно неутралан. Међутим, захтеви и условљавања за  отварање поглавља 35 указују да то питање има  дубљи политички и правни карактер и садржај. Наиме, тумачењем Бриселског споразума од стране кључних фактора подршке независном „Косову“ у ствари се тражи пуна интеграција свих државних институција и фактора утицаја на целој територији КиМ у правно-политички систем „Косова“ како би се тиме заокружио суверенитет и територијални интегритет актуелних власти у Приштини, односно независног „Косова“. Имајући у виду званични став Србије да не признаје, као и да неће признати независност „Косова“, то би могло да значи да је у овој фази потребно да српска страна за отварање поглавља 35 учини довољно за оцену о нормализацији односа између два независна субјекта као неповратном процесу који на крају треба да се верификује правно обавезујућим споразумом како је у преговарачком оквиру јасно дефинисано. Шта би неповратано у смислу претходне оцене требало да значи? За већину у ЕУ која је признала „Косово“ без сумње јасан став да се процес одвија између два независна међународна субјекта и да га тако треба и окончати. Како фактори у ЕУ који одлучујуће утичу на став о отварању поглавља 35, припадају тој већини, то су и ставови о нормализацији тих фактора већ сада јасни, а дилеме о потребном за отварање поглавља 35 мање присутне. Нацрт најновије резолуције Европског парламента о „Косову“ то и потврђује третманом „Косова“ као посебног субјекта односа са ЕУ, прокламованим начелима за даље односе и захтевом преосталим 5 чланица ЕУ које нису признале „Косово“(Шпанија, Грчка, Кипар, Словачка, Румунија) да то учине како би се процес признања „Косова“ на нивоу ЕУ заокружио.