Водећи балкански електронски медији су дан после масакра у Одеси извештавали како је у том граду дошло до сукоба између украјинских и проруских демонстраната, те да је епилог више стотина повређених и 42 погинула. Како све може бити једноставно, када се преносе штуре вести западних агенција! Из свега би се само дало закључити како се стање у Украјини погоршава, те да грађански рат улази у нову етапу. Шта прећуткује већина европских медија у својим извештајима?
„Марш на Одесу“ који су 2. маја извели припадници Десног сектора и „Самоодбране Мајдана“, уз подршку мањих група „фудбалских навијача“, последњи је и најорганизованији напад овакве врсте од почетка украјинске кризе. До тада, украјински неонацисти су покушавали да кризу из Кијева „извезу“ у Доњецк, Харков и Дњепропетровск. Из прва два места су протерани, у трећем се све завршило без већих сукобљавања. У Одесу су већ покушавали да уђу неколико недеља раније и углавном су били заустављени на прилазним барикадама. Сада им је успело и резултат њихове акције је страшан. Запалили су зграду Дома синдиката у којој је изгорело или погинуло искакањем кроз прозоре 40 људи. Извештаји западних медија су стога срамни и недопустиви.
Поготово ако се имају у виду и претходно изнети подаци. Десни сектор и „Самоодбрана Мајдана“ из недеље у недељу расту. Они су све боље наоружани, са солидним системом субординације и организованим акцијама. У Одеси су се чак појавили и у новим, једнообразним униформама.
Не треба ни постављати питање одакле овакав узлет украјинских неонациста. Ко им даје снагу? Ко им обезбеђује политичку подршку? Џон Кери је дан пред крвави пир у Одеси рекао: „Догађаји у Украјини су позив на буђење. Наши европски савезници су протеклих више од 20 година радили са нама на интеграцији Русије у евро-атлантску заједницу. Руске акције у Украјини нам говоре да Путинова Русија данас игра по различитим правилима. Путем окупације Крима и затим дестабилизације источне Украјине, Русија покушава да промени безбедносну конфигурацију источне и централне Европе.“ На скупу под називом „Европа – целовита и слободна“ у организацији Атлантског савета у Вашингтону, а којим се између осталог обележава 25 година од пада Берлинског зида и 15 година од првог проширења НАТО-а после окончања Хладног рата, Збигњев Бжежински је појаснио како треба операционализовати тај „позив на буђење“: „Ако желимо да спречимо Русе да изврше инвазију, морамо да их убедимо да ће бити скупа и дуга. А биће скупа и дуга ако се Украјинци боре. Украјинци ће се борити само ако мисле да ће у одређеном тренутку добити помоћ Запада, нарочито када је реч о оружју које ће бити потребно за успешну одбрану. Неће поразити Русе на отвореном, где ће ући хиљаде тенкова. Победиће их само на један начин: дугим урбаним отпором.” Десни сектор и „Самоодбрана Мајдана“ су герилске јединице на терену, групе које треба да дестабилизују југоисток земље и провоцирају улазак руских оружаних снага у Украјину. Паљење Дома синдиката у Одеси и жртве које су већ пале су само почетак њиховог ангажмана. Украјински неонацисти ће играти све значајнију улогу у украјинској кризи, а самим тим, отвараће се и све већи простор за њихову болесну идеологију.
Западни медији, пословично као и у свим претходним кризама, сакриваће све оно што не би требало да се сазна. Сакриваће тако и вести попут ове из Одесе, а догађаје једноставно описивати као „сукоб између украјинских и проруских демонстраната“. Зато је и овај сукоб по много чему различит од претходних. Ово је и питање кључних вредности. Да ли су залуд пале толике жртве у Европи да би се поразио нацизам пре седам деценија? Жртве масакра у Одеси из октобра 1941. године су били Јевреји. Сада би, 2014. године, изгледа то требало да буду Руси, русофили, рускојезични или како се већ декларишу становници Одесе. Да ли је један Минхенски споразум недовољан да би западне земље схватиле шта се све може догодити уколико се нацизам покушава користити као средство? Са неонацизмом се не може играти. Њему се не смеју отварати врата. Дан победе који је пред нама прилика је и да се на то упозори. И да се упути јасна и недвосмислена порука Европи. Превише је континент пропатио због нацистичке агресивности и разних екперимената које су нацисти спроводили. Може ли Европа себи дозволити такав луксуз да заборави на то? Може ли Европа дозволити рађање новог нацистичког покрета на свом тлу? Треба ли јој тако нешто? Догађај из Одесе од 2. маја је велика прекретница у украјинској кризи. Све је ово сада добило нову димензију. Јер, неонацизам је показао своје право лице.
Душан Пророковић је извршни директор Центра за стратешке алтернативе
