Др Зоран Миливојевић: Жртве жалбеног већа

Можемо сасвим слободно да закључимо да је већ пала прва жртва одлуке жалбеног већа Хашког трибунала у случају Шешељ. То су српско-хрватски односи и њихов даљи развој, а после паљења хрватске заставе од стране СРС-а и вербалних обрачуна хрватског премијера Милановића и министра Матића са српским министром Вулином. Ефекти мукотрпног посла који је раније урађен присуствовањем премијера Вучића инаугурацији нове хрватске председнице и потоњом посетом министра Дачића Загребу, бар према реакцијама хрватске стране, озбиљно су угрожени, и то тек што је амортизован случај са избором хрватског представника у руководећа тела УЕФА уз српску подршку.

У овој конкретној ситуацији потврдила се теза да одлука Хашког трибунала и случај Шешељ могу имати одређена дејства на унутрашњем и спољном плану са очигледним негативним последицама. Због тога се тешко може избећи актуелни политички контекст. Тај контекст чине следеће чињенице: Војислав Шешељ има одређеног утицаја на политичко стање у Србији; Србија је у посебно деликатној економско-политичкој ситуацији у којој унутрашње тензије могу изазвати различите последице; присутан је и шири геополитички контекст са којим је Србија суочена – ЕУ интеграције, украјинска криза, односи са Русијом, односи у региону. Најбоља илустрација за то је недавна изјава државног секретара САД Керија о „линији ватре”, односно, о третману групе држава међу којима је поменута и Србија у вези са конфронтацијом са Русијом.

Сад се поставља питање ко или шта може бити следећа жртва? Логично се као кандидат намећу даљи односи са Хашким трибуналом у вези са реализацијом одлуке имајући у виду: контроверзе саме одлуке, правне и процедуралне мањкавости поступка, здравствено стање и одлучност самог г. Шешеља да се не одазове позиву, обавезе Србије по основу споразума о сарадњи итд. Уколико се Трибунал – иза кога стоје западни центри моћи – ултимативно постави, а поменути центри моћи то подрже до краја, онда је стицај одлуке Хашког суда и посебних интереса Запада према Србији у овом тренутку потпуно јасан.

У вези са радом Трибунала и тематиком ратних злочина треба имати у виду да су и даље актуелне истраге и судски поступци за ратне злочине у региону и да предстоји формирање суда за ратне злочине на КиМ у Приштини, што је већ сад предмет различитих политичких процена и коментара. Није искључено да се у овом контексту најновији случај Шешељ на одређени начин прелије и на шири простор односа у региону. Јер, у којој мери је цела та материја још увек политички осетљива најбоље сведочи најновији развој српско-хрватских односа.

На крају, шта би могли да буду за Србију важнији закључци из свега овога до сада? Најпре, да су активности Трибунала и даље веома важне за збивања на овим просторима. Затим, да висок степен кооперативности, укључујући и уступке стратешког карактера у односима са центрима моћи на Западу, не гарантују равноправан третман у тим односима. Потом, да је, кад је у питању деловање Запада, бар у случају Србије, дефинитивно на сцени превласт политике у односу на право и да с тиме треба и даље рачунати. И најзад, да можда некоме ко је незадовољан држањем Србије не пада на памет и пословица римског сенатора Катона Старијег: ,,Уосталом, сматрам да Картагину треба разорити” („Ceterum censeo Cartaginam еssе delendam.”), која је постала опште прихваћени синоним у политичкој комуникацији за намере и врсте обрачуна са противницима.

ПОЛИТИКА