Др Зоран Миливојевић:Македонска линија ватре

Најновији догађаји, започети акцијама опозиције против актуелне владе, на које се надовезују догађаји у Куманову, отварају питање даље судбине Македоније

Акције опозиције са елементима агресивности, стратегијом масовнијих континуираних демонстрација и захтевима за оставком владе у Скопљу, подсећају на „мајдански сценарио”. При томе остаје отворено питање „спољне подршке” – има ли је и чија је, што би допринело бољој анализи могућег коначног исхода. Ипак, за сада је евидентно да озбиљне спољне подршке, по обрасцу који је био присутан у случају Украјине и разних обојених и „пролећних” револуција, нема. Догађаји у Куманову отварају, међутим, сасвим нову димензију ситуације у Македонији и актуелизују питање даље судбине земље, што ће изазвати и јасније позиционирање страног фактора.

Имајући у виду отворена питања међуетничких односа у Македонији, честе инциденте са елементима тероризма, провокативна понашања на линији „велике Албаније”, последње сукобе на граници, а према текућем развоју и оглашавању такозване Ослободилачке народне армије (ОНА), обрачун у Куманову делује као наставак оружане побуне Албанаца у Македонији из 2001, окончане Охридским споразумом августа исте године. Платформа сукоба је, наиме, и овога пута иста – незадовољство Албанаца положајем у држави, уз покушаје радикалног решавања тог питања на штету територијалног интегритета Македоније. Користи се текућа политичка криза и рачуна на страну подршку по моделу косовске кризе, на шта указује саопштење ОНА о патњама цивила и понашању власти, затим масовна бекства цивила и њихова наводна угроженост итд. Незаобилазни контекст је и текућа реафирмација залагања за „велику Албанију”, уз благе реакције центара моћи.

Из првих реаговања побуњене опозиције произлази да њен врх нема намеру да одустане од својих захтева, чиме се могућност македонског националног консензуса око супротстављања албанском агресивном наступу знатно смањује. Напротив, и у кумановском случају опозиција, изгледа, тражи додатну шансу да политички дискредитује владу и дефинитивно реализује своје циљеве – уз подршку неког страног спонзора.

Тврдом националном политиком како у вези са именом, ставовима према албанском питању и другим тако и настојањима да не води једносмерну спољну политику (сада то добро илуструје одлазак председника Иванова у Москву на Параду мира), актуелна влада демонстрира одлучност да очува ужи национални интерес у прилог пуног изворног „македонског” суверенитета. Уосталом, на тој платформи је и добила последње изборе.

Албанска елита неће дозволити да уђе у замку оптужби за тероризам и противправно понашање, али не треба сумњати да ће користити садашњу кризу да оствари важан корак у настојањима да ревидира Охридски споразум у корист већих уступака у правцу федерализације.

Пошто је маневарски простор владе знатно смањен, биће под великим притиском да се политички јасно определи, пре свега према ЕУ и НАТО. Ваља подсетити да је и Македонија на „линију ватре” америчког државног секретара Керија, што је квалификује као субјекта за деловање у складу са западним интересима у геополитичкој конфронтацији са Русијом. Текућа криза ће се на Западу свакако користити за уступке владе према јаснијем и дугорочнијем спољнополитичком позиционирању Македоније.

Дакле, већ идентификована као нестабилна, Македонија овим догађањима од пре неколико дана улази у нову фазу нестабилности и ризика. Није извесно да ће светски центри моћи дозволити нову промену политичке карте западног Балкана. Међутим, у погледу албанског питања нису искључена изнуђена решења на унутрашњем плану, на линијама федерализације, која ће додатно ослабити пун „македонски” суверенитет, чиме ће се у будућности додатно оснажити процеси дезинтеграције.

Дипломата у пензији

ПОЛИТИКА