Има једна стара, арапска прича о неком несретнику, осуђеном на смрт. На кадијину пресуду жалио се везиру, молећи га да му поштеди главу, а он ће заузврат за годину дана научити камилу да говори. Када је везир пристао на овакву погодбу, сви су стали да салећу човека који је изненада извукао живу главу на раменима, са само једним питањем: а шта ће сада? На то им је одговарао да неће радити ништа, али за годину дана може свашта да се деси; можда умре везир, можда камила, можда избије каква природна непогода.
Од предстојећег Самита ЕУ у Бриселу сви су очекивали-нешто. На крају, десиће се-ништа. У најбољем случају, ЕУ ће купити још неколико месеци, највише годину дана тињајуће кризе, чекајући да се деси нешто, што ће утицати на нагло пресељење капитала из других делова света ка Бриселу: банкрот Кине, грађански рат у САД, земљотрес у Русији. Лепо упакована прича о новим мерама стабилизације звучи лепо колико и обећање да ће камила проговорити, али и исто толико невероватно.
Проблем ЕУ се најпре манифестовао као финансијски, постоје и лако објашњиви разлози зашто је то тако, али је ово што се дешава криза целокупног западног модела, а не само његовог финансијског сектора. Зато је неопходно мењати модел, што би подразумевало нову структуру ЕУ, нове односе унутар ње и самим тим-нову хијерархију. Наравно, тога су свесни и сви у Бриселу, и у земљама чланицама, али нико ништа не предузима. Европски комесар Оли Рен већ неколико недеља говори о нопходности „чвршће међудржавне интеграције“, међутим, за одлучније потезе не постоји сагласност интереса.
Сагласност је, за сада, постигнута око повећавања Фонда за финансијску стабилност (ЕФСФ) како би се обезбедила ликвидност значајнијих комерцијалних банака у првом кварталу 2012. године, а биће и утврђен механизам за нова задуживања држава евро-зоне код ММФ-а, али уз посебан аранжман између ММФ и Европске централне банке (ЕЦБ). Ове мере ће се мање-више, вероватно показати успешним као и претходне, па ће намерно бити стављене ад акта већ за неколико месеци. Данас се полутихо говори како су се појавиле безвредне обвезнице у вредности од 200 милијарди евра, шапуће се о томе какви су били ефекти стимулације потрошње субвенцијама за куповину возила широм држава чланица на раст БДП у истим тим државама, а ћути се о привилегијама и трошковима бриселске бирократије и евро-институција док се у државама чланица немилице крешу сви издаци. Ствар је једноставна, уколико се покрену расправе о ефикасности досадашњих мера, покренуће се и питање одговорности, вероватно и питање оправданости постојања појединих институција, а то онда може одвести далеко. Зато је некима лакше, а некима исплатљиво да наставе да таљигају овако, као до сада, па докле буде могло.
Лакше је већини политичара који се, бежећи од одговорности, крију испод одлука заједничких ЕУ институција и уопштених фраза о некаквим заједничким интересима. Циљ оваквог понашања је једноставно-препливати кроз још један изборни циклус.
Исплатљиво је за сада Немачкој, која је у 2011. години потукла све досадашње рекорде. Док се ЕУ у целини савија, Немачка се усправља, учврстивши сопствено, друго место на светској лествици највећих извозника, одмах иза Кине, а испред САД. Укупни извоз немачке привреде у 2011. години премашиће до сада недосегнутих 1075 милијарди евра, уз суфицит од 156 милијарди евра. Уколико се садашњи трендови наставе, за 2012. се предвиђа даљи раст немачког извоза на 1134 милијарди евра. Највећи део раста Немачка остварује унутар ЕУ, због чега је већ део чланица ЕУ оптужује за профитирање на туђој несрећи. Колапс националних економија и самим тим, домаћих понуђача у државама чланицама надомешћују понуђачи из Немачке, а укупно појефтињење радне снаге на нивоу ЕУ чини немачки наступ на трећим тржиштима конкурентинијим. Ипак, свима је јасно да ни овакав динамичан раст немачке привреде не може трајати још дуго. Први сигнал за то јесу непродате немачке државне обвезнице, из последње одштампане серије, што се ваљда није десило скоро па пола века. То је први, непријатни показатељ да инвестиционо банкарство и разни шпекуланти губе поверење и у снагу и виталност немачке економије у наредним деценијама.
Због неповољних прогноза, Немачка неће моћи још дуго да чека, мада јој тренутно стање даје за право да стоји на становишту да од свих европских земаља она може најдуже да чека на нова решења унутар ЕУ. Односно, Немачка има највише времена за доношење одлука. Другима гори под ногама и морају тражити хитна решења. Чини се да баш и због тога нема никаквих значајнијих решења. Све што се може сазнати из „дипломатских извора“ и „добро упућених“ политичара и аналитичара из ЕУ-држава јесте да званични Берлин већ неколико месеци условљава унутрашњу реформу ЕУ успостављањем чвршће економске интеграције међу државама чланицама. То би значило формирање јединственог фискалног система, усаглашавање инвестиционе политике и социјалних оптерећења, чиме би државе чланице фактички престале да управљају националном економијом, већ би она углавном била усмеравана из Брисела. Немачко образложење, да овиме жели да се ограничи могућност појединим државама чланицама да на својим територијама инсталирају конкуренцију из САД, Јапана, Кине, Индије, Ј. Кореје...делује логично, али то није довољно и да буде прихваћен. Много европских држава је осетљиво на немачко политичко и војно јачање, њихова историјска искуства су таква да се то питање у ширем јавном мњењу доживљава врло емотивно и може утицати на унутрашње политичке прилике. Свакоме је јасно да ће за јачањем немачког привредног утицаја ићи и јачање политичког и војног, па се зато са изјашњавањем о немачком предлогу одуговлачи и ћути.
Али, и без формалног изјашњавања, ствари су већ почеле да се одвијају у овом смеру. Увек када се говори о ЕУ, наглашавају се предности јединственог тржишта и могућности слободног протока роба, људи, капитала и услуга. Ипак, мало се говори да од великог проширења и пријема 10 нових чланица 2004. године то јединствено тржиште има јасну унутрашњу структуру. Још од пријема Грчке 1981. европска интеграција је постала асиметрична, а то је додатно потврђено у првој деценији ХХI века. Према различитим показатељима какви су бруто производња, степен конкурентности, технолошка опремљеност, квалитет образовања и стопа миграција, може се лако закључити да је ЕУ данас организација са јасном хијерархијски уређеном структуром у којој се назиру 4 категорије чланица (за ову класификацију углавном користим методологију за израчунавање SII-Збирног иновационог индекса, чему се могу додати остали побројани индикатори). Тако су у првој категорији-Немачка, Француска, Велика Британија, Данска, Финска, Шведска, Холандија и Луксембург. И поред великих структурних проблема који се уочавају у француској економији, немогуће је замислити ову земљу мимо прве категорије држава. У другој су-Белгија, Аустрија, Италија, Кипар, Шпанија, Чешка; у трећој-Пољска, Мађарска, Словенија, Словачка, Естонија, Португалија, Грчка, Ирска и Малта; и у четвртој-Литванија, Летонија, Бугарска, Румунија и Хрватска.
Овакво уређење гарантоваће државама из прве категорије могућност ангажовања јефтине радне снаге и куповине сировина у сиромашнијим земљама чланицама, чиме ће оне одржавати сопствену конкурентност на глобалном нивоу, док би земљама из треће и четврте категорије ваљда требало да омогући какав-такав, подношљив живот, који би био гарантован инвестицијама и приступом тржишту. Колико би у овој намери успеле да заштите сопствене интересе друге земље, друго је питање, на овом месту је неопходно се осврнути на то, колико би у свему сопствене интересе могла да заштити Србија и шта би новоуспостављени модел ЕУ значио за Србију.
Даље залагање за ЕУ-интеграције зато је залагање за „бугаризацијом“ или „румунизацијом“ Србије, што само по себи не значи ништа лоше, али на то се недвосмислено мора упозорити. Све остало је обична обмана.
Сврставање у четврту категорију не значи само низ дугорочних ограничавања у области економије, већ и дугорочно губљење било каквог политичког утицаја.
Ове земље, са дна европске лествице, ће постати чисти објекти међународних односа, а не субјекти који су кадри да заштите барем неки од својих националних интереса.
Прво, Србија би, с обзиром на сопствене показатеље економске развијености, технолошке опремљености и структуре образованости била сврстана у последњу, четвру категорију. То значи трајно заостајање за чланицама ЕУ из осталих категорија. Уколико неко жели да сагледа шта укупан резултат чланства у ЕУ значи, не треба да упире поглед ка Немачкој, чак ни према Мађарској, већ према Румунији и Бугарској. Даље залагање за ЕУ-интеграције зато је залагање за „бугаризацијом“ или „румунизацијом“ Србије, што само по себи не значи ништа лоше, али на то се недвосмислено мора упозорити. Све остало је обична обмана. Друго, сврставање у четврту категорију не значи само низ дугорочних ограничавања у области економије, већ и дугорочно губљење било каквог политичког утицаја. Ове земље, са дна европске лествице, ће постати чисти објекти међународних односа, а не субјекти који су кадри да заштите барем неки од својих националних интереса. Прича о томе како би нам чланство у ЕУ макар и у овој форми омогућило године мира и могућност националног усправљања су само-приче. Земља неспособна да политичким средствима заштити сопствене интересе, у сваком смислу зависна од других не може да се усправља. Може само да остане трајно погрбљена.
Треће, овакав аранжман затвара у потпуности врата за лоцирање ваневропског капитала и куповину технологија на територији Србије. Тражење инвеститора у Русији, Кини или неким другим земљама где постоји интересовање за Србијом постаће немогуће, вероватно и формално ограничено. За такве акције увек ће бити неопходна сагласност „бриселске централе“, што ограничава сваки наступ и покушај планирања соптвеног развоја.
И на крају, треба упозорити да је тај последњи, четврти вагон у ЕУ-композицији уједно и онај који се може најлакше откачити. Стављањем сопствене судбине у туђе руке, другима дајемо могућност да тргује са нама као са обичном робом. То се није десило само једанпут у историји. У циљу обезбеђивања сопствених интереса и граница, кључне европске земље тако могу договорно препустити Србију Турској, као простор за даље јачање турског утицаја.
Непостојање жеље међу делом српске друштвене и политичке елите да схвати како ЕУ данас није исто што и ЕУ 1990-тих, може Србију коштати нове беде и несреће.
Све што се дешава унутар ЕУ мора се са српске стране посебно и пажљиво пратити. Добар део српских интереса јесте везан за европске државе, али истовремено наставак интеграција у ЕУ носи са собом и огромне опасности претње. Непостојање жеље међу делом српске друштвене и политичке елите да схвати како ЕУ данас није исто што и ЕУ 1990-тих, може Србију коштати нове беде и несреће. Схватање и разумевање процеса који се дешавају на континенталном нивоу може нам донети огромну предност у односу на друге државе у окружењу. Формално мимо ЕУ, Србија може да тражи излаз за сопствени развој и на другим странама. Алтернатива постоји. На нама је да дамо одговор-хоћемо ли је искористити?
Душан Пророковић, сарадник Центра за стратешке алтернативе.