Душан Пророковић: Народ зна, елита не зна

Извршни директор Центра за стратешке алтернативе у интервјуу Вечерњим Новостима о геостратешкој позицији Србије, дијалогу о Косову: Србија личи на пијанца који јутро почиње речима како је алкохол штетан.

Гледано са становишта односа снага великих сила на глобалном нивоу, положај Србије је у много чему био лошији 2007. него данас. Па, опет, успели смо тада да одржимо институције Србије на КиМ, ограничимо број признавања лажне државе на испод четрдесет, иницирамо низ акција у различитим међународним организацијама. Савезници се могу наћи, али пре свега Србија мора имати јасну и трезвену политику, да би савезници знали шта подржавају.

Србија личи на пијанца који свако јутро почиње речима како је алкохол штетан, а ниједно вече не дочека трезан. Ако је премијер Дачић свестан тешке геостратешке позиције, питање је зашто ништа не чини да је поправи.

Душан Пророковић, извршни директор Центра за стратешке алтернативе, аутор књиге „Геополитика Србије“ и некадашњи државни секретар за КиМ, овако одговара на питање да ли је међународна подршка Београду по косовском питању заиста „танка“ и има ли начина да се оснажи, с обзиром на то да је у финалу дијалога са Приштином премијер Ивица Дачић констатовао да је Србија геостратешки у веома неповољној позицији.

Србија личи на пијанца који свако јутро почиње речима како је алкохол штетан, а ниједно вече не дочека трезан. Ако је премијер Дачић свестан тешке геостратешке позиције, питање је зашто ништа не чини да је поправи. За западне центре моћи косовски статус је решен у фебруару 2008. Све после тога је било одобровољавање или притискање Србије да тај статус прихвати. Даљим чињењем уступака због обећања или попуштањем пред притисцима Запада, Србија ће само погоршавати ионако лошу геостратешку позицију. Савезници се морају тражити на другим странама - каже Пророковић.

* Како тумачите то што српске званичнике колеге са Запада последње време чешће тапшу по рамену него раније, а ипак, ретки су они који по косметском питању наступају партнерски?

- Николаја Чаушескуа је британска краљица одликовала неколико дана пре него што је био стрељан. Пустите тапшања по рамену и изливе љубазности. Све је ствар интереса, а српски интереси се већ дуго не поклапају са интересима двеју водећих западних земаља - САД и Немачке. За Вашингтон и Берлин Србија је део проблема, а не део решења. Веће разумевање за српске интересе у западним престоницама могло би се појавити само у случају драстичног погоршавања америчко-немачких односа.

* Повремено чујемо предлоге да би преговарачки процес око КиМ требало вратити под окриље УН. Има ли гаранција да би се споразум у том формату постигао?

- Да ли би се споразум постигао, то је друга ствар. Али, Србија би тако боље заштитила сопствене интересе. У СБ УН има ко да нас подржи и да нам држи страну. Пре свих ту мислим на Русију и Кину, али ту је и низ других држава, врло осетљивих на кршење међународног права, међу којима су и чланице Г-20, БРИКС-а, ОИК-а...

НЕ ТРАЖИ СЕ РАТОВАЊЕ

* СЕВЕР Косова видите као „нашу ногу у вратима“. Мислите ли да она тамо може и остати?
- Геополитички значај северног Косова је огроман. Донекле, за Србију је то и егзистенцијално питање. Од данашњих генерација Срба нико не тражи нити да ратују, нити да гладују због Косова. Потребно је само да не пристанемо на кршење елементарних права и принципа, да се не сложимо са правним и политичким насиљем. То је довољно да се „задржи нога у вратима“. Ако нисмо чак ни на то спремни, онда нам помоћи нема.

* Колико се начин вођења дијалога разликује сада, када је медијатор ЕУ, од преговора којима је посредовао Марти Ахтисари?

- Право питање је у чему је сличност између преговора тада и сада. Разлика је у свему, не само у медијатору. Кључна разлика је тема преговора. Ономад смо имали статусне преговоре, а данас преговоре о томе како легитимизовати једнострану одлуку Албанаца. Статусно питање се више и не спомиње.

* Шта је потребно да би се око КиМ постигло праведно решење?

- Ретка су праведна решења у међународној политици. Најбоље би било одржати баланс, равнотежу моћи и стабилности на Балкану. Враћање закључцима Бадинтерове комисије из 1992. би омогућило такав развој, али сада се то чини потпуно нереалним. Потпирујући и подржавајући албанску страну, Запад је упропастио могућност постизања уравнотеженог решења. Од 2008. Балкан је у фази дефинисања „крајњих решења“. Пре свега се то тиче „крајњег решења“ за албанско питање и бујања великоалбанске идеје.

* У време када се економска моћ увелико прекомпонује у свету и он постаје мултиполаран, шта би била разборита спољна политика Србије? Како развејати илузије о умишљеним пријатељима?

- Народ је давно развејао илузије које спомињете, али такозвана елита није. Зашто није? Па има ту и незнања и заблуда, али и конформизма, ситне користи и још ситнијих привилегија. Српска елита не жели да види шта се у свету дешава. Тако јој је исплативије. Светски политички систем се трансформише, то изазива и одређене потресе, који опет узрокују велику политичку кризу на чијем се почетку налазимо. Пред нама су тешке године у којима ће циљ бити што мање изгубити. За почетак, важно је сачувати што је могуће више суверених права у сопственим рукама. Не одрицати се надлежности без преке потребе у било чију корист. Тако ћемо моћи да утичемо на сопствену судбину.

Вечерње Новости