У једном од водича за бруцоше, који се већ традиционално штампају пред упис нових студената, после основних информација, већ на трећој страни стоји важно упозорење: проверите да ли је факултет који уписујете акредитован! Ово је најбоља илустрација шта нам је процес либерално-капиталистичке дерегулације донео! Већ деценију и по се иза пароле о „модернизацији земље“ заправо крије једна једина ствар: брже или спорије „повлачење државе“ из скоро свих области. Све се препушта тржишту, његовој „невидљивој руци“ и саморегулишућим механизмима. Па тако и систем образовања, у којем се више не може похватати ни који факултети су за шта акредитовани.
Душан Пророковић
Овај пример је и најбољи доказ како је покушај „експресне вестернизације“ пропао. Слична оцена може се изнети и за многе друге источноевропске и све балканске земље. Велике речи у предизборним кампањама и заклињања у западне вредности, Европу и просперитет, обично прати тужна слика суморне свакодневнице, дезорганизација јавне управе и изостанак било каквог дугорочног планирања. На предстојећим изборима у Албанији два водећа блока су „Коалиција за запошљавање, просперитет и интеграције“ и „Алијанса за европску Албанију“. Па Албанци могу да бирају: хоће ли просперитет са интеграцијама или европску Албанију! За разлику од Албанаца и њихове дилеме, за ЕУ и САД је најбитније да избори буду довољно регуларни да би их признала поражена страна. Јер, у последња два изборна процеса опозиција није желела да прихвати објављене резултате као веродостојне.
Цео овај увод је заправо порука, како се алтернатива постојећем систему мора тражити. Не само у Србији, али за нас је, разумљиво, најважнија Србија. Нека други брину своје бриге. Процес евроинтеграција се свео на празну реторику, као у Албанији. А просто копирање западних механизама дерегулације у домаћи законодавни систем донело је трагично одсуство било какве сигурности грађана. Овако више не може. Или може, али што се дуже одлаже тражење одговора на питање шта и како даље, последице ће бити страшније. Истина, ни одговор није лако пронаћи. Запад је преузео потпуну контролу над политичком класом и бирократским апаратом свих балканских држава, и још суверено господари медијским простором. Амбијент за отпочињање расправе на ову тему је лош. У таквим условима, чак је и разуман предлог Бориса Беговића о томе како приоритет треба дати укључивању земље у европски економски простор (а политичку димензију оставити по страни) био дочекан на нож. Иако је у Србији, барем што се јавног мњења тиче, још и бољи него у комшијским земљама.
Где се може тражити алтернатива? У овом тренутку, поменута идеја о томе да Србија темељи свој пут на искуствима Швајцарске, Норвешке и Исланда делује најбезболније. Тиме би се оставио некакав маневарски простор за значајне одлуке у будућности. Јер, мале земље унутар ЕУ ће се врло мало питати о сопс твеној будућности у наредним годинама. Њима ће једноставно бити представљен план који неће моћи ни да одбију. За Србију је зато од изузетне важности да може да задржи у својим рукама тапију на одлуку: на коју ће страну. Већ сада је видљиво-на две столице се неће моћи играти.
Где се може тражити алтернатива? У овом тренутку, поменута идеја о томе да Србија темељи свој пут на искуствима Швајцарске, Норвешке и Исланда делује најбезболније. Тиме би се оставио некакав маневарски простор за значајне одлуке у будућности. Јер, мале земље унутар ЕУ ће се врло мало питати о сопс твеној будућности у наредним годинама. Њима ће једноставно бити представљен план који неће моћи ни да одбију. За Србију је зато од изузетне важности да може да задржи у својим рукама тапију на одлуку: на коју ће страну. Већ сада је видљиво-на две столице се неће моћи играти.
На западној страни остаће централизована ЕУ, у нерешивим политичким и економским проблемима, са бирократском хидром која се неће моћи заситити, а на све стране ће гледати, покушавати све да контролише и о свему одлучује. Промотери западноевропског утицаја често наводе како се у ЕУ и даље производи више од петине светског БДП. Па би, по овој школи мишљења, требало и даље задржати про-ЕУ курс земље. Да, поменути податак је тачан. Али, испоставило се, да се иза „силне статистике“ крије и неколико реалних проблема. Прво, велика ЕУ-економија не може да реши ни проблеме старих чланица, чак шта више, начин на који функционише као целина допринео је генерисању проблема у Грчкој, Шпанији, Ирској... Питање је онда шта би овај податак о величини „свеевропског БДП“ помогао Србији. Друго, свет одавно није европоцентричан. Данашњи свет је све мање и западноцентричан. Центри моћи и утицаја се селе на друге меридијане и сјај европског богатства бледи. Европска економија је и даље мотор светске економије, али број обртаја у овом мотору је сваке године мањи. Са постојећим демографским показатељима, структуром привреде и војном зависношћу од САД (преко НАТО) само је питање дана када ће и формално ЕУ уступити место неком другом на првом месту лествице. И треће, ма колико да су богате западноевропске државе, то се нимало неће одразити на балканске земље. Александар Зиновјев је писао како је „западњаштво“ вишеструки феномен, а поредак је јасно „хијерархијски уређен“. Нити ћемо прихватањем одређених својстава „Запада“, попут дерегулације или тржишне економије, и ми постати „Запад“, нити ћемо се самоуписати у ред најразвијенијих земаља уколико приступимо савезу у којем се налазе и западне државе. У том хијерархијском ланцу, нама је намењена позиција „последње карике“, убоге периферије.
На источној страни, рађа се нова интеграција-Евроазијски савез. За сада, функционише као виша економска интеграција три земље-Русије, Белорусије и Казахстана. Највероватније, у догледно време ће бити проширена на Киргизију, а тешко је очекивати да ће Украјина моћи да опстане без прикључивања овом савезу (пре свега због структуре украјинске привреде, спољнотрговинских односа, али и унутрашње стабилности земље). Логика намеће да се као кандидати за чланство помињу и још неке земље са постсовјетског простора (Узбекистан, Јерменија, Таџикистан). Међутим, поред територијалног ширења, посебно је занимљиво да се Евроазијски савез већ постепено позиционира и као политичка интеграција. Томе у прилог иде и недавна изјава белоруског председника Александра Лукашенка како је „свима јасно“ да се све неће завршити само на економском удруживању.
На источној страни, рађа се нова интеграција-Евроазијски савез. За сада, функционише као виша економска интеграција три земље-Русије, Белорусије и Казахстана. Највероватније, у догледно време ће бити проширена на Киргизију, а тешко је очекивати да ће Украјина моћи да опстане без прикључивања овом савезу (пре свега због структуре украјинске привреде, спољнотрговинских односа, али и унутрашње стабилности земље). Логика намеће да се као кандидати за чланство помињу и још неке земље са постсовјетског простора (Узбекистан, Јерменија, Таџикистан). Међутим, поред територијалног ширења, посебно је занимљиво да се Евроазијски савез већ постепено позиционира и као политичка интеграција. Томе у прилог иде и недавна изјава белоруског председника Александра Лукашенка како је „свима јасно“ да се све неће завршити само на економском удруживању.
После низа теоријских радова Александра Дугина, који Србију и уопште српски етнопростор види као интегрални део православно-словенског цивилизацијског круга, па тиме и као део евроазијске геополитичке целине, претходних година се посебно истакао Игор Панарин у оценама да је место Србији у овој источној интеграцији. За Панарина, Србија је не само потребан и добродошао део Евроазијског савеза, већ је Београд један од четири центра ове целине, поред-Санкт-Петербурга, Кијева и Алма Ате. Ипак, најозбиљнију поруку у овом смеру је пре свега неколико дана упутио директор Руског института за стратешка истраживања Леонид Решетњиков. Он је подвукао да је „за Русију најважнији правац изградња и јачање Евроазијске уније, која представља алтернативу и за низ балканских и источноевропских земаља, као што су Србија, Бугарска, Грчка, Чешка, Словачка, балтичке земље...“. У својим оценама, Решетњиков се углавном освртао на судбину две балканске земље-Србије и Црне Горе. Не само зато што је гостовао на Балкану и не само због цивилизацијске блискости. Већ и из разлога наведеног на почетку чланка. У ове две земље, које нису чланице ЕУ, најлакше је уочљивае сва бесмисленост и нефунционалност либерално-капиталистичке дерегегулације и у њима се највише говори о тражењу алтернативе.
У одређеном смислу, изнети ставови делују охрабрујуће за Србију. Добро је имати алтернативу, поготово када се сагледају све последице вођења „политике безалтернативности“ током претходних година. Такође, у геоекономском смислу, ово је за Србију спасоносан предлог. Још од када је пре три деценије Имануел Валерштајн „исцртао мапу“ економских метропола и периферија, у свету се ништа није променило. Балкан је далеко од централне геоекономске осе, његов периферни положај се даљим „западним интеграцијама“ балканских држава само утврђује. Један од начина да се из те непријатне позиције изађе јесте прикључивање Евроазијском савезу. Тиме Србија (и остале балканске државе које то буду желеле) постаје „југозападна капија“ Евроазијског савеза према Медитерану и западној Европи, са свим предностима које таква позиција доноси. Уз све, треба назначити и да јачање евроазијске интеграције и везивање Србије за њу, доноси и јачање укупног геополитичког положаја земље на дуге стазе.
Ипак, поред свих очигледних предности, треба упозорити и на неколико ограничења. Прво, што се саме политичке праксе тиче, Евроазијски савез је интеграција у повоју. Питање је како ће се она даље развијати и зато је много оних који сумњичаво врте главом. Поготово због чињенице што Евроазијски савез показује амбицију да за свега неколико година пређе пут за који је ЕУ требало неколико деценија.
Друго, чак и да ова интеграција покаже добре резултате на постсовјетском простору, то не мора имати никакве везе са Србијом и Балканом. Структура привредних система, њихова међузависност и обим спољне трговине између некадашњих чланица СССР је једно, а њихови еконмски односи са балканским државама нешто сасвим друго. Дакле, ситуација из ЕУ може се поновити и унутар Евроазијског савеза. Један ефекат је био после укидања економских баријера између Француске и Немачке, а нешто сасвим друго се десило када су исто тако поступиле Румунија и Бугарска.
У закључку рада „Геополитика Србије“, писаног током низа претходних година, навео сам како је за Србију решење да постепено одустаје од ЕУ-пута и све се више везује за настајућу и нарастајућу евроазијску интеграцију. Свој став сам и образложио на више стотина страна, и у том контексту гледано, за мене уопште не постоји дилема како одговорити на понуду (питање?) Леонида Решетњикова. Међутим, у овом чланку сам желео да упозорим на другу ствар: операционализацију те идеје и сва отворена питања која стоје на друму. Зато поред потврдног одговора, треба додати и оно, у Србији уобичајено: али! То је врло битно, јер од саме операционализације може зависити пуно тога, може се чак и променити одговор из „да“ у „не“. На то упозоравају многа историјска искуства. Најгоре што би могло да се деси, јесте да се понови случај Узбекистана који је најпре са пуно ентузијазма ушао у ОДКБ, био чак и међу оснивачима овог војног савеза, а затим из њега нагло иступио. Тако нешто само би дугорочно одмогло: и Србији, и Евроазијском савезу.
Треће, отвара се питање реакције водећих земаља ЕУ у случају наглог окретања Србије ка Евроазијском савезу. Са зависном економијом, финансијски потпуно у рукама Брисела, Србија нема пуно маневарског простора у својој политици. Уколико би предузела корак у складу са препорукама Леонида Решетњикова, могуће је да би се отворило неколико кризних жаришта у самој Србији, али и њеном непосредном окружењу. И то захваљујући заједничком ангажману ЕУ и НАТО. Да ли би Русија, Белорусија и Казахстан били спремни да жртвују своје односе са западним земљама и уђу у нове политичке проблеме зарад пријема једне чланице, која би им у мираз донела низ нерешених ствари! Достојевски је писао како „постоје две Србије-Србија виших кругова, нестрпљива и без искуства, која још није живела правим животом и која још није показала своју акцију, али која већ страсно машта о будућности, она већ има своје партије и зна за интриге које понекад добијају такве размере (све због оног помањкања искуства) какве не можемо срести ни у нацијама које су много старије, веће и кудикамо самосталније, него што је Србија. Али, упоредо са том „горњом“ Србијом, која тако жури да живи животом политичке нације, постоји и она народна Србија која једино Русе сматра својим избавиоцима, својом браћом, она руског цара гледа као сунце, она воли Русе и верује им“. Е, управо због те „горње Србије“, неопходно је постављено питање разрешити и пре него што се у операционализацију идеје о прикључивању Србије Евроазијском савезу уопште уђе. Јер, у супротном, све се може претворити у велики унутрашњи лом у Србији, који неће помоћи ни Србима ни Евроазијском савезу. Четврто, а опет због улоге и утицаја „горње Србије“, неопходно је и отворити и питање „меке моћи“ Евроазијског савеза. Доношење политичке одлуке о промени курса и прикључивања Евроазијском савезу не мора значити пуно уколико је не прати употреба средстава меке моћи, пре свега брзог и ефикасног коришћења инструмената као што су мас-медији, покретања едукативних радионица, али и увећавања културне сарадње, повезивања научних радника...Битка за јавни простор се мора водити стално, јер је он толико затрован деловањем разних западних агентура, да у многим земљама (па делимично и у Србији!) људи више не могу да разликују добро од злог!
На крају, пето, и у овом тренутку најважније питање: каква би улога Србије у евроазијској интеграцији била. Узроке слома Источног блока треба тражити и у покушају стварања „самодовољних система“. Сви су развијали све и због тога се претрано исцрпљивали, а постизали скромне резултате. Аустријски економиста Ханес Хофбауер је упоређивао развој информационих технологија на Западу и Истоку током Хладног рата. Док се на Западу све радило у два велика центра, уско специјализована, на Истоку је свака држава развијала сопствени програм. Србији је потребно да заузме одрђену позицију у подели рада унутар интеграције, што ће јој омогућити трансфер технологија и високу специјализацију у неколико индустријских и услужних сектора. Србија је мала земља, не може производити „све“, нити има капацитете да значајно развија више од неколико привредних грана. Проналажење сопственог места у великом политичко-економском савезу је зато услов свих услова. Тиме се даје одговор на сва напред постављења питања. Прво, то је замајац за брзи развој интеграције и стварања веће међузависности између чланица. Друго, развејавају се све дилеме о томе какав ефекат интеграције може бити. Јер, у том случају Евроазијски савез није за Србију исто што и ЕУ. Унутар ЕУ Србија је далека периферија, унутар ЕАС корисна чланица и незаобилазан фактор у појединим областима. Треће, повећавање степена међузависности гарантоваће да ће остале чланице савеза стати иза Србије у случају неповољног отварања нових кризних жаришта. Ово је и најбољи начин да се амортизује неповољно деловање „горње Србије“. И четврто, ефекти удруживања би били такви, да би отворили сва могућа врата за коришћење средстава меке моћи.
У закључку рада „Геополитика Србије“, писаног током низа претходних година, навео сам како је за Србију решење да постепено одустаје од ЕУ-пута и све се више везује за настајућу и нарастајућу евроазијску интеграцију. Свој став сам и образложио на више стотина страна, и у том контексту гледано, за мене уопште не постоји дилема како одговорити на понуду (питање?) Леонида Решетњикова. Међутим, у овом чланку сам желео да упозорим на другу ствар: операционализацију те идеје и сва отворена питања која стоје на друму. Зато поред потврдног одговора, треба додати и оно, у Србији уобичајено: али! То је врло битно, јер од саме операционализације може зависити пуно тога, може се чак и променити одговор из „да“ у „не“. На то упозоравају многа историјска искуства. Најгоре што би могло да се деси, јесте да се понови случај Узбекистана који је најпре са пуно ентузијазма ушао у ОДКБ, био чак и међу оснивачима овог војног савеза, а затим из њега нагло иступио. Тако нешто само би дугорочно одмогло: и Србији, и Евроазијском савезу.
Текст Леонида Решетњикова: Ако Руси постану Руси, а Срби постану Срби
Душан Пророковић је извршни директор Центра за стратешке алтернативе
