Велики број аналитичара пожурио је да поздрави договор у Женеви између САД, Русије и ЕУ од 17. априла о превазилажењу украјинске кризе. У преговорима је учествовала и кијевска власт, чиме је делимично легитимизовала сопствену позицију, мада остаје отворено питање кога је представљала. Ово питање, на специфичан начин, отвара и договор из Женеве. Наиме, у заједничком саопштењу које су усвојили преговарачи, наводи се да „све илегалне оружане групе морају бити разоружане, све илегално заузете зграде враћене својим власницима и испражњене све илегално заузете улице, тргови и друга јавна места у украјинским градовима“. Представници из Кијева, које између осталих репрезентује и њихов шеф дипломатије и учесник преговора, Алексеј Дешцица, нису легалним путем дошли на власт. Оно што се десило у Кијеву после потписивања споразума између Виктора Јануковича и изасланика ЕУ-шефова дипломатија Немачке, Француске и Пољске-јесте државни удар! Хтели то да признају или не, тек, легано изабрани председник Украјине је и даље Виктор Јанукович. Александар Турчинов је само лице које је узурпирало положај и лажно се представља. Споран је и начин на који је изабран за председника парламента, а камоли покушај вршења улоге в.д. председника земље. Наиме, тог 22. фебруара, када је извршен својеврсни преврат, дотадашњег председника парламента су пучисти пребили и закључали у подрум!? Проблема је било и око избора новог председника владе Арсенија Јацењука пошто су у украјинској скупштини многи посланици гласали туђим картицама. Уколико би једна од страна у сукобу желела, као предуслов његовог спровођења би могла да постави повратак Виктора Јануковича на чело државе, јер је то једино легално. Сва апсурдност договора из Женеве и јесте у томе што се сада очекује од илегалне власти у Кијеву да позове на уклањање „илегалних барикада“ на истоку земље. Због овога је постигнути договор и неспроводљив. Јер, зашто би „народни губернатори“ у Донбасу подносили оставке, када то не жели да учини Александар Турчинов.
Душан Пророковић
Резултати постигнутог договора и његови ефекти су сасвим другачији и они зависе од тога из ког угла се украјинска криза посматра. За власти у Кијеву је примирје било неопходно како би се консолидвале после жестоких удараца које су добиле на Криму и источним деловима земље. Започетом војном акцијом они су само показали сопствену слабост и вероватно је да оваква каква јесте, та дружина може само изазвати грађански рат широких размера у Украјини. На истоку земље би заратили против федералиста, а на западу против екстремиста, који све чешће и гласније захтевају чвршће и одлучније потезе. Њима је Женева донела мало слободног времена, прилику да се консолидују и усредсреде на председничке изборе. Јер, после свега је сада доведен у питање легитимитет председседничких избора заказаних за 25. мај. Ако падну на том испиту, власти у Кијеву ће брже отићи у историју него што је ико прогнозирао.
За федералисте у југоисточној Украјини ово је такође прилика за консолидацију и омасовљавање покрета. Без обзира на почетне успехе, ипак се види да су они неорганизовани, њихове акције су некоординисане, а у великом броју градова чак је и одзив грађана на протестима релативно мали. Одсуство јединствене стратегије и дезорганизованост федералиста показује и њихов однос према заказаним председничким изборима. Док се у Луганску и Доњецку формирају „аутономне републике“ са „народном влашћу“, двојица високих функционера из Дњепропетровска и Харкова-Олег Царјов и Михаил Добкин-најављују своје учешће на председничким изборима и подношење кандидатура. Само остаје питање ко ће за њих гласати на тим изборима, ако је проруско становништво већ кренуло у самоорганизовање и тражење аутономије ванинституционалним путем. Примирје је прилика да се јасније утврде циљеви и боље повежу редови, па самим тим и формира јединствен фронт против „мајдановаца“.
Ово је и један од разлога због којих је примирје важно и за Русију. Без икакве сумње, Русија подржава федералисте. Само, то ни изблиза није на начин и у обиму како се то представља у западним медијима. Да је Русија присутна у пуном „обавештајно-политичком капацитету“ у југоисточној Украјини, ова криза би већ одавно била готова, а доковима Одесе шетали би се руски војници. Русији је у интересу да се Украјина федерализује, али јој је исто тако у интересу да се цео овај процес одигра што је могуће мирније и без великих жртава. Никоме у Москви не одговара грубо нарушавање односа са етничким Украјинцима, поготово ако се има у виду да ће се после ове кризе Русија појавити као фактор који ће помагати Украјини. Па нико ваљда не очекује да ће на економском обнављању и привредно-енергетској стабилизацији Украјине ишта урадити САД и западноевропске земље? Русија, дакле, у овом међувремену мора да помогне организацију федералиста, али да истовремено својим потезима не изазове ескалацију кризе, што је врло сложено и захтевно. Други разлог због којег је Русији битно примирје јесте што јој је потребно времена да пронађе адекватан одговор на све представљене сценарије успостављања санкција. После најаве у „Њујорк тајмсу“ (од 20.04) који пословично има одличне изворе информисања у америчком Стејт дипартменту, нема никакве сумње да ће остатак свог мандата Барак Обама посветити покушајима „изоловања Русије“. Све ово може бити врло непријатно за Русију и пре свега по руску економију, без обзира на уочљиву хомогенизацију руског становништва и подршку Владимиру Путину поводом постављања током украјинске кризе. Русији треба време да изради алтернативне сценарије и амортизује амерички притисак у наредним месецима.
За ЕУ, договор из Женеве је битан јер сама ЕУ више не зна шта њена политика у Украјини може бити. Пратити САД је сулудо и тиме Брисел само ради у корист своје штете. А са друге стране, осим декларативних залагања и апела за смиривање ситуације, ЕУ нема сопствену позицију у Украјини. Украјинска криза је показала све слабости ЕУ, а једна од најважнијих је да постоји дубока подела на „евро-амеро ентузијасте“ и „евроатлантске скептике“. Ова подела је показала и да су „евро-амеро ентузијасти“ убедљива већина у готово свим новопримљеним источноевропским земљама, што треба посебно да забрине ЕУ. САД лако и једноставно манипулишу земљама источноевропског блока преко инсталираних политичких елита и строго контролисаних медија, да све то подсећа на хладноратовска времена. Само, тада су, да се подсетимо, источноевропске земље биле у совјетској сфери утицаја, па су и њихове елите биле инсталиране из Москве. У овом контексту посматрано, у Источној Европи се променило само место у које се шаљу политички комесари на обуку. Не би требало да чуди ако се ЕУ наредних недеља буде највише и најгрлатије залагала за поштовање договора из Женеве, мада ће мало њених званичника знати да објасни шта би то конкретно значило. На крају, сасвим је могуће да врло брзо ЕУ позове стране у сукобу на још један договор. Без оваквих активности, ма колико оне бесплодне биле, ЕУ ће се можда чак и распасти. Уколико нема симулирања акције и самоубеђивања да су политички битни, Европљанима остају два излаза: или да слепо прате САД и пропадну, или да не успеју да се договоре о јединственој позицији и пропадну.
На крају, договор из Женеве је битан и за САД. Како су већ научили амерички званичници, они ће одредбе договора наставити да тумаче на свој начин и према томе планирају активности. Доказ тога су и поруке Џозефа Бајдена током посете Кијеву (22.04) и акције које су пратиле ову посету. Истог дана је ОЕБС најавио да број посматрача у Украјини повећава са 300 на 500, а неколико дана пре тога је одлучено и да иста организација појача своје активности у суседној Молдавији. Посматрачи се, свакако, шаљу искључиво у источне делове земље, а положај у Молдавији јача због могућих немира у Одеси и Придњестровљу. Очигледно је да САД нису очекивале овакав одговор Русије, а њихова стратегија „додавања гаса“ у украјинској кризи их је само доводила у све тежу ситуацију. Женева даје неко време САД да прегрупишу своје снаге, изнова анализирају ситуацију и утврде нови план наступа. Да ли су са свим овим САД закасниле? Ко ће на терену тај план да им спроведе? Да ли ће их у овоме пратити кључне европске земље? Бројна су и озбиљна питања која се тичу позиције САД у Украјини, али је сасвим сигурно да САД још увек нити одустају од управљања украјинском кризом, нити желе да признају пораз.
Дакле, све указује да нема шта да се „поздравља“ после Женеве. Изгледа, ово је био само тактички потез и куповина времена која је била потребна свим странама у конфликту. Ко ће боље искористити добијено време и остварити стратешке помаке на терену, показаће месеци пред нама. Тек, украјинска криза у много чему подсећа на сиријску. Не би се требало изненадити ако буде и толико дуга трајала. Самим тим, вероватно ће и бити још пуно оваквих састанака и преговора.
Једино, што је изгледа извесно после Женеве, јесте да питање Крима сви сматрају окончаним. У овом простору би се дала тражити и аргументација у прилог тези како је скуп у Женеви био успешан. Зашто? Па, за Русију, ово је било решено и пре преговора. Око статуса Крима неће бити никаквог ценкања. Међутим, за САД и поготово ЕУ ово је можда начин да се достојанствено повуку из Украјине. Да покушају да наговоре власти у Кијеву да прихвате одлазак Крима, а да заузврат остатак Украјине остане цео и још плус, да Русија призна и прихвати новоуспостављену украјинску власт. Ово отприлике значе и Бајденове речи, изговорене после сусрета са Турчиновим, како „влада има историјску шансу да направи јединствену Украјину“. Јединствену, али без Крима. Ипак, оно што Бајден у овом тренутку намерно превиђа, јесу две ствари. Прво, да је дух из боце пуштен и да га је сада тешко вратити. Крв је пала и тешко је очекивати да се „народне власти“ из Луганска и Доњецка врате под надлежност „јединствене Украјине“. И друго, тешко је рећи шта би се десило у западној Украјини после оваквог расплета. У том делу земље ред заводе паравојне формације, а број комада дугих цеви које се налазе на улици нико живи не може да утврди. Прихватање „реалности на Криму“ може бити увод у почетак великог обрачуна међу „западенцима“, што ће у коначном резултату опет довести до распада Украјине. Договор из Женеве, све указује на то, није понудио решење. Изгледа је он само затишје пред буру.
Душан Пророковић је извршни директор Центра за стратешке алтернативе
