Душан Пророковић: Украјинско питање данас

Шта је украјинско питање? Где су узроци ескалације украјинске кризе? Каква је судбина руско-украјинских односа? На ова, али и многа друга питања одговори се траже у зборнику „Украјинско питање данас“ који је приредио проф. др. Зоран Милошевић. Ради се о јединственој публикацији, коју би било значајно превести и на руски језик и представити на постсовјетском простору. Захваљујући радовима аутора из Србије, Украјине, Русије и Белорусије, стиче се шира слика о узроцима украјинске кризе, историјским коренима и религијским разлозима (сталне акције Ватикана) нетрпељивости на простору данашње Украјине. Она је битна и због тога, што се на неколико места врло убедљиво и аргументовано, повлаче паралеле између дешавања на југословенском простору деведесетих и совјетском двехиљадитих. Сличности између дезинтеграције српског и руског етничког простора су многобројне. Као што је „бошњаштво“ и „црногорство“, утемељено на супротстављању било каквој вези са „српством“ послужило за геополитичко сабијање Србије током ХХ века, тако се данас користи „украјинство“ утемељено на екстремном противљењу свему руском да би се ослабио положај Русије. Како наводи Александар Огородњиков, Украјина је „ован“, ако не за распарчавање Русије, а оно за њено максимално слабљење, и одскочна даска снага НАТО-а „у случају прелаза политике Запада у агресивнију фазу“. Дијагнозу коју је о Украјини дао један од највећих пољских мислилаца и политичара краја 19. и почетка 20. века Роман Дмовски, показала се „беспоштедном и убитачно тачном“. Разлика је само у томе што је пре 100 година Украјина била замишљена као „економска и политичка филијала Немачке“, а данас је дефинитивно претворена у филијалу англо-америчке осовине. Пенетрација америчког утицаја се током последњих двадесетпет година одвијала применом различитих средстава меке моћи, акцијама везивања кијевске политичке елите за западне центре одлучивања, културним сепаратизмом и покушајем стварања хибридног украјинског индентитета. Због тога, како упозорава Лав Криштапович, „политичке снаге које су данас на власти у Кијеву по свим критеријумима треба квалификовати као несамосталне и потпуно за висне од Вашингтона и Брисела.“ Са друге стране, међутим, у процесу стварања украјинског хибридног идентитета, показује се како је немогуће тражити значајнији историјски, традиционални ослонац, без везивања за великоруско цивилизацијско огњиште. Пошто тако нешто није долазило у обзир, западне силе толеришу покушаје представљања разних националистичких покрета, у већој или мањој мери повезаних са нацистичком Немачком, као обрасце „оригиналног украјинства“. Рехабилитација нацизма у Украјини се одиграва уз пуну подршку САД и осталих водећих земаља ЕУ и НАТО.  Данашња Украјина се, дакле, среће са неколико непремостивих препрека. Хибридно украјинство је предодређено за стално сукобљавање са свим „руским“, а унутар украјинског корпуса јачају екстремни, нацистички покрети. Због тога је она и поприште стравичног сукоба, који је већ после прве године однео више жртава и донео већа материјална разарања него што је био случај током три године рата у БиХ. Међутим, овде није крај сукобима. Може се очекивати да врло брзо дође и до жешћих обрачуна у Кијеву, како би се насилним путем легитимизовао и легализовао украјински нацистички корпус. У том случају, Порошенкова влада би била само власт прелазног периода. Према закључцима Кирила Шевченка, Украјину Запад користи и искоришћава, уљуљкавајући је слатким обећањима „цртајући радосне слике (дугиних боја), али већ у средњорочној перспективи и повољном сценарију Украјина се неће сачувати са садашњим идентитетом, а ни са постојећом територијом“. У томе треба тражити и различитост између јучерашњег сукоба у Југославији и данашњег рата у Украјини. Механизми НАТО-а и ЕУ у покушајима опкољавања и потом распарчавања руског етнопростора су слични свему већ виђеном када је српски етнопростор у питању, али Русија ипак није Србија. Нити је позиција и улога данашње Русије, по било чему упоредива са Србијом деведесетих година. Отуда и другачији ток украјинске кризе, поновно враћање Крима под окриље Русије и постепено стварање Новорусије као новог ентитета.