Сребреница је припремом и самим завршним чином oбележавања двадесетогодишњице злочина била прворазредни светски догађај. Бацила је у сенку кулминацију кризе ЕУ са Грчком, историјски скуп Брикса и Шангајске групе у Уфи, незаустављив талас избеглица према Европи, посету канцеларке Меркел региону, забрињавајућу ескалацију међународног тероризма. Разлог томе је чињеница што је Сребреница овог пута имала и важан глобални и регионални геополитички значај у текућим заоштреним односима.
Водеће западне земље хтеле су да овом годишњицом верификују политику која је у време злочина стратешко-политички промовисана за овај регион и усмере даљи развој на тим основама. Томе је требало да послужи низ политичких аката (резолуције СБ УН, ЕП, Конгреса САД). Међутим и поред инсистирања Велике Британије као предлагача, она најважнија, резолуција СБ није прошла. Потврдило се да је на сцени нови однос снага у светском поретку са мултиполарним геополитичким интересима. Такође и да су елементи новог хладног рата на глобалном плану и те како присутни.
Српска влада је настојала да одговарајућим постављањем изрази однос према страшном злочину са циљем да се отвори процес помирења који је основ трајније стабилности и одрживог развоја у региону. То је учинила на најдиректнији начин: политички опортуном и безбедносно веома ризичном посетом премијера Вучића. Посета је била и у функцији очувања политичког кредибилитета и позитивног темпа у стратешкој спољнополитичкој оријентацији владе. Показало се да су управо та посета и њен умало трагични исход потврдили сложеност односа у региону и деликатност њиховог даљег развоја. Сам такав исход показује да је евидентно да су за отварање суштинског процеса помирења неопходни озбиљни политички ангажман и воља пре свега на бошњачкој страни. На ово упућује верски и политички радикализам који је у пуној мери дошао до изражаја пре, током и у завршном чину посете, као и различити приступи верских и политичких бошњачких фактора широм региона у оцени догађаја. Потврда овога лежи и у реаговањима управо западних фактора који су се сада дефинитивно суочили са свим ризицима једностраних политичких оцена и потеза, а који су доминирали у току припрема обележавања годишњице.
Степен мржње и агресивност испољени према премијеру Вучићу, односно српској страни у његовом лику, изузетно су убедљиви и упозоравајући. Фанатизам са предумишљајем и фаталистичким циљевима који су том приликом дошли до изражаја озбиљно су упозорење. Ваља се стога још једном сетити Зворника.
Српска влада је, посетом премијера, уз предвидив ризик који заслужује пуно поштовање, остварила главне циљеве: изразила je одговарајући став према страшном злочину, демонстрирала вољу за помирење, потврдила кредибилитет зацртане политике у региону. Апсурдно је, али нажалост истинито, да је завршни чин посете с бруталним нападом на премијера, томе највише допринео. Јер управо то у датим околностима може једино убедљиво да доведе до неопходног освешћивања оних фактора који још увек имају резерве и негативне приступе српској ствари. Изјаве неких високих званичника на Западу (британски министар иностраних послова Хамонд, висока представница ЕУ Могерини и др.) и у самој БиХ то потврђују. На бошњачкој страни у целом региону стога предстоји „диференцијација“ према давно заборављеном, али ефикасном једнопартијском моделу у којој се морају искристалисати стварна воља и намера за политиком помирења и за обрачун са верско-националним екстремизмом који је овога пута у Сребреници потврдио своје постојање и спремност да офанзивно делује на штету укупне безбедности и стабилности.
