Ауторски текст за "Политику" Душана Пророковића, извршног директора Центра за стратешке алтернативе
Неко је већ закључио: Балкан је поплочан добрим намерама великих сила. У праву је Марија Тодорова када пише да „нисмо ни ми у свему томе невини”. Ми смо буре барута. Или, како Миро Ломпар говори, ми смо „народи кубуре”. Лако се сукобљавамо, тешко миримо. Али, чак и такви какви смо – само смо половина проблема! Другу половину, најчешће пресудну по стање на Балкану, сачињавају „велике силе”. Оне, које су кроз историју показивале интерес за нашим простором. Међу њима и актуелне, које покушавају да произведу нову кризу у БиХ.
Душан Пророковић
Одакле оваква смела тврдња? Прво, све се уклапа у одавно изграђене матрице. Чак су и актери исти. Најбољи опис циља демонстрација дао је Николас Хил, други човек у америчкој амбасади у Сарајеву: „Грађани ове земље не желе да слушају истрошену националистичку реторику етничких подела, него желе да чују како њихови лидери заједно могу постићи тешке компромисе који су неопходни да би Босна и Херцеговина напредовала.” И из овога произлази да је „тежак компромис” синоним за промену уставноправног система. Колоквијално речено – за укидање Дејтона!
Друго, демонстранти ниједном нису поменули међународну заједницу. Запалиће они зграде федералних институција, упадати у седишта кантоналних администрација, преко друштвених мрежа позивати на линч општинских начелника, али међународне представнике нико поменути неће (осим једног изолованог инцидента који је брзо заташкан). У систему у којем највишу власт у земљи чини високи (међународни) представник, коју војно контролише НАТО, а чију економију усмеравају бретонвудске институције, највећа одговорност за постојеће стање управо је на њима. Иако међународно призната, БиХ је суштински земља ограниченог суверенитета. Најгласнији у систему је октроисан, а не изабран. Ако укупне прилике у земљи не ваљају, онда је прва адреса за жалбу највиша власт, а не локална самоуправа у Живиницама! Иначе, ваљало би подсетити да су се пре десет година многи странци хвалили како је у БиХ ушло новца колико и Маршаловим планом у западноевропске земље. Тада је требало приказати да „међународна заједница” брине о БиХ. Истина или лаж, свеједно! Јер десетине милијарди (можда и неколико стотина!?) слиле су се у БиХ. Да су искоришћене за сређивање стања, данас би БиХ личила на Дизниленд. Нико не зна где је новац „испарио”, мада би се могло пуно тога сазнати. Рецимо, када би се испитале све те разне евалуације, консултанти, анализе, синтезе, стратешка планирања... Због тога, данашње стање у БиХ је одраз њиховог управљања и понашања. Ако не више, на њима је барем пола одговорности. Зашто их демонстранти не помињу? На ово питање читаоци могу само једном да погађају.
И треће, медијски телали који су свесрдно бранили све потезе Запада на Балкану у последњих две деценије опет се оглашавају. Добијају запажен простор у истакнутим светским медијима. Ваља добити пропагандни рат и објаснити да су ово раднички протести. Славој Жижек дирљиво описује сцену с увезане три заставе. То је позив на јединство конститутивних народа, пут ка будућности. Жижек прећуткује да је иза те три заставе био транспарент „Једна држава – један језик – један председник”. Нису заставе везиване у залог радничке солидарности, већ зарад стварања унитарне БиХ. Када смо већ код заставе: размислите зашто је спаљена застава БиХ у Сарајеву. Можда зато што је демонстранти не доживљавају као своју? Можда би желели другачију? Поменута парола, иначе, није нова – смислио ју је Бењамин Калај по доласку у Сарајево. И покушао насилно да примени. Резултати су познати и историчарима и широј јавности.
У светским медијима се последњих дана доста пише о „балканизацији Украјине”. Требало би припазити да не добијемо „украјинизацију БиХ”. Блиска историја упозорава на то. Марта 1992. године у Лисабону је потписан Кутиљеров план. Десет дана касније Алија Изетбеговић је повукао потпис под притиском Ворена Зимермана. Можда би рата било и без тога. Али, то је био окидач за рат. За велике силе би најбоље било да оставе БиХ на миру. После сукоба и крви, неки оквир за будућу сарадњу и суживот се прави. То су спори процеси, потрајаће! Али најбитније је да нам се историја не понавља. Мада, ко зна, можда је баш и понављање историје у БиХ у интересу појединих сила. То ће нам месеци пред нама јасно показати.
