Са једне стране, српски политички аналитичари, иначе друштво навикнуто да коментарише све и не пропушта ниједну прилику да се појави у средствима јавног информисања, једноставно су – занемели! Неколико дана је прошло од најаве могућег одржавања референдума са питањем „Косово или ЕУ“, а нико од њих се не оглашава. Чини се, разлог томе је што сам Брисел још увек није начисто како се поставити према овом предлогу. Јер, српски политички аналитичари, барем они за које су сви медијски канали отворени, увек бране став Брисела.
Зато се да закључити и како се од ове најаве Брисел плаши. Зашто?
Прво, ЕУ никада горе није стајала у српском јавном мњењу, а тенденција даљег пада рејтинга и популарности су лако уочљиви.
Друго, сам референдум, без обзира на исход, васкрснуће све оне политичке снаге које је Запад системски гурао у дубоку илегалу пуних четири године, од ДСС, преко СРС, до Двери. Вероватно је, да би дошло и до јачања ЛДП, али то је вишеструко мања корист за ЕУ, од свих губитака којима би били изложени. Дакле, политичка мапа Србије после тог референдума би изгледала сасвим другачије него данас, а формирати „проевропску владу“ био би готово немогућ посао.
Треће, опасност од успеха референдума доводи у питање и престиж ЕУ. Како би само у свету одјекнуло једно велико „не“ даљим европским интеграцијама мале и сиромашне Србије. Замислите да се неко усуди да каже у лице Бриселу како се може живети и без ЕУ! Могућим изјашњавањем, негативним по интересе ЕУ, грађани Србије могу Бриселу нанети огромну политичку штету, много већу него што се то на први поглед чини.
Са друге стране, у српској блогосфери се могло прочитати много осврта на питање потенцијалног референдума, који су углавном негативни. У суштини, донекле би се ове реакције могле „упаковати“ у закључак Бранка Жујовића како ни 1914. није расписиван референдум услед аустријског ултиматума. Још је неколико разлога због којих је референдум по питању „Косово или ЕУ“ непотребан, а гледано са формално-правне стране и-немогућ.
1. Гледано са формално-правног становишта, Аутономна покрајина Косово и Метохија је саставни део Републике Србије, без обзира на привремену међународну управу која функционише на Косову и Метохији, а Народна скупштина Србије је одбацила одлуку косовских Албанаца о једнострано проглашеној независности. Да је Косово и Метохија саставни део Србије посебно се повлачи у преамбули Устава Републике Србије из 2006. године. Према одредбама истог овог Устава, граница Србије се може мењати само према процедури предвиђеној за промену Устава (детаљније у чл. 8 Устава), а Народна скупштина може расписати референдум само у складу са Уставом (детаљније у чл. 108 Устава). Постављање референдумског питања „Косово или ЕУ“ је, барем што се Устава Србије тиче-немогуће. Могуће је поставити питање о промени границе Републике Србије, чиме би се, уколико се грађани на референдуму тако изјасне, Србија одрекла територије АП Косово и Метохија. Да ли би то имало везе са даљим процесом евроспких интеграција Србије или не, то би се тек касније видело. Дакле, овако замишљен референдум могуће је организовати само тако што би се Србија у првом кораку одрекла Косова и Метохије, а онда би чекала одлуку ЕУ о својој даљој судбини. Реферндуму би морало да претходи и поништавање одлуке Народне скупштине из фебруара 2008. о одбацивању једнострано проглашене независности косовских Албанаца.
2. Да се другачије не може поставити референдумско питање произилази и из до сада усвајаних одлука о европским интеграцијама Србије. Документи који су исказивали спремност Србије за придруживањем ЕУ доношени су у форми скупштинских резолуција и декларација. Због тога, уколико се жели промена досадашње политике према ЕУ, није неопходно расписивати референдум. Довољно је да се претходно донети документи промене или пониште гласањем народних посланика у Народној скупштини, а не грађана на референдуму. У политичкој пракси, у случају неких других држава које су приступале ЕУ, референдум је расписиван тек на самом крају овог процеса, када је било извесно да ће држава бити примљена у ЕУ и када су сва решења која се тичу будућег функционисања конкретне државе унутар ЕУ била договорена. Никоме није падало напамет да расписује референдум у ранијим фазама јер се тиме сужавао маневарски простор држави за сваку врсту будућих преговора са Бриселом (квоте, контигнети, учешће у заједничким институцијама…).
Расписивати референдум у ситуацији када су сви медији, што директно, што индиректно у рукама Брисела је самоубиство.
Да, може се закључити да се Брисел уплашио идеје о расписивању референдума.
3. Расписивати референдум у ситуацији када су сви медији, што директно, што индиректно у рукама Брисела је самоубиство. Да, може се закључити да се Брисел уплашио идеје о расписивању референдума. У крајњој линији, ЕУ би после свега била на губитку-мањем или већем. Међутим, управо због тога треба очекивати да би ЕУ користила сва могућа средства да утиче на изјашњавање грађана на реферндуму. Медије пре свега, али не треба искључивати ни разне опструкције, застрашивања, подмићивања или чак и крађу при бројању гласова. Уколико жели да чује „глас народа“, српска власт би најпре морала да се позабави отварањем медија и за оне представнике народа који имају нешто другачије ставове од свега онога што се могло чути у последње четири године.
Шта би то Србија добила заузврат, уколико би се одрекла Косова и Метохије.
Нико не може да предвиди ни како ће ЕУ изгледати сутра, а камоли за десет година.
Да ли ће уопште постојати?
4. Посматрано са политичког становишта, није баш најјасније шта би то Србија добила заузврат, уколико би се одрекла Косова и Метохије. Нико не може да предвиди ни како ће ЕУ изгледати сутра, а камоли за десет година. Да ли ће уопште постојати? И ако буде постојала-да ли ће Србији и тада бити у интересу да јој се придружује? ЕУ чека болан период покушаја тражења решења за преживљавање. За сада, бриселска бирократија подсећа на југословенске комунистичке функционере из осамдесетих година прошлог века. Једина разлика је у томе, што су југословенски комунисти говорили како нам је неопходно више самоуправног социјализма да би се спасила Југославија, а бриселски званичници понављају како је потребно више „евроинтеграцијског ентузијазма“ како би се спасила ЕУ!
Постоје и људи који су мишљења како је „Косово давно изгубљено“ и како одрицањем од њега Србија заправо ништа и не губи.
Таман да је и овај став тачан, опет, то не би требало да има никакве везе са ЕУ.
Зашто би се онда уопште везивало питање Косова и ЕУ?
5. Постоје и људи који су мишљења како је „Косово давно изгубљено“ и како одрицањем од њега Србија заправо ништа и н егуби. Таман да је и овај став тачан, опет, то не би требало да има никакве везе са ЕУ. Зашто би се онда уопште везивало питање Косова и ЕУ? У том случају, Србија би се одрекла Косова и Метохије зато што је то у њеном интересу, а тек касније би се одлучивало о томе, да ли је у интересу земље и да настави са процесом европских интеграција. Ипак, да овај став није тачан, најбоље је описао Матија Бећковић, поставивши контрапитања: ако Косово није наше, зашто од нас траже да им га дамо? Ако је њихово, зашто га отимају? А ако већ могу да га отму, зашто се толико устручавају?
6. Катастрофалне последице примене стратегије „Европа нема алтернативу“ у периоду 2008-2012. су евидентне. Ипак, треба подвући да је наведена стратегија била логична последица. Узрок се крије у низу стратешких, геополитичких и макроекономских циљева које имају пред собом водеће западне државе и парадржавни центри моћи, а који су дугорочно неповољни за Србију. Пристанак на њихово спровођење, било то стратегијом „Европа нема алтернативу“ или неком другом, сасвим је свеједно, води земљу ка самоограничавању и даљем таворењу-политичком, економском и социјалном. Говорити о напретку и развоју, у том случају је илузорно. Ово не може променити никакав референдум, чак ни добровољно одрицање од Косова и Метохије. Од помоћи би Србији овде били, пре свега разумевање глобалних кретања и интереса великих геополитичких и спољнополитичких играча, а затим, према томе и тражење сопственог места, улоге и везивање за стратешке партнере који могу помоћи остваривању достижних циљева.
Александар Павић је, непосредно после избора Томислава Николића одлично проценио како Запад неће новом председнику дозволити ни један тренутак предаха. Испоставило се да нова српска власт није имала чак ни оних уобичајених сто дана за сопствену консолидацију. Одмах се нашла под унакрсном ватром из неколико праваца. Због тога, може се рећи и да је садашња влада у горој стартној позцији од било које претходне још од времена првог мандата Мирка Марјановића. Можда се чини некоме у српској власти да се референдум, макар и са неким неутралним питањем, које би његове резултате већ у старту учинио практично необавезујућим, може искористити као згодан изговор за излазак из садашње ситуације, додатно отежане после најновијег немачког ултиматума.
Одговор на немачки ултиматум, као и будућност европских интеграција Србије могуће је дати, знају то добро сви у српској власти.
У пракси, међутим, покушај реализације овог плана може представљати ноћну мору и довести до нове дестабилизације на унутрашњем плану. Пут ка побољшању положаја Србије води другим путем, а не преко референдума. Одговор на немачки ултиматум, као и будућност европских интеграција Србије могуће је дати, знају то добро сви у српској власти. Исто као што врло добро знају сви они који су мимо власти да овај одговор треба уобличавати и постепено износити у дугом временском периоду пред нама.
Прихватање реалности да испред Србије заправо и не постоји никаква дилема „Косово или ЕУ“.
С обзиром на то, нема ни потребе за уласком у авантуру са расписивањем референдума.
Нажалост, многе шансе су прокоцкане у претходном периоду и сада би сваки нагли потез могао скупо коштати Србију. Међутим, нека, уместо пласирања идеја о референдуму, српска власт само отпочне са поступком уобличавања нове, државотвроне политике (можда је најбољи начин да се крене из Народне скупштине, доношењем нове резолуције о Косову и Метохији). После ће се ствари одвијати лакше, а нешто ће се дешавати и спонтано, потећи само од себе, јер би за ову борбу, српска влада добила подршку са многих места.Чак и оданде, одакле је тренутно не очекује. Исто онако као што је и Борис Тадић могао да добије подршку за своју идеју о четири стуба спољне политике. На несрећу, и српску и Тадићеву, бивши председник на својој замисли није истрајао, па је и овако неславно завршио. Да се држао тог циља, вероватно би и даље управљао Србијом. Ако је за неку утеху, дао је добар пример свима онима који ће после њега доћи шта и како радити уколико желите да политички преживите. У конкретном случају, то значи прихватање реалности да испред Србије заправо и не постоји никаква дилема „Косово или ЕУ“. Па с обзиром на то, нема ни потребе за уласком у авантуру са расписивањем референдума.
