Још увек не треба отписивати Николу Груевског, али је његова позиција као до скора неспорног лидера Македоније већ начета. После посете Викторије Нуланд Скопљу, Груевски је морао да попусти и пристане на скоро све оно што је у разговорима са Јоханесм Ханом упорно одбијао. Изборе на пролеће 2016. године тако ће организовати нова влада, па ВМРО неће моћи да користи државне ресурсе за предизборну кампању, на начин, како је то чинио до сада. То Груевском смањује шансе да на изборима победи, мада је према досадашњим истраживањима јавног мњења и даље имао убедљиву предност у македонском бирачком телу. Мада због слабости и неубедљивости опозиције Груевски може одржати свој висок рејтинг, треба имати у виду да је далеко пролеће и да се још свашта може дешавати у Македонији. Међународна кризна група, нама у Србији већ добро позната, је упозорила да може доћи и до нове дестабилизације.
Кључно питање је: зашто је Груевски коначно попустио? Добро обавештени извори су још 9. маја после подне, када су беснеле уличне борбе у Куманову, говрили да је македонском премијеру остало још три дана власти. По „региону“ су кружиле информације како би ваљало „играти на сигурну карту“ и подржати Зорана Заева. Ове информације су, наравно, долазиле од људи пословично блиских разним америчким политичко-информативно-безбедносним пунктовима на Балкану. Међутим, на изненађење западног дела међународне заједнице, Груевски је реаговао енергично, спречио ескалацију насиља у Македонији (између осталог и тријумфални улазак албанских терориста у Скопље) и остао у седлу. Потоњи митинзи показали су и да је његова страначка машинерија спремнија за борбу, а да је део политичке јавности који га подржава много чвршћи у својим опредељењима. То му је дало снагу да у преговорима у Бриселу који су уследили буде чврст. И остао је чврст, све до доласка Викторије Нуланд. Иначе, о тактичности помоћника америчког државног секретара могло се пуно тога сазнати током трајања „евромајданске револуције“ у центру Кијеву. Што из њених наступа у самом Кијеву, што из прислушкиваних разговора који су касније публиковани. После свега је појединима пало на памет, да у коментарима пишу како је Хилари Клинтон „злато“. Овде ништа не треба схватати лично. Једноставно, у Стејт дипартменту на кључне позиције долазе људи који су своје степенице и школе кроз америчку администрацију пролазили у време једнополарности. Они су научили да им је дозвољено све. За њих је Хенри Кисинџер тек „слабић“ који превише времена троши на разраду аргумената за преговоре. Шта ће им аргументи и преговори када имају силу!
Зато није тешко докучити како су могли изгледати разговори између Нуландове и Груевског. Да премијер Македоније није пристао да себи смањи маневарски простор пред следеће изборе, ствари би кренуле оним током који је нацртала Међународна кризна група. Американци би убацили у пету брзину: против Груевског би се дигло све што постоји, а то би значило и нове инциденте на северозападу земље. Значило би, успут, и изношење свог прљавог веша о њему. Од афера ВМРО-а (што стварних, а што, још више монтираних), до ствари које се тичу његовог приватног живота (опет, уз много дезинформација и прљаве пропаганде). И то не само у македонским медијима. Не би прошло много времена, а можда би га већ прозвали „нови Милошевић“. Како би се он од свега овога бранио?
Тешко. Зато што Груевски нема одступницу. Није је системски и темељно правио. Улазак у аранжман око „Турског тока“ је за Македонију могао да буде најпрофитаблинији посао од осамостаљивања, али га је требало дуго и стрпљиво спремати. Никола Груевски долази из „западног миљеа“, у једном тренутку он је био најбољи амерички ученик на Балкану. Наравно, као човеку који је вешт у баратању цифрама, постало му је јасно да се још дуго не може владати обећањима о „европској перспективи“. Македонији су, као и осталим балканским земљама, потребни стратешки пројекти, стратешке инвестиције које би дугорочно решиле барем један од горућих проблема. Отуда и његово окретање ка „Турском току“ и покушаји вођења балансиране политике према Русији. Међутим, тај баланс је требало градити на свим фронтовима. Отприлике, онако како је то чинио Виктор Орбан пуних шест година. Истовремено зависити од милости ММФ-а и решавати питање енергетске безбедности са „Гаспромом“ је немогуће.
Зато је сада Груевски принуђен да купује време и спрема своју позицију да, ако победи на следећим изборима, уђе у нови круг преговора са Нуландовом. Не треба уопште сумњати шта ће амерички услови у том случају бити. Прво, обустављање сваке разраде плана о „Турском току“, а затим и низ мера које би требало да „амортизују незадовољство Албанаца“ у наредним годинама. Друга варијанта му је да се спрема за мучне преговоре о безбедном повлачењу. Да ли ће се реализовати први или други сценарио зависи од пуно фактора. Тек, важно би било рећи и да би чак и у случају опстанка Груевског Американци са тим рачунали као са привременим решењем. Да су рачунали на Груевског, не би покретали све ово против њега. До постепене дестабилизације Македоније ће у средњем року сасвим сигурно доћи. То нема никакве везе ни са Груевским, нити са македонском опозицијом, већ са геополитичким интересима атлантистичких центара моћи.
Што се тиче поука које треба извући из свих дешавања, можемо се концентрисати на две ствари. Прво, и за државу и за њено руководство је увек боље да имају „отворена задња врата“. Уводити санкције Русији и мењати курс према Москви за Србију би било самоубиство. Све док су та „врата отворена“ и простор за притиске Викторије Нуланд је мањи. Уколико је могуће, простор за даљи улазак руског и кинеског утицаја (и осталих који нису део „политичког запада“ а који показују заинтересованост) треба ширити и њихове иницијативе подржавати. Без тога се земља не може бранити на било ком фронту (економском, војно-стратегијском, енергетском и тд.). И друго, све егзибиције и авантуре које се тичу промене уставног поретка и системских закона треба једноставно заборавити. Груевски није кривац за то што Македонија живи у оваквом „охридском оквирном режиму“, али је то стање у којем мора да функционише и тражи решења. Чак и када би однео убедљиву победу у македонском бирачком телу, албанске политичке партије би лако блокирале све његове важне иницијативе у Собрању, користећи институционалне механизме које им гарантује Охридски споразум. Устав Србије и до сада усвојени закони о уређењу земље не смеју се мењати до даљњег, ма колико Зоран Бабић инсистирао на томе и говорио како се то тиче и нашег „светлог европског пута“. Свака промена бие искоришћена за вршење притисака и на власти (ма ко се на власти налазио) и на државу у будућности.
