Говорећи о фамозном британском прелогу резолуције о Сребреници и могућој дестабилизацији Босне и Херцеговине, председник Владе Србије је у једном тренутку рекао, да парафразирам, како "није паметан" шта то Велика Британија хоће.
Да - политичари, дипломате, новинари, аналитичари, публицисти и други који долазе из англоамеричког дела света углавном нам објашњавају како је њихов циљ да Балкан буде миран. Међутим, ретко ко иде даље у објашњавању: њима је у интересу да Балкан буде миран док је у њиховој интересној сфери и док их то не кошта. Неколико дисциплина, од оних које се тичу безбедности и стратешких студија, преко политикологије до политичке географије и геополитике, објашњавају како велике силе "свеобухватним регионалним приступом" могу заштитити своје интересе.
Како "усисати" Балкан у англоамеричку интересну сферу, која је омеђена такозваним евроатлантским простором (истина, Балкан је на периферији тог простора) озбиљан је пројекат који има и своју временску димензију. Први пут се са тим покушало после Првог светског рата, када је овим процесом руководила Велика Британија (уз асистирање Француске), а што је резултирало стварањем, за то доба, великог броја регионалних иницијатива и регионалних савеза. Да споменемо само Балкански пакт и балканске конференције.
На велику жалост балканских народа, ови пројекти су се показали неуспешним. Враћањем Совјетског Савеза на историјску сцену (под Стаљином), јачање Немачке у другој половини тридесетих година и испољена агресивност у наступу Италије, значили су да утицај Велике Британије почиње да слаби на Балкану, па самим тим и политичко безбедносни оквир који је поставила, а тицао се балканских интеграција, почиње да се урушава. Мир на Балкану се могао сачувати само уз гаранције Совјета и Немаца, што није било у интересу англоамеричког блока. Када су већ почели да губе позиције у другим деловима света, за њих је Балкан из режима "свеобухватног регионалног приступа" врло брзо прешао у режим "геополитичког жаришта". А геополитичка жаришта служе да би се у њима отварале (контролисане) кризе и започињали ратови.
Овде треба тражити сличност са данашњим временом и тридесетим годинама. Док су САД (Данас, за разлику од тридесетих, предводник англоамеричког блока) могле да "регионалним приступом" суверено господаре Балканом, причали су нам о миру и демократији. Данас се већ говори да смо на "првој линији ватре". Јасно је због чега. Русија се вратила на историјску сцену, присуство Турске, Саудијске Арабије и Ирана је све уочљивије, а што више јача, то и Кина све већу пажњу обраћа на наш део света. О томе како могу изгледати односи САД и ЕУ, те како би се одразило на Балкан непотписивање споразума о "трансатлантском партнерству", не треба пуно ни трошити речи. Поново би се преко балканске кризе могла уцењивати Европа.
Дакле, интерес англоамеричког блока (или геополитичке целине) је да се у овом тренутку почне са контролисаном дестабилизацијом Балкана, како би се, са једне стране, преко нових криза истискивао и ограничавао утицај пре свега Русије, али у одређеној мери и неких других великих сила, док би, са друге стране, то била и јасна порука ЕУ да уопште не помишља на било какав самосталан наступ. Ако континентална Европа, предвођена Немачком, хоће самостално да игра у Украјини, у односима са Кином или у Централној Азији, добиће нови рат на Балкану, па ће морати јадом да се забављају наредних десет година.
У том контексту треба гледати и на "рат" у Куманову, и "силовање" Црне Горе да уђе у НАТО, и последња дешавања међу Албанцима, и британски предлог резолуције о Сребреници, све са формулацијама о "геноциду за уџбенике" и "масовном силовању дечака". На такав начин се "свом силом удара" на емоције и колективно памћење балканских муслимана, што би требало да резултира повећавањем и међурелигијске и међуетничке дистанце, унесе немир у политичку јавност и спреми терен за нову дестабилизацију. То им је у интересу. Наш мир и наша стабилност за њих су само средства за трошење.
