Душан Пророковић: Торпедовање Гаспрома и потапање Јужног тока

Било је то ваљда 2004. године, када се по први пут име Гаспром-а (или, како се већ у оригиналној, руској верзији пише-Газпром-а) почело значајније помињати у званичним расправама на заседањима Парламентарне скупштине Савета Европе. Још тада, а с обзиром на начин како је ова тема „увођена“ на дневни ред и ко је у свему учествовао, могло се закључити како се ради о добро организованој и планираној акцији.

Душан Пророковић. "Прича о енергетској безбедности Запада тако је добијала нови, конкретан циљ-ограничити утицај Русије на Старом континенту истискивањем Гаспрома са европског енергетског тржишта. Сви закључци, декларације, резолуције и препоруке, које су доносиле разне континенталне организације претходних година, а које у суштини „доказују“ како Гаспром има монополистички положај и послује по нетржишним принципима, писани су из геополитичких, а не из економских разлога. "

Ипак, осим неколицине руских посланика, који су врло убедљиво образлагали како Гаспром послује на истоветан начин, на који, на пример то чини и француски ГДФ, ова тема још неколико година није постала претерано политички актуелна. Углавном, могли су се чути коментари како све треба игнорисати, јер то само група осведочених, анти-руски оријентисаних парламентараца из неколико западноевропских држава, још једанпут покушава да исконструише анти-руску кампању у међународној организацији која ионако има све мањи значај и ауторитет, а закључци који би и могли бити донети од стране Парламентарне скупштине свакако су необавезујућег карактера. Ех, као да би Запад био данас то што јесте да је губио време на јалове расправе у небитним институцијама и доношење некаквих закључака необавезујућег карактера.

Испоставило се врло брзо, да је Парламентарна скупштина Савета Европе била само „инкубатор“ за сазревање и обликовање једне теме коју су затим преузеле много утицајније међународне организације-најпре ОЕБС, а затим НАТО и ЕУ. Прича о енергетској безбедности Запада тако је добијала нови, конкретан циљ-ограничити утицај Русије на Старом континенту истискивањем Гаспрома са европског енергетског тржишта. Сви закључци, декларације, резолуције и препоруке, које су доносиле разне континенталне организације претходних година, а које у суштини „доказују“ како Гаспром има монополистички положај и послује по нетржишним принципима, писани су из геополитичких, а не из економских разлога.

САД су до савршенства развиле стратегију контроле спољне политике низа држава и региона преко контроле тржишта нафте, па је њихова забринутост да би Русија, као највећи дистрибутер природног гаса у свету, могла нешто слично да учини контролом тржишта гаса разумљива. Зато је рачуница САД јасна-спречити дистрибуцију руског гаса до крајњих потрошача.

Истина, Медлин Олбрајт је свега неколико недеља по одласку са положаја америчког државног секретара изјављивала како Сибир представља „светско богатство“ које треба да користи за развој целог човечанства, а не само једне земље, па сходно томе би и право на експлоатацију тог богатства имао „цео свет“, а не само једна земља. Ипак, иако овакве аспирације постоје, оне нису пресудне у прављењу даљих краткорочних планова атлантистичких центара моћи. У овој фази ограничавања утицаја Русије довољно је да се спречи веза између изворишта у Русији и крајњих потрошача у другим деловима света, пре свега у Европи. Јер, уколико Русија нема коме да прода свој гас, односно уколико мора да га продаје преко гасовода који би се налазили у западним рукама, онда су и њен положај и њен утицај значајно слабији. Отуда и кампања против Гаспрома која је дуго времена припремана и формално уобличавана, а која се последњих недеља захуктава невероватном брзином. Вашингтон пост чак иде дотле, да нове енергетске коридоре означава као „обавештајне инсталације“.

Зашто би то требало да интересује Србију? Одговор на ово питање требало би потражити преко разматрања другог питања: шта може да буде крајњи резултат западне кампање против Гаспрома?

Зашто би то требало да интересује Србију? Одговор на ово питање требало би потражити преко разматрања другог питања: шта може да буде крајњи резултат западне кампање против Гаспрома? Кажњавање Гаспрома неком баснословом казном од стране Европске комисије!? Стопирање до сада потписаних уговора чланица ЕУ са Гаспромом!?

Не, овакве ствари је тешко очекивати. Прво, ако Европска комисија казни Гаспром, брзо ће се испоставити како ће ту казну заправо платити потошачи из ЕУ. Гаспром ће једноставно подићи цену за онолики износ, колика буде казна. Друго, већина чланица ЕУ заправо и нема претераног избора од кога ће купити гас. А тек га неће имати у будућности, с обзиром да су капацитети којима располажу западноевропске државе и државе Магреба ограничени, а потражња расте. У преводу, делу западноевропских држава више треба Гаспром, него што оне требају Гаспрому. У крајњој линији, Гаспром може у будућности пронаћи купце за свој производ и на Далеком Истоку.

Крајњи циљ, због којег је покренут пројекат готово свакодневног „торпедовања“ Гаспрома у западним средствима јавног информисања, јесте „потапање“ пројекта Јужни ток.

Гледано са становишта атлантизма, уколико је и потребан руски гас европским корисницима, онда се он у одређеној количини може пласирати преко већ отвореног Северног тока. У таквим околностима, утицај Немачке би у континенталним размерама још више ојачао, али то је цена коју би САД вероватно радо платиле, само да им Немачка помогне у потапању Јужног тока.

Крајњи циљ, због којег је покренут пројекат готово свакодневног „торпедовања“ Гаспрома у западним средствима јавног информисања, јесте „потапање“ пројекта Јужни ток. Гледано са становишта атлантизма, уколико је и потребан руски гас европским корисницима, онда се он у одређеној количини може пласирати преко већ отвореног Северног тока. У таквим околностима, утицај Немачке би у континенталним размерама још више ојачао, али то је цена коју би САД вероватно радо платиле, само да им Немачка помогне у потапању Јужног тока.

Покушаји опструирања изградње Јужног тока од стране САД видљиви су још од раније.

Још је 2007. године амерички представник у такозваној посредничкој Тројци, која је требало да помогне тражењу решења у преговорима о Косову и Метохији, Френк Визнер, током посете Софији упозоравао саговорнике из Бугарске како морају имати у виду „евроатлантску солидарност“. Био је то притисак на Бугарску да успори са активностима око Јужног тока, а успут, Визнер је још објаснио и да је у интересу Бугарске да призна независност тзв. Републике Косово која ће бити проглашена три месеца касније! Треба подвући, тадашње бугарске власти су размишљале о заједничком ставу према косовском питању који би заузеле са Румунијом и Грчком, а и Румунија и Грчка су биле и остале чврсте у својим погледима. Наводећи Бугарску на признавање одлуке косовских Албанаца САД су на памети имале и то, да ће доћи до погоршавања српско-бугарских односа, што доводи у питање и реализацију заједничких пројеката у будућности. Јужног тока, пре свега! Притисак на Бугарску се донекле исплатио, с обзиром да је у последње четири године званична Софија одустала од неколико, раније оланираних, заједничких пројеката са Русијом. Међу значајнијим је био гасовод Бургас-Александропулос. Да је Бугарска кључна карика за америчке геополитичке интересе у ширем каспијско-црноморском региону, показала је и одлука о премештању изградње америчких противракетних инсталација из Чешке у Бугарску. Америчка процена о важности Бугарске била је сасвим тачна, поготово ако се узме у обзир развој ситуације у Укарајини и Грузији, где је утицај САД значајно опао од 2008. године до данас. Бугарска је тако, остала последња линија одбране америчких интереса у југоисточној Европи.

Америчка опструкција изградње Јужног тока има још један важан циљ. Наиме, Северни ток са својим капацитетима не може да подмири потражњу на западноевропском тржишту. Уколико се не гради Јужни ток, онда се отвара могућност за изградњу новог гасовода којим би западноевропске државе подмиривале своје потребе. А то је-НАБУКО.

Гледано из данашње перспективе, једино реално извориште за НАБУКО, мимо Русије, налази се у Ирану.

Дакле, опструкцијом Јужног тока САД добијају и подршку за војну интервенцију против Ирана од свих европских савезника, што се до скора чинило као немогућа мисија.

Америчка опструкција изградње Јужног тока има још један важан циљ. Наиме, Северни ток са својим капацитетима не може да подмири потражњу на западноевропском тржишту. Уколико се не гради Јужни ток, онда се отвара могућност за изградњу новог гасовода којим би западноевропске државе подмиривале своје потребе. А то је-НАБУКО. Гледано из данашње перспективе, једино реално извориште за НАБУКО, мимо Русије, налази се у Ирану. Дакле, опструкцијом Јужног тока САД добијају и подршку за војну интервенцију против Ирана од свих европских савезника, што се до скора чинило као немогућа мисија.

Какву би штету обустављање изградње Јужног тока донело Србији не треба ни спомињати. Оно што је изградња железничке пруге ка Цариграду представљало за Србију у ХIX веку, то је Јужни ток у ХХI веку. Зато се и план реакција Србије у наредном периоду оцртава сам по себи.

У првом реду, то је даље побољшавање и продубљивање односа са Бугарском преко низа заједничких, стартешких пројеката које би реализовале две земље у области енергетике, саобраћаја, војне и прехрамбене индустрије. У таквом оквиру, Јужни ток би био основни, носећи пројекат који би утврдио добре српско-бугарске односе, али не би био и једини.

Такође, билатералну сарадњу би требало проширити и у областима културе и спорта. Тако би, на пример, уместо најављене идеје о подношењу заједничке кандидатуре са осталим екс-Ју чланицама за организацију Европског првенства у фудбалу 2020. године, која би ионако доживела фијаско, политички паметније и исплатљивије било то исто урадити само са Бугарском. Оно, шансе да Србија и Бугарска добију организацију фудбалског ЕП су никакве, али то вероватно не би био фијаско, а помогло би нам на другом плану, учвршћивања билатералних односа и организовања заједничке, широке медијске кампање којом би се остварио значајан утицај на јавно мњење у обе земље. Идеја је пуно како би све то могло да изгледа, само је неопходно донети политичку одлуку. А да ли ће до доношења политичке одлуке и доћи. Е, то ћемо тек видети.

Кампања која се против Гаспрома води у западним медијима, полако се сели и ка Србији. У томе, наравно, предњаче медији са значајним уделом западног капитала у власничкој структури, али, у томе учествују и медији са значајним или потпуним уделом државе. Сваки на свој начин, али углавном преносећи наручене западне текстове!

Јужни ток представља стратешки приоритет за Србију у сваком погледу, али то још увек не мора да значи да ће до његове реализације и доћи. Кампања која се против Гаспрома води у западним медијима, полако се сели и ка Србији. У томе, наравно, предњаче медији са значајним уделом западног капитала у власничкој структури, али, у томе учествују и медији са значајним или потпуним уделом државе. Сваки на свој начин, али углавном преносећи наручене западне текстове!

Све у свему, после прве фазе припреме торпедовања Гаспрома, која се дуго година спроводила кроз различите међународне организације, а имала је за циљ дефинисање формално-правних основа које ће послужити за вршење притисака на руску енергетску компанију, сада се налазимо у другој фази: припреми широког јавног мњења за трећи и одлучујући корак. А то је: потапање Јужног тока.

Зато се у једном делу медија на Балкану већ увелико пише како је везивање за Русију, макар и само у сектору енергетике пакт са ђаволом и враћење у доба Коминтерне. Због овога се може закључити и да нам у наредним месецима неће бити приоритет занимање питањем када ће бити завршен Јужни ток, већ: да ли ће уопште почети његова изградња?