Душан Пророковић: Ова криза је западна, ту су њени узроци и ту оставља највеће, директне последице. И то последице које су се најпре рефлектовале на економском пољу, али се полако селе и у сферу-политике. У историји се може наћи безброј примера за тврдњу да свака озбиљна економска криза изазива и одређене политичке последице. Међутим, за данашњу кризу је карактеристично и то, да она није само економска, већ пре свега идеолошка. Можда би најправилније било рећи да је то-криза модела, западног модела. И зато ће поред већ видљивих, економских проблема, њене последице бити пре свега политичког карактера.
Судећи по јавним иступима водећих политичара југоисточне Европе, последњих годину дана, сваке недеље по једна држава изађе из кризе. И то по неколико пута, у зависности од тога какве су унутрашње политичке околности у којој од држава и када се очекују избори. При томе, под кризом се подразумева стање, у којем се мање-више све државе на овом делу европског континента налазе у последње три године, и која је још у настанку добила одредницу-светска економска криза.
На страну потреба политичара (и њима блиских економиста и аналитичара) да мало-мало проглашавају излазак из кризе, то је и очекивано, али треба поставити питање: како било која од држава може изаћи из кризе појединачно и сама, када је криза светска? Ако је криза „светска“, онда су и узроци целосветски, глобални и да би се решила потребно је и-светско, глобално решење и онда се она не може решавати парцијално, појединачно, од земље до земље. Још би се и дало објаснити да и поред тога што су узроци кризе глобалног карактера, а њене последице се распростиру широм света, једна земља може сама да се избори са таквим проблемима, уколико би та земља била економска велесила у светским размерама, односно уколико би њен бруто друштвени производ прелазио макар један проценат од укупног светског бруто друштвеног производа. Али се не може објаснити да мале земље са слабим и зависним економијама попут-Мађарске, Хрватске, Румуније, Србије или Грчке могу то учинити.
Закључак да-уколико је криза светска и економска, онда нам је потребно и глобално економско решење да би се она решила, намеће се само по себи. Међутим, у том случају се само по себи намеће и питање, да-ако нам је потребно глобално решење, зашто онда ММФ, Светска банка или органи ЕУ покушавају да реше проблем преговарајући са једном по једном државом која затражи помоћ, и зашто новац позајмљују државама појединачно, а не за одређене програме глобалног карактера, који би стабилизовали целокупну светску економију? И зашто ове, западне институције, не дозвољавају неким другим, незападним актерима да учествују у решавању кризе, као што су на пример државе чланице БРИКС-а? Зашто је онда била проблематична позајмица Русије Исланду 2008. године[i], или инвестиције Кине у Грчку и Бугарску током 2010. године[ii]?
Одговор је једноставан: зато што се приликом дефинисања кризе и њених последица погрешило. Наравно, глобализација и свеокупно повећавање економске међузависности међу свим регионалним економским целинама на свету, које су већ формиране или су у фази формирања, учинило је да актуелна криза има утицаја на токове-економске и политичке, у целом свету. Међутим, то ће бити тек последице индиректне, може се ипак и константовати-другоразредног значаја. Да ли је до данас банкротирала и једна банка са доминантним арапским капиталом у некој од муслиманских земаља? Да ли је дошло до тако драматичног пада на тржишту некретнина у југоисточној Азији, као што је било и у северној Америци? Да ли је за поједине државе АСЕАН-а већу економску штету изазвао земљотрес у Јапану и предстојећи еколошки проблеми изазвани хаваријом у Фукушими и будућим ограничењима у излову рибе[iii], или хипотекарна криза у САД? Директне последице, последице прворазредног значаја, видљиве су једино у западном свету. Отуда и нервозна реакција (про)западних међународних организација приликом сваког покушаја укључивања незападних актера у решавање криза. Данашња криза није-светска, она се по свом географском распростирању може окарактерисати као-западна. „Западноцентричност“ Европе и још више САД, где се по правилу под „светом“ подразумева само западни део света („цивилизовани“ и „слободни“ део света), утицали су на то да се кризи, одмах по њеном настанку придене епитет-(цело)светска. Али је њен развој у протекле три године показао да она то није. Ова криза је западна, ту су њени узроци и ту оставља највеће, директне последице. И то последице које су се најпре рефлектовале на економском пољу, али се полако селе и у сферу-политике. У историји се може наћи безброј примера за тврдњу да свака озбиљна економска криза изазива и одређене политичке последице. Међутим, за данашњу кризу је карактеристично и то, да она није само економска, већ пре свега идеолошка. Можда би најправилније било рећи да је то-криза модела, западног модела. И зато ће поред већ видљивих, економских проблема, њене последице бити пре свега политичког карактера.
Данашња криза није-светска, она се по свом географском распростирању може окарактерисати као-западна.
После Другог светског рата половину светске економије чинила је економија САД. Захваљујући визионарству и проницљивости Кордела Хула (Cordel Hull)[iv], тадашњег државног секретара, САД отпочињу са спровођењем агресивне политике либерализације економије и слободне трговине у целом свету. У самим САД, у деценијама по завршетку рата то доводи до сталног привредног раста и прилива становишта, што је укључивало и „прилив мозгова“ (тзв. Brain-drain process), па и сам амерички систем почиње да функционише на тим предусловима-неопходности сталног раста потрошње и прилива свеже радне снаге и потенцијала који ће доносити нова технолошка решења и иновације. Иако су цели тимови америчких макроекономиста потрошили више деценија радећи на проналажењу модела који ће исправити циклична кретања у економији, наступ стагнације и постепени улазак у кризу могли су се очекивати онако како је то објаснио Николај Кондратијев још пре скоро једног века[v]. Међутим, остаје отворено питање какве би последице од наступа „кондратиевљевог дугог таласа“ кризе биле крајем прве деценије ХХI века, да није било велике идеолошко-политичке победе либерала и промене системских закона у самим САД. Наиме, још 1930-их, приликом тражења решења за тадашњу Велику економску кризу, председник Рузвелт је инсистирао на утврђивању мера које ће стриктно одвојити комерцијално и инвестиционо банкарство. Председника је у тој намери подржала и већина у Конгресу формално усвајајући законе чији су предлагачи били конгресмени Хенри Стигл (Henry Steagall) и Картер Глас (Carter Glass), којима су раздељене и донекле ограничене као засебне операције-штедња, инвестирање, трговина и осигурање[vi]. Идеја је била да се успостави систем у којем ће се трошити само онолико колико се има, и у којем банкари неће моћи да позајмљују и оно што немају. Иако је током година и овај систем био на великим искушењима и чак доживео озбиљан ударац после велике нафтне кризе почетком 1970-их и престанку функционисања првобитног Бретон-вудског монетарног система, правила игре успостављена током првог Рузвелтовог мандата била су на снази све до 1999. године. Уз отворену подршку Клинтонове администрације, Конгрес мења Стигл-Гласова решења после шест деценија и практично отвара врата за експанзију финансијског сектора. Конгресмене је вероватно било лакше убедити у неопходност таквог корака, јер су то године после пада Источног блока и берзи у југоисточној Азији, када су се појавили јефтини природни ресурси и још јефтинија радна снага за западне компаније широм света, а свет се чинио једнополарним, потпуно у америчким рукама, више него икада пре. Последица свега било је брзо формирање финансијске економије, као нове привредне гране, која је потпуно одвајана од тзв. „реалне економије“ и која није производила ништа, а у којој су се обртала највећа средства. Позајмљивало се много више него што се имало (према неким проценама тако се тврди да данас банке на глобалном нивоу потражују пет пута више од годишњег светског БДП), а сходно једном од најважнијих постулата либералне економије, држава се готово изгубила из области привреде, па тако и из послова надзора и регулисања банкарског сектора. То је довело до стварања огромних „финансијских мехура“ и њиховог пуцања свега једну деценију касније. Иако је до кризе, пре или касније морало доћи због одређених закономерности у економији, она сигурно не би имала оволике и овакве последице као данас, да није дошло до идеолошке победе неконтролисаног либералног капитализма. После четири године, САД и даље нису нашле модел за решавање кризе, а и мере које су предузимане, а којима је држава помагала великим компанијама, имале су врло ограничене ефекте. Зато је данашња криза опаснија од свих претходних. Она је углавном или потпуно ван контроле и нико још увек не зна поуздано ни како је решити, нити колико може потрајати. Зато се она битно разликује од нпр. кризе у којој се нашао постсовјетски простор почетком , источна Азија средином или јужна Америка крајем 1990-их.
Главне последице актуелне кризе западног модела, вероватно се ипак неће видети у самим САД, већ у западној Европи. ЕУ је одустајањем од старог политичког модела и прихватајући нови концепт, жртвовала врапца у руци, због голуба на грани. Сада се на стари модел не може вратити, за то је касно…
Главне последице актуелне кризе западног модела, вероватно се ипак неће видети у самим САД, већ у западној Европи. Током деценија западноевропски системи су изградили један посебан облик капиталистичке економије са посебном социјалном компонентом. Европа је морала да пронађе одговарајући идеолошко-политички модел који ће бити конкурентан совјетском социјалистичком систему, који је, ма колико се од распада СССР покушавао приказати у негативном светлу, ипак представљао велико искушење за добар део европских друштава од почетка 1950-их па све до почетка 1980-их. Разлог томе није била само совјетска пропаганда, већ и реални резултати које су социјалистичке државе постизале, пре свега на пољу раста индустријске проиводње, изградње саобраћајне и енергетске инфраструктуре и развоја војне индустрије, а који се данас минимизирају. Са становишта западних сила, у том раздобљу је било неколико врло драматичних изборних циклуса у Италији и Француској [vii]. Отуда и потреба за моделирањем система, врло осетљивог на потребе радничке класе, социјална давања и велику улогу државе у формирању правичног система расподеле добити, толико различитог од капиталистичког модела који се упоредо развијао у САД и донекле у Канади.
Распадом Источног блока, нестала је и политичко-идеолошка конкуренција, па се отпочело и са најпре постепеним, а затим све бржим напуштањем посебног, европског модела капитализма грађеног током четири деценије и све већег приближавања америчком моделу, који је доносио и веће профите. То је подразумевало и нагло ширење „финансијске економије“ као привредне гране унутар ЕУ и, у једном броју њених чланица, брзог, али потпуно нереалног пораста животног стандарда и потрошње. На тој новој либерално-економској матрици изграђен је и потпуно нов политичко-идеолошки модел. Како је он функционисао можда се најбоље може описати на примеру најмлађе европске државе-Црне Горе, која је за само пет година постојања дуплирала своју задуженост [viii]. Са оваквим темпом задуживања, врло лако је израчунати шта се може очекивати у периоду од две деценије.
Kриза не јењава, већ се шири. Сваких пола година своју кулминацију достиже у једној од држава чланица. Почело је са Мађарском, још 2009. а онда се редом ширила на Ирску, Румунију, Бугарску, Грчку, Португал, Шпанију. И ту сигурно неће стати, јер се све чешће говори о проблемима са којима се срећу две важне чланице ЕУ-Италија и Француска, што може изазвати политички земљотрес унутар ЕУ.
ЕУ је одустајањем од старог политичког модела и прихватајући нови концепт, жртвовала врапца у руци, због голуба на грани. Сада се на стари модел не може вратити, за то је касно, околности су се промениле-и економске и (гео)политичке. А о новом не може ни да размишља. Јер криза не јењава, већ се шири. Сваких пола година своју кулминацију достиже у једној од држава чланица. Почело је са Мађарском, још 2009. а онда се редом ширила на Ирску, Румунију, Бугарску, Грчку, Португал, Шпанију. И ту сигурно неће стати, јер се све чешће говори о проблемима са којима се срећу две важне чланице ЕУ-Италија и Француска, што може изазвати политички земљотрес унутар ЕУ. За сада, социјални проблем који се може идентификовати унутар ЕУ-чланица, а који је директно повезан са актуелном економском кризом, јесте огроман број људи млађих од 27 година који су већ више година без посла (означавају се као дугорочно незапослени)[ix], као и постепени нестанак средње класе. Паралелно са тим, треба рећи и да се потпуним прихватањем „америчких вредности“ у европским друштвима, нешто мање од две деценије у Европи темељно спроводила „индивидуализација“ друштава и систематско разбијање друштвених вредности заснованих на-јасном националном идентитету и патриотизму, чврстим породичним односима и хришћанској традицији (пре свега у католичким срединама). Тако се са једне стране створио проблем одређене групе људи у европским друштвима-младих људи и представника средње класе, а са друге стране, у доброј мери су нарушени и оштећени традиционални механизми који би могли помоћи њиховом решавању. То је погодно тле за развој разних екстремизама-класних, расних и етничких, као и брзи раст тензија унутар европских друштава, што се ипак не може очекивати и у САД, јер је америчко друштво изграђено на потпуно другачијим темељима.
ЕУ је зависна од увоза нафте са 90 одсто, а од увоза осталих енергената са 70 одсто. Не треба бити велики стручњак па предвидети какву ће последицу поскупљење гаса, нафта и електричне енергије оставити по економску конкурентност и животни стандард грађана у западној Европи.
Покушај, пре свега Француске и Велике Британије, да окупацијом Либије и могућим даљим ширењем војне интервенције на Сирију, обезбеде европској економији преко потребну нафту и делимично и гас, можда ће и утицати на могућност какве-такве контроле цена нафте и претпостављене инфлације у западној Европи, али уколико таква политика и направи резултат, он ће бити само краткорочан и делимичан. Изворишта у Либији и Сирији могу да смање зависност Европе од увоза из осталих делова света, али ни изблиза не могу да задовоље укупне европске потребе.
Проблем је још већи, ако се у рачуницу о последицама кризе укључе и предвиђања о драстичном поскупљењу енергената[x] и хране[xi] у наредних 20 година. Што се енергената тиче, ЕУ је зависна од увоза нафте са 90 одсто, а од увоза осталих енергената са 70 одсто[xii]. Не треба бити велики стручњак па предвидети какву ће последицу поскупљење гаса, нафта и електричне енергије оставити по економску конкурентност и животни стандард грађана у западној Европи. Алтернативни извори енергије, о којима се много говори још од 1970-их и великог нафтног шока, а који и даље представљају занемарљив проценат у укупној производњи енергената, у највећој мери се ослањају на могућност производње био-дизела, као замене за нафту. То би међутим аутоматски и значило коришћење све више обрадивих површина на свету за проиводњу неопходних сировина за производњу био-дизела, што би водило смањивању обрадивих површина на којима би се узгајале намирнице неопходне за човекову исхрану. Већа производња био-дизела, директно води ка драматичном поскупљењу животних намирница. А до раста цена животних намирница ће свакако доћи из најмање три разлога. Први су климатске промене и нагло нарушавање животне средине последњих деценија, што је тренд који има тенденцију развоја и у наредним годинама и који узрокује смањивање обрадивих површина на свету, као и производњу животних намирница све лошијег квалитета. Други је огроман пораст броја становника на планети, који ће до 2060. године достићи бројку од 9 милијарди[xiii]. И трећи је што се шпекулантски капитал, који тражи брз обрт и велики профит, преселио из банкарског сектора и финансијске економије у пољопривредну и прехрамбену индустрију. Све скупља храна сигурно ће променити структуру потрошње у буџету сваког појединца, али она западном систему доноси и безбедносне проблеме.
Што се Европе тиче, недостатак хране ће се највише осетити на њеној јужној и југо-западној граници. Мигрантски притисак младог арапског и средњеазијског становништва биће све већи на све старију европску популацију. Пример миграната из Либије и Туниса, показао је какав хаос и паника се за свега неколико недеља могу изазвати унутар ЕУ[xiv]. При томе, Либија и Тунис су по броју становника релативно мале државе и може се само замислити шта би се десило у случају покретања масовнијих миграционих таласа из правца Египта, Турске, Марока или Алжира ка ЕУ. То је проблем који је у САД мање изражен, јер је и географска позиција САД другачија и демографске карактеристике у том делу света су другачије. САД могу очекивати мигрантски талас из правца југа и централне Америке, што је простор који насељава око 150 милиона становника, што је дупло мање од броја колико имају и саме САД. Такође, САД поседују сопствене енергетске изворе од око 50% потреба, што им опет оставља могућност да контролишу кретање цена на сопственом тржишту, наравно, уколико америчка влада буде способна да се избори са интересима и притисцима крупног капитала, мултинационалних корпорација и лобистичких организација.
Велика западна криза, која је званично отпочела 2008. године, још увек је у својој почетној развојној фази.
Она се не може решити постојећим инструментима, нити у оквиру садашњих институција, јер се управо међу њима крије и узрочник настанка кризе.
Либерална концепција смањивања улоге државе у друштву и економији направила је већу штету него корист. У пракси се показало да се субјекти и појединци који контролишу крупни капитал понашају неодговорније од држава.
Међународне организације – владине и невладине – теже је контролисати него било коју државну управу.
Онемоћање држава и растакање друштава довело је и до формирања низа нових, или реафирмације старих регионалних, покрајинских или чак локалних идентитета. Ово је врло опасно, јер може водити стварању низа нових, микро-друштвених творевина, малих и неуспелих државоликих структура, које ће вероватно трајати кратко, али ће време њиховог постојања бити спојено са великом нестабилношћу и конфликтима, проузрокованих даљом дезинтеграцијом постојећих држава и народа.
Покушај, пре свега Француске и Велике Британије, да окупацијом Либије и могућим даљим ширењем војне интервенције на Сирију, обезбеде европској економији преко потребну нафту (и делимично и гас), можда ће и утицати на могућност какве-такве контроле цена нафте и претпостављене инфлације у западној Европи, али уколико таква политика и направи резултат, он ће бити само краткорочан и делимичан. Изворишта у Либији и Сирији могу да смање зависност Европе од увоза из осталих делова света, али ни изблиза не могу да задовоље укупне европске потребе. А штета направљена новим војним ангажманом у исламском свету узроковаће још веће дистанцирање блискоисточних и афричких муслимана од европске цивилизације. То не представља само велики проблем у будућим билатералним односима између европских и држава са исламском већином, већ и огроман проблем унутрашње безбедности и политике у самим европским државама-а пре свега у Француској. Такође, ратови за нафту ће Магребу и Блиском Истоку донети само већу нестабилност, што опет, само може утицати на повећавање броја миграната који ће кренути ка Европи. Треба подсетити и на чињеницу да нису све чланице ЕУ са одушевљењем прихватиле ангажман у Либији, пре свега Немачка[xv], која решавање сопствених енергетских проблема види пре свега, у стратешком партнерству са Русијом. Као и на то, да се европски ангажман и ширење утицаја одвија споро, траљаво и са пуно проблема и у Украјини, Молдавији, Белорусији, Грузији, БиХ, на Косову, дакле у оним областима које су Европи културно и политички много ближе и разумљивије од Блиског Истока.
Велика западна криза, која је званично отпочела 2008. године, још увек је у својој почетној развојној фази. Она се не може решити постојећим инструментима, нити у оквиру садашњих институција, јер се управо међу њима крије и узрочник настанка кризе. Либерална концепција смањивања улоге државе у друштву и економији направила је већу штету него корист, јер се у пракси показало да се субјекти и појединци који контролишу крупни капитал понашају неодговорније од држава, а да је међународне организације-владине и невладине-значајно теже контролисати него било коју државну управу. Поред тога, онемоћање држава и растакање друштава довело је и до формирања низа нових, или реафирмације старих регионалних, покрајинских или чак локалних идентитета. Човек не може да живи изоловано, он природно тражи да негде припада, да се са нечим идентификује, и уколико му се одузму држава и нација, он ће себе идентификовати са градом, облашћу у којој живи, непосредним окружењем у којем функционише. Ово је врло опасно, јер може водити стварању низа нових, микро-друштвених творевина, малих и неуспелих државоликих структура, које ће вероватно трајати кратко, али ће време њиховог постојања бити спојено са великом нестабилношћу и конфликтима, проузрокованих даљом дезинтеграцијом постојећих држава и народа. Узрок велике западне кризе је унутрашњег карактера и што се пре отпочне са процесом унутрашње трансформације система, пре ће се и појавити шанса да се криза реши, па ће самим тим и њене последице бити мање.
аље инсистирање на старим принципима тврдог неолиберализма и покушај решавања проблема применом старих метода подсећа на покушаје совјетских власти да приступе решавању друштвено-политичких проблема почетком осамдесетих јачањем пролетерског духа и применом инструмената централног економског планирања. Јер, као и у случају СССР, даље самозаваравање може водити само ескалацији кризе и новим траумама.
Што се међународних односа тиче, промене које би најпре требало предузети, подразумевале би контролисани процес транзиције ка изградњи мултиполарног светског политичког система. То би значило и велику унутрашњу реформу ОУН. Са новим правилима игре на глобалном нивоу и новим улогама за регионалне целине-интеграције које се формирају у свим деловима света. Први корак у превазилажењу данашње кризе мора бити признавање неуспеха концепта промовисаног у претходних 20 година и прихватање реалности да свет више није „западноцентричан“. Да ли ће до тога и доћи? Наравно да неће.
Душан Пророковић
Упутнице:
[i] http://www.france24.com/en/20081009-russia-iceland-new-best-friend-loan-west-jittery
[ii] http://www.telegraph.co.uk/finance/7829889/China-invests-billions-of-euros-in-debt-laden-Greece.html
[iii] http://www.eastasiaforum.org/2011/03/14/japans-earthquake-and-its-economic-impact/
[iv] Www.brookings.edu/views/papers/20041010dam.htm
[v] http://www.globalresearch.ca/index.php?context=va&aid=11161
[vi] http://topics.nytimes.com/topics/reference/timestopics/subjects/g/glass_steagall_act_1933/index.html
[vii] Лакер, В. Историја Европе 1945-1992. Клио: Београд, 1999.
[viii] http://www.rts.rs/page/stories/sr/story/11/Region/903258/Crna+Gora+bez+evra%3F.html
[ix] http://epp.eurostat.ec.europa.eu/statistics_explained/index.php/Unemployment_statistics#Youth_unemployment_trends
[x] http://www.bloomberg.com/apps/news?pid=newsarchive&sid=acriLlCR3gbw
[xi] http://www.un.org/apps/news/story.asp?Cr=fao&Cr1=food&NewsID=37455
[xii] Kosir I, Pešout I. Politiky Europskej Unie. Bratia Sabovci: Zvolen, 2008, str. 158-176
[xiii] Friedman George, The Next 100 years, The Doubleday Publishing Group, New York, 2009.
[xiv] http://www.spiegel.de/international/europe/0,1518,747459,00.html
[xv] http://www.guardian.co.uk/world/2011/mar/17/libya-united-nations-air-strikes-live
