Није прошло ни неколико дана после упада албанских теориста у Куманово и организовања митинга опозиције у Скопљу, а у српској блогосфери се већ почело писати о могућем покретању "евромајдана" у Београду. Изгледа је први на ову тему нешто написао народни посланик из редова владајуће СНС Владимир Ђукановић.
Да ли ће "београдског евромајдана" бити не знам, али бих се у овом чланку позабавио важним разлогом због којег се иницирају "обојене револуције".
Зашто је покренут бунт против Јануковича у Кијеву, против Груевског у Скопљу, зашто се спрема против Орбана у Будимпешти и зашто се, ево, о томе говори и у Београду?
Сличност је у томе, што су власти свих ових држава у једном тренутку почеле да одбијају притиске Запада. За Јануковича се то не може рећи, Украјина је овде сврстана јер је то био први "евромајдан" покренут у Европи, али Груевски и Орбан су дуго времена били најбољи западни ђаци. На власт су долазили као ватрени поборници евроатлантских интеграција, у првим годинама свог мандата су широм отварали врата међународним финансијским институцијама и уважавали све препоруке које су им отуда стизале.
Судећи по појединим потезима које је вукао, али још више по реторици, слично се може закључити и за Александра Вучића.
Где је онда долазило до проблема у комуникацији? Зашто западни центри моћи више не виде Груевског и Орбана као људе којима могу веровати. Најчешћи одговор у медијима је: зато што су се ови окренули Москви? Ту се тражи и паралела са Србијом када се праве поређења и најављује дестабилизација.
Прво, ово није у потпуности тачно. А друго, чак и да је тачно, требало би видети зашто се то чини? Мађарска је и даље у ЕУ и НАТО, а Македонија тежи да постане чланица обе организације. Дакле, не ради се о окретању ка Москви, већ покушајима вођења уравнотежене политике. Какве користи има Мађарска од увођења санкција Русији? Како ће Македонија успешно решити своје енергетско питање, ако не буде гасовода из Русије? Ни Мађарска ни Македонија нису ни најавиле да се одричу ЕУ и НАТО, само су покушале да се на спољнополитичком плану постављају како им највише користи.
И ту долазимо до једног од кључних разлога због чега се већ почело са организовањем низа "евромајдана" у Европи. Политика "ЕУ нема алтернативу", која се у мањој или већој мери појављивала као доминирајућа у свим источноевропским државама од завршетка Хладног рата, се показала потрошеном. Под овом паролом је, иначе, и већина источноевропских земаља ушла у НАТО. Нигде то тако званично није образложено, али је у пракси било јасно: пут до ЕУ водио је преко чланства у НАТО.
Данашња ЕУ се у многим стварима разликује од оне која је постојала деведесетих година, а да о околностима у међународној политици и позицији европских држава у глобалној арени и не говоримо. Европа је, скоро у сваком погледу, у фази опадања. Она се среће са огромним економским, демографским и енергетским проблемима, она је већ закаснила са доношењем многих одлука које би решиле њене геополитичке дилеме.
Последице су свима јасне: чврсто везивање за ЕУ и НАТО у овом тренутку, поготово посматрано из угла нарушених односа са Русијом и дестабилизацијом Блиског истока, источноевропским државама не може донети претерану корист, али их може увући у многе проблеме. Отуда и покушаји балансирања у политикама Орбана и Груевског, отуда и одлуке српских политичара да се не угрожава до сада остварен обим односа са Москвом. Међутим, очигледно је да на самом Западу, нема нити спремности да се признају сопствене грешке, нити слуха да се дозволи земљама Источне Европе да покушају са алтернативним политичким платформама, које ће допринети ублажавању последица велике економске кризе. У овом погледу, Запад чини исту грешку као и совјетско руководство крајем седамдесетих: бране потрошену политику.
Када схвате да се пуно тога треба мењати, вероватно ће бити касно. Као што је било касно и контрапродуктивно све што је покушао Горбачов. А док се не појави неки западни Горбачов, живећемо у периоду "евромајдана".
