Душан Пророковић за „Новости“: Џихад на Косову

Душан Пророковић

Требало је да освану исламистички графити на улазу у Високе Дечане, па да се јавност усталаса. Шта се дешава на Косову? Да ли српски манастир у Метохији може доживети судбину сиријске Малуле?

Читав низ истраживача и аналитичара из средњоевропских земаља, а који се већ целу деценију занимају за стање на Косову и Метохији, остао је до скора чврсто на становишту како међу Албанцима нема, нити може бити било каквог радикалног ислама. Са њима се о томе уопште није могло полемисати. Један од аргумената који се често могао чути, јесте како Приштина изгледа као и сваки европски град, младе Албанке се облаче као њихове вршњакиње са Запада, људи слободно конзумирају алкохол... На основу површног спољног утиска доношени су закључци који могу имати дугорочан утицај по безбедност Балкана.

Политичари, дипломате и посебно војни стручњаци су имали другачије процене, знали су да у албанском корпусу почиње „врење“, али се нису прославили својим делањем. Углавном, третирали су ово питање као периферно, које се лако може решити.  ЕУ има политичке инструменте и финансијска средства, а НАТО војну силу. Због тога су пуцали од самоуверености. Какав радикални ислам, какви Албанци, какви бакрачи. И такав поглед је преовладавао све док ђаво није дошао по своје. А то се десило текуће, 2014. године.

Најпре је подигнута узбуна због све већег броја албанских џихадиста који одлазе у ратове у Сирију и Ирак, а затим се клупко почело одмотовати, па је откривено да на Косову и Метохији постоји широка и одлично организована мрежа за регрутацију, обуку и планирање акција радикалних исламиста. И то је тек врх леденог брега. Права изненађења тек предстоје.

Исламски фанатици су почели да пристижу у Албанију одмах по колапсу комунистичког режима 1992. Ћелија Ал Каиде у Тирани је 1998. имала 20 чланова и тада су је америчке власти сматрале најопаснијим огранком у Европи. И Осама Бин Ладен је, према тврдњама некадашњег шефа албанске службе безбедности Фатоса Класија, лично боравио у Албанији. Одатле су планиране акције током босанског и косовског рата. Као покриће им је служио огранак Исламске добротворне организације са седиштем у Саудијској Арабији. Западне службе су ово толерисале, јер се поклапало са њиховим интересима. Џихадисти су послужили као пешадија у борбама у БиХ и на КиМ. Међутим, све се отело контроли.

На први погледа делује парадоксално, али Запад је правио државу косовским Албанцима, да би се на том простору развијала идеја „светог рата“ управо против тог истог Запада. Пре свега деценију и по у „џихадистичкој мрежи“ је на албанском етнопростору, поред 20 чланова основне ћелије било укључено још десет пута толико спољних сарадника. Дакле, укупно их је било око двеста. Претпоставља се да би их данас могло бити две хиљаде. Колико ће их бити за деценију и по? Теза како су Срби криви за све и да је у ствари приметна агресивност младих Албанаца последица „српске репресије“ једноставно не пије воду. Нити може утицати на решавање проблема. Постоје разлози-социјалног, културно-религијског, економског и политичког карактера зашто до радикализације Албанаца долази. Како се младе Албанке облаче и да ли се слободно конзумира алкохол са тим немају никакве везе. Према томе се морају планирати и мере које је неопходно предузимати како би се постојећи тренд зауставио.

Једна од мера која се мора предузети јесте и преиспитивање односа западних земаља према решавању „косовског питања“ и исхитреног признавања тзв. Републике Косово. Тај корак је поприлилчно допринео свему ономе што данас на Косову и Метохији имамо. Наравно, треба схватити да је за САД, ЕУ и друге утицајне земље сада тешко да своју одлуку о стварању друге албанске државе на Балкану брзо преиначе. То се у међународној политици не дешава. Али би по безбедност Балкана било добро и када би притисци на Србију по „косовском питању“ попустили. За почетак. Јер, досадашње постављање западних центара моћи није решило ниједан проблем на Косову и Метохији. Чак напротив-направило нам је неколико нових.