Посматрано из данашње перспективе, са одређене историјске дистанце, сасвим је оправдано питање: како се Србима могла догодити 1974. година? За шест година, од 1968. до 1974. колико је трајао процес тадашњих уставних реформи, изречено је пуно упозорења о томе, куда „покрајинизација Србије“ и конфедерализација Југославије воде! Зашто се српски политички врх и још важније, друштвена елита, оглушили о све то?
Душан Пророковић
Одговор на све могао се добити 2008. године! Постали смо савременици процеса, ако не идентичног, а оно по многим стварима сличног, ономе од пре три деценије. Српски национални интереси се жртвују зарад магловитих пројеката о пречицама до благостања, које се лако проналазе када се одрекнемо себе и сопствене државе. Вероватно је да у оваквом постављању „српске политичке елите“-ма шта овај појам значио, има и доста конформизма, неспремности на било какво одрицања, себичности и кукавичлука, али потребно је подвући да се иза свега крије и огромно незнање.
Наравно, укупни положај Србије је и пре 2008. године био изузетно тежак. Српски национални корпус је из грађанског рата у Југославији изашао поражен, што је довело до слома националне мисли и допринело колективној пасивизацији. Агресија НАТО-а дугорочно је определила постављање водећих западних земаља према српском питању, а простор који већински насељава српско стаништво је услед етничких чишћења смањен, што даје солидну основу неким народима из окружења да размишљају о територијалном експанзионизму и остваривању сопствених интереса на рачун Срба и Србије. Ипак, то што је положај земље био тежак, не значи и да је био безизлазан. Још мање значи да је требало дизати руке од сопствене судбине и препуштати се „безалтернативним европским интеграцијама“.
Савремене теорије у политичким наукама и међународним односима нуде и математичке моделе помоћу којих се може квантификовати, па самим тим и упоредити, положај једне земље у међународним односима. Ипак, задржао бих се на једној од класичних дефиниција позиције државе у међународним односима, која је згодна да се користи за геополитичке анализе, а која говори како на укупни положај државе утичу три фактора: њен географски положај; историјска искуства; и структура светског политичког система.
У овој краткој оцени текућег геополитичког положаја Србије ја бих се позабавио овим последњим фактором: светским политичким системом и његовом структуром! Између осталог и зато, што желим да укажем да је непрепознавање текућих процеса у светском политичком систему, од стране „српске политичке елите“, један од важних разлога погоршавања положаја Србије у последњих пола деценије. Нажалост, Србија је постала талац оног дела њене политичке интелигенције који је остао заробљен у 1992. години! Неопходност европских и евроатлантских интеграција се тако образлаже аргументима који су нешто могли значити пре две деценије, али не и данас. Ово се може показати погубним, пре свега када говоримо о будућности и геополитичким перспективама земље.
Распадом биполарног света, САД су у последњој деценији ХХ века успоставиле глобалну доминацију, трансформишући светски политички систем у једнополаран, или тачније речено: био је то систем асиметричне једнополарности. У сваком случају, били смо сведоци успостављања Pax Americana-е. „Америчке вредности“ су постале општеприхваћен глобални стандард, а „амерички начин живота“ циљ коме су стремили народи и појединци.
Распадом биполарног света, САД су у последњој деценији ХХ века успоставиле глобалну доминацију, трансформишући светски политички систем у једнополаран, или тачније речено: био је то систем асиметричне једнополарности. У сваком случају, били смо сведоци успостављања Pax Americana-е. „Америчке вредности“ су постале општеприхваћен глобални стандард, а „амерички начин живота“ циљ коме су стремили народи и појединци. То су била и два основна средства америчке „меке моћи“, помоћу којих се јачао утицај САД у свим деловима света. Охрабрени брзим и релативно лаким ширењем америчке моћи широм света, поједини теоретичари су, попут Френсиса Фукујаме на пример, писали о „крају историје“. Они други, који су упозоравали да ће све то бити кратког даха и произвести велика сукобљавања, као на пример Имануел Валерштајн, систематски су игнорисани и маргинализовани. Зашто се ово друго мишљење испоставило тачним после свега две деценије трајања глобалне доминације САД?
Идеолошку основу Pax Americana-е чинио је пре свега либерални капитализам, или још тачније принципи Вашингтонског консензуса. Прихватајући „америчке вредности“ и везујући се економски, политички и војно за САД, многи народи су мислили да ће брзо стићи до благостања које је обезбеђивао „амерички начин живота“. То је представљано као формула за економски раст, успостављање стабилног политичког система, поштовање људских права и технолошку модернизацију.
Међутим, еуфорија је утицала да се превиде неке од елементарних ствари. Прво, основни циљ у капитализму је увећавање профита власника капитала, а не обезбеђивање привредног развоја земље у коју се улаже, стабилизација политичког система, поштовање људских права и томе слично. Чак напротив, многи примери, попут Русије или Аргентине деведесетих година, показују како су интереси крупног капитала били да се дестабилизују политички и привредни системи појединих држава. Друго, пошто сада није било глобалне претње у виду алтернативног социјалистичког виђења управљања државном економијом, либерални капитализам је „подивљао“. Глобални „финансијски балон“ је зато брзо „пренадуван“. Износ потраживања на глобалном нивоу је петоструко већи од светског бруто друштвеног производа. Западне државе, а пре свега САД, троше много више него што производе, а то је могло да се дешава само преко леђа остатка планете. Односно, док су остали пристајали на тако нешто! Треће, удео америчке економије у светској привреди је у сталном паду већ дуже од пола века и тренутно не прелази 25 одсто. Могуће је да као појединачно највећа економија на свету САД буду глобални лидер, али је немогуће да то буде једнополарна глобална доминација. Четврто, иако је велики број америчких економиста уложио доста напора у посао „исправљања економских циклуса“ и успостављања „система сталног раста“, у чему је предњачио Бен Бернанке, испоставило се да су њихове тезе биле сасвим погрешне. Дешавања у глобалној економији на почетку ХХI века још једанпут су потврдила утемељеност старе теорије дугих циклуса Николаја Кондратијева.
Све ово је утицало да се у разним деловима света доведе у питање идеолошка основа Pax Americana-е и да поједине земље, које себе виде као будуће регионалне силе, почну да траже свој пут. Овај процес се убрзано одвија и већ је изазвао низ последица. Између осталог и до стварања првих великих и уочљивих пукотина у некада монолитном западном блоку.
Светски политички систем је ушао у нови процес трансформације и његова структура постаје мултиполарна. Можда би најправилније било рећи како улазимо у период асиметричне мултиполраности. О томе како ће мултиполарни светски политички систем изгледати и на основу којих правила ће функционисати, може се дуго говорити. За Србију је најбитније да се после две деценије суверене америчке контроле Балканског полуострва као ужег, и Великог Блиског истока као ширег географског простора којем припада, постепено улази у нову фазу. Две кључне одлике те нове фазе су: прво, да ће све већу улогу имати остали геополитички играчи; и друго, да ће се појавити субимепријалне силе.
Када је о новим геополитичким играчима реч, несумњиво је да ће се поред САД, као носилаца геополитичке концепције атлантизма, на Балкану све више осећати утицаји Немачке и средњоевропског континентализма, Русије и евроазијства, као и Турске и њеног неоосманизма. Уз то, може се до одређене мере очекивати и континуално појачавање присуства Кине, заливских арапских земаља, Ирана, а могуће је и Индије.
Када је о новим геополитичким играчима реч, несумњиво је да ће се поред САД, као носилаца геополитичке концепције атлантизма, на Балкану све више осећати утицаји Немачке и средњоевропског континентализма, Русије и евроазијства, као и Турске и њеног неоосманизма. Уз то, може се до одређене мере очекивати и континуално појачавање присуства Кине, заливских арапских земаља, Ирана, а могуће је и Индије. Али, да се ипак фокусирам на четири наведене геополитичке концепције и њихове носиоце. Несумњиво, у последње две деценије су се интереси чак три од поменута четири геополитичка играча у доброј мери поклапала по питању српског фактора, док је присуство Русије, оптерећене сопственим проблемима, скоро деценију и по било сведено на симболичну меру. То је и један од кључних узрока наглог слабљења положаја Србије од почетка деведесетих година ХХ века. Са једне стране, средњоевропски континентализам има потребу да нађе своју карику ка медитеранском акваторију и један од путева за остваривање овог циља води преко Балкана. Са друге стране, неоосманизам види Балкан као своје историјско двориште, над којим се, користећи мухамедански фактор, може успоставити контрола и тиме утврдити трансверзала за даље геоекономско и стартешко наступање ка северозападу и дубини континеталне масе. За обе ове концепције је распад Југославије био пожељно решење, а фрагментација постјугословенског простора отварала шансе за брзо, ефикасно и јефтино ширење сопственог утицаја.
За САД, Балкан је био стратешки важан због три ствари. Прво, он је саставни део такозваних територија „Ободног простора“ и „Залеђа“, у геополитичком смислу важних простора, преко којих се долази до срца Евроазије. Друго, то је коридор ка блискоисточном, каспијско-кавкаском и средњоазијском простору. И треће, Балкан је југозападна капија руске, југоисточна капија немачке и северезопадна капија турске интересне сфере. Интерес САД да одрже цео овај регион под сопственом војном контролом је огроман, а услед сложених околности које су настале распадом Југославије српски фактор се појавио као део проблема, а не као део решења приликом испуњавања утврђених циљева.
Када је о субимперијалним силама реч, треба рећи да се ради о феномену у настајању, а који је производ трансформације светског политичког система. Наиме, како би сачувале доминантну улогу у светској политици и опстале као једина империјална сила, САД су спремне да пактирају са низом регионалних сила у различитим деловима света, са којима ће имати компатибилне геополитичке интересе. Субимперијалне силе би тако, остваривањем политичке, економске или војне контроле над географским целинама које представљају њихове интересне сфере, наравно уз америчку подршку и помоћ, омогућавале САД да одрже контролу над светском политиком и глобалном економијом.
У том контексту, треба посебно упозорити на све амбициозније постављање Турске као субимперијалне силе на Балкану. Незамисливо делује да САД могу успоставити контролу над блискоисточном и средњоазијским извориштима нафте и земног гаса, без учешћа Турске у таквој операцији. Исто тако, незамисливо делује да САД могу дозволити веће учешће Турске од постејећег, у том осетљивом региону, јер би се тако нешто могло остварити само науштрб других стратешких савезника-Саудијске Арабије, пре свега. Зато се препуштање Балкана Турској намеће као логично решење.
Велики број стручњака и аналитичара је наглашавао како Турска нема капацитете да спроведе широко постављену неоосманистичку доктрину, што је донекле тачно. Међутим, као субимепријална сила, Турска ове своје циљеве не би остваривала самостално, већ би за то имала подршку САД и вероватно користила постојећу америчку логистичку мрежу за тако нешто. Такође, посматрано из овог угла, остаје отворено питање како ће се у будућности обликовати америчко-немачки односи и колико ће њихови интереси бити подударни на Балкану!? Историјска искуства нам показују да су се поједине могућности за поправљање положаја Србије јављале увек када је долазило до кризе у америчко-немачким односима.
За сада, видљиво је да се за овај део Балкана који је остао изван ЕУ тражи некакво међурешење. Радни назив тог међурешења био је „Југосфера“, мада је овакво означавање потпуно нетачан. У последње време све се више говори о Г-6, према броју земаља које би чиниле ову нову интеграцију, а то су: Србија, Албанија, Македонија, БиХ, Црна Гора и непризната Република Косово! Свака од три наведене заинтересоване силе има своје разлоге због којих би подржала овакво регионално обједињавање. Тиме се постојеће стање до даљњег замрзава, што је важно пре свега због латентних конфликата у Македонији и БиХ, али и отвореног питања статуса тзв. Републике Косово, али се и дефинише институционално-политички оквир који ће онемогућити даље јачање руског присуства на Балкану. За САД је ово важно јер неће имати већих проблема у свом задњем дворишту док буду инсталирале (против)ракетне системе у Бугарској и Румунији; за Немачку би ово била још једна могућност увлачења целе интеграционе целине, тзв. Г-6 у систем најпре економске, а затим и политичке зависности, што би омогућило остваривање дугорочних интереса преко спровођења паневропских макрорегионланих стратегија за Дунав и Јадранско море; док би Турској Г-6 понудила да коначно изађе из уских оквира досадашњих појединачних планова за наступ у свакој од наведених пет држава и Косову, па би могла да дефинише једну велику и свеобухватну стратегију.
Да ли је за Србију пристајање на тзв. Г-6 прихватљиво и исплативо? Постоје, наравно, и разлози због којих се о учешћу у овој интегацији мора размишљати. Србија је земља са чак пет геополитичких жаришта на својој територији: косовско-метохијским, рашко-новопазарским, бујановачко-прешевским, војвођанским и тимочким. Треба упозорити да је у блиској будућности, услед депопулације територије и економске девастације могуће отварање и шестог жаришта и то у Топлици. Дакле, јужна граница Србије је, целом својом дужином геополитички отворена, а повлачење српског економског и културног утицаја ка централној Србији видљиво. Са друге стране, за Војводину као јужни обод средњоевропског континенталног басена и део Подунавља у источној Србији постоји изражено немачко интересовање, па у том контексту треба очекивати и низ нових криза на овим подручјима.
Можда би ово „замрзавање региона“ кроз пројектовану интеграцију донело предах за консолидацију Србији, па би се кроз такав оквир могло и планирати постепено јачање државе и њеног утицаја у региону! Можда би се на такав начин спречила ескалација у постојећим геополитичким жариштима и даља ерозија положаја Србије. Мислим да ће се овакви аргументи износити у наредном периоду са различитих страна. Међутим, исто тако мислим и да је овакво гледање на ствари наивно!
Наиме, оваква интеграција би била чврсто под контролом САД, Немачке и Турске, које би диктирале правила игре, а које се у дугом временском континуитету неповољно постављају према српском фактору. Уласком у овакав аранжман Србија би и формално прихватила проглашену независност косовских Албанаца, после чега би се врло брзо отворило и питање укидања српског ентитета у БиХ. Тиме би се постојећи положај још више погоршао.
Због тога, Србија мора стварати алтернативу. Крајњи циљ, који би пред себе требало поставити, јесте заокруживање простора који насељавају народи из православно-словенског цивилизацијског круга у једну интегративну целину. Простора који припада, како је то Арнолд Тојнби дефинисао, православно-византијској цивилизацији. У политичкој пракси то би значило доста рада на чвршћем међусобном повезивању Србије, Бугарске, Македоније и Црне Горе. Што се Србије тиче, а услед дестабилизоване јужне границе, пут ка овој интеграцији би водио преко покушаја стварања тројне балканске геополитичке хоризонтале са Бугарском на истоку и Црном Гором на југозападу. У оваквом оквиру, геополитички интереси Бугарске и Србије постају компатибилни, прави се ефикасна контратежа неоосманизму, фактички се решава македонско питање и обједињује стартешки важан простор између Црног и Јадранског мора. Укупни положај свих наведених држава би се значајно поправио, што отвара простор за планирање дугорочног економског развоја и брзе технолошке модернизације.
Ипак, треба подвући и да је овакав приступ немогућ без већег и чвршћег ослањања на настајућу евроазијску интеграцију и позиционирање балканских православних држава као југозападне капије Евроазијског савеза, ка Медитерану и јужној Европи. Због тога је реализација стартешких пројеката попут гасовода „Јужни ток“, изградње нуклеарне електране „Белене“, повезивања железничке мреже балканских земаља са Украјином и Русијом и све већег присуства руског капитала на балканском тржишту од велике важности. Да ли би, у будућности, ово значило и како наведене балканске државе могу постати чланице Евроазијског савеза, то је друго питање!? За сада, битно је да се стратешком повезивању по питању енергетске безбедности, инфраструктурних пројеката, прехрамбене безбедности и финансијских аранжмана-тежи!
Крајњи циљ, који би пред себе требало поставити, јесте заокруживање простора који насељавају народи из православно-словенског цивилизацијског круга у једну интегративну целину. Простора који припада, како је то Арнолд Тојнби дефинисао, православно-византијској цивилизацији. У политичкој пракси то би значило доста рада на чвршћем међусобном повезивању Србије, Бугарске, Македоније и Црне Горе.
А то је, услед трансформације светског политичког система-могуће. Истина, када говоримо о овим процесима стратешког преусмеравања, треба нагласити да су они дугорочни и спори. Зато је и стварање алтернативе посао који ће потрајати вероватно неколико деценија. Поготово ако узмемо у обзир постојеће стање. Међутим, то што не постоје пречице у овом процесу, не треба да обесхрабри. Јер, да је било више памети и храбрости пре три деценије, нити би нас задесиле све оне несреће током деведесетих година ХХ века, нити бисмо данас живели у оваквој Србији. Највећа дужност српске политичке и друштвене елите данас јесте да створи услове за поправљање положаја земље у будућности, чиме ће се отворити простор за безбрижнији живот наредних генерација. Да ли је овоме српска елита дорасла? То ћемо видети у годинама пред нама. Тек, битно је истаћи да простор за стварање одрживе и исплативе геополитичке алтернативе постоји, што ће потврдити и нека будућа дешавања у светској политици. А почетак ширења тог простора налази се у супротстављању пројекту „западнобалканизације“ или „југосферизације“ Србије.
Трибина Фонда „Слободан Јовановић“ 26.09.2013.
Душан Пророковић је извршни директор Центра за стратешке алтернативе.
