Почела је тешка артиљерија да бије по Александру Никитовићу. Било је то и за очекивати после посете немачких парламентараца Београду, предвођених покојним Андреасом Шокенхофом, у лето 2012. године, када су донели списак са седам услова које Србија мора испунити како би наставила своје евроинтеграције. Други услов гласи: „откривање и гоњење починилаца паљења зграде амбасаде Немачке 2008. године“. Дакле, Александар Никитовић се испречио на путу Србије ка ЕУ. Зато га више нико не може спасити. Где Немци покажу оком, ту српско правосуђе креће скоком. Много тога подсећа на стање у Недићевој Србији. Само, тада су спискове са захтевима и именима доносили и правили представници ове земље са презименима Лер, Беме, Нојбахер...
Медијска припрема његовог процесуирања је у пуном јеку. Да ли ће бити и осуђен због нереда који су избили током митинга „Косово је Србија“ 21.фебруара 2008. године, на крају ће бити важно њему, али ће то бити свеједно онима који све ово покрећу. Овако, судећи по медијским извештајима и сведочењима „добро обавештених извора“, стиче се утисак да ће Никитовићеву кривицу тешко доказати. Какве везе има шеф Кабинета председника Владе са полицијским апаратом? Ако му и прикаче неко његово виђење ситуације или процену коју је изнео тог дана, препоручујем му да се брани како је то био „политички став“ који „није морао да произведе правне последице“. Када је скуп часних људи од интегритета из Уставног суда, тако одлучио поводом Бриселског споразума, зашто се слична формулација не би могла користити и убудуће у разним приликама.
Не прави се цела представа да би се дошло до истине и истерала правда. Већ управо супротно: да би се истина сакрила. Без обзира што ће са бољим адвокатским тимом вероватно успети да се одбрани, Александар Н. ће проћи кроз овај процес као и Јозеф К. Неће му бити лако. Ни њему, нити његовој породици. А треба имати и у виду да је мало оних који ће јавно рећи или написати нешто у прилог осумњиченог Александра Н. (поређење са књижевним ликом Јозефом К. је намерно). Да скратим причу и образложење, па нека схвати ко већ како хоће: ради се о политички писменом човеку, са великим потенцијалом, који је нажалост, као и много других политичара млађе генерације који су обећавали, врло брзо постао талац функције коју је обављао и жртва околности у којима се нашао. Сада ће половина београдске политичке чаршије, а то су они којима се замерио-нескривено ликовати; друга половина, а међу којима су они који се додворавају (да не употребим тежу квалификацију) свакој власти, па су тако гледали да увек буду и у његовом видокругу док је био на позицији, сада ће га се одрећи. Тако је то и у животу и у политици.
Елем, да се вратимо нередима. Коме су одговарали нереди и паљевине у центру Београда тог дана? Србија је била жртва. Тога су поготово били свесни на Западу. И то им је пуно сметало. Јер, на име те жртве могле су се пуних годину дана предузимати разне акције на Косову и Метохији, мање по обиму и значају, а којима би се суштински обесмишљавао амерички пројекат стварања државолике творевине косовско-метохијских Албанаца. Могли су се покренути многобројни процеси пред Међународним судом правде, америчким судовима, правосудним органима земаља које су успостављале билатералне односе са Приштином, а где су то околности дозвољавале. А Србији тада нису требале године, већ месеци. Сакашвили је у фебруару 2008. већ био далеко одмакао у планирању агресије на Јужну Осетију. Каква би судбина „независног Косова“ била у августу 2008. да је Србија имала власти које ће повући јасну паралелу између Београда и Тбилисија, Приштине и Цхинвалија, једностраних признања Вашингтона и Москве. При томе, не треба гајити илузије, не би се стање на Косову и Метохији вратило на старо. Али, у овој фази циљеви су требало да буду: 1) да што је мањи број чланица ОУН призна тзв. Републику Косову; 2) да то што касније (или ако је могуће никада) учине Македонија (било је мање изводљиво, због притиска македонских Албанаца) и Црна Гора. Тако би амерички пројекат, барем за неко време, остао геополитички затворен, у потпуности прихваћен само од Албаније.
Митинг који је организован, требало је да пошаље слику у свет, да пошаље поруку како се Срби не слажу са отимањем дела своје територије. Ретки су тренуци када се толико људи окупило на једној манифестацији у последњих две и по деценије. Србији нису одговарале било какве насилне акције, било какви нереди, разбијање излога, упадање у дипломатска представништва других држава. То би означило почетак краја владе Војислава Коштунице и свакоме ко нешто зна о политици то је морало бити јасно. Нисам био у блиским односима са окривљеним Александром Н. па ми нису до краја познате све чињенице, али, гледајући из овог угла-он није имао мотив да планира и организује оно што му се данас спочитава.
Интерес да се такве ствари догоде имали су неки други. Зато би било оправдано да надлежни органи прикупе податке о, на пример, броју лица која су баш тог дана организовано дошла у Београд из неких суседних држава. Могло би се испитати и колико новца се током јануара и фебруара сливало на рачуне појединих „невладиних организација“, као и изанализирати на које је намене потрошен. Могли би се, чисто занимљивости ради, објавити и подаци колико пута су се тих недеља поједини српски политичари и новинари сретали са дипломатама из неких западних земаља. Могао би се и потражити одговор на питање: како је председник Србије напрасно отпутовао у Букурешт? Зашто тог дана није био у Београду? Да ли му је неко препоручио да се склони? О чему су то битном разговарали. Шта је то био хитан разлог за заказивање састанка? Могао би се позвати Трајан Басеску на разговор. Да би се сазнало зашто је позвао Бориса Тадића? Да ли је томе претходио разговор румунског председника са амбасадором једне западне земље акредитованим у Букурешту?
Тако бисмо добили комплетну слику о дешавањима на почетку 2008. године и могли да детаљније реконструишемо шта се и којим редоследом догађало. Сагледавање догађаја из ширег угла, уз анализу низа појава које су претходиле нередима, дали би одговоре не само на то шта се десило 21.фебруара и ко је за то крив, већ и на многа потоња дешавања.
Напомена: Пошто ће се овај чланак читати на разним адресама, а због могуће реакције надлежних органа, одмах бих желео да саопштим: немам никаква сазнања, нити одговоре на питања која постављам на крају чланка. Питања која постављам су логична и намећу се сама по себи. Такође, имам довољно и политичког и новинарског искуства да текст срочим тако да он не уђе у категорију оних који „узбуњују јавност“ или „ометају истрагу“. Немам ни намеру да тако нешто чиним. Зато, нема потребе да ме било ко зове на разговор. Пошто се прича о дешавањима 21.фебруара 2008. већ увелико закотрљала по српском медијском простору, њихово постављање је оправдано са становишта вођења јавне расправе, а то је опет једна од демократских тековина. Где нема јавне расправе, нема ни демократије. Иначе, тему за расправу нисам кандидовао ја, већ неки други. Ја само нудим поглед из другог угла. И добро је што је ова тема отворена. Јавност треба да буде упозната са многим, до сада прећуткиваним стварима.
