Душан Пророковић
Саудијски краљ Абдулах упозорио је да ће терористичке групе напасти САД и Европу, „уколико се не суоче са колективном снагом и брзим деловањем међународне заједнице“. Разумљиво, под терористима пре свега подразумева (пара)војне формације радикалних исламиста окупљених око покрета Исламске државе Ирака и Леванта. Уколико САД, НАТО и ЕУ не крену у одлучну акцију, суверен Саудијске Арабије наводи како ће терористи „за месец дана стићи до Европе, а за још месец дана до Америке“. Ирак је претходних месеци једноставно „експлодирао“ показујући колико је велики неуспех политике интервенционизма на Блиском истоку. Више је узрока зашто је до тога дошло, као и што постоји више разлога због којих су одреди ИСИЛ-а остварили брзе војне успехе. Уз то, дешавања у Ираку нису и једини проблем у овом делу света. У истом дану када се огласио саудијски краљ, у (још увек формално) главном граду (још увек јединствене) Либије-Триполију, је већа група наоружаних лица упала у недавно напуштени дипломатски комплекс САД и „преузела контролу“ над зградом америчке амбасаде. О дешавањима у Сирији и Бахреину не треба пуно ни трошити речи.
У сјајном раду Доминика Мојсија „Геополитика емоција“, познати француски истраживач анализира културе наде, страха и понижења. Први образац везује за далекоисточне земље које се брзо развијају (Кину и Индију пре свега), други за Запад који постепено губи глобални утицај (САД и Европа), а трећи за муслимански свет. О доминантном осећају „понижавања“ и „другоразредности“ код муслиманских народа доста је писао и Амин Малуф. Ширење идеја радикалног ислама је само логична последица околности у којима муслимански народи живе, а на те околности поприлично утичу западне земље које због „културе страха“ теже да одржавају контролу над „исламским светом“ и често прибегавају војним интервенцијама. Сада је питање: колико се дешавања на Блиском истоку озбиљно узимају у обзир у балканским државама? Да, географски-Балкан јесте у Европи, али геополитички-он се налази између „два блока“. Он је стешњен између подручја „културе страха“ и „културе понижења“. Заслепљеност западним сјајем утиче да се код Балканаца данас (не)свесно пренебрегава органска повезаност са Блиским истоком. Колико нам је „близу Блиски исток“ може се показати и на једном примеру из географије: уколико се један крак шестара забоде на тачку којом је означен Београд, а други развуче источно до сиријско-ирачке границе, оцртани круг на западу досеже до Лондона. Ирак је једано географски удаљен од Балкана колико и Велика Британија. Оптерећеност егзистенцијалним питањима и свакодневним бригама утиче да се то занемарује и заборавља. Вести из Ирака се зато примају као да се тичу Полинезије или Јужне Америке. Ваљало би зато да се у политичкој јавности, таман колико се говори о шкотском референдуму и потоњим дешавањима у ЕУ, истовремено покрене и питање дешавања на Блиском истоку и могућих последица по балканске државе. А затим да се започне и са израдом адекватне стратегије по том питању.
Комбинација „војног напредовања“ радикалног ислама ка Европи, масовних миграција до којих ће долазити услед дестабилизације Блиског истока, популационог пражњења Балкана узрокованог наставком економске кризе и демографским падом, могу за свега две-три деценије довести до тога да цело Полуострво постане транзитно предсобље за имигранте.
Комбинација „војног напредовања“ радикалног ислама ка Европи, масовних миграција до којих ће долазити услед дестабилизације Блиског истока, популационог пражњења Балкана узрокованог наставком економске кризе и демографским падом, могу за свега две-три деценије довести до тога да цело Полуострво постане транзитно предсобље за имигранте.
Бугарски политиколог Калојан Методијев упозорава како смо можда већ и у поодмаклој фази тог процеса, наводећи да процене о „горњој граници броја имиграната“ у Бугарској досежу невероватних пола милиона. Ирак нам је ближи него што мислимо, а наша скора будућност итекако зависи и од развоја ситуације на Блиском истоку.