Душан Пророковић за „Новости“: Са ким ће Америка у нови рат

Сасвим је могуће да су данашње тврдње Џона Керија тачне, а његови позиви на придруживање америчким акцијама искрени. Сасвим је могуће да америчку интервенцију данас треба подржати како би се спречила дестабилизација целог западног дела евроазијске континенталне масе. Међутим, све су прилике, то се неће десити. Америка ће бити препуштена сама себи, да води дуги рат из којег ће се тешко извући. Сада, када се вук заиста појавио и напао овце, чобанину више нико не верује.

У опису текуће позиције САД на Блиском истоку, можда је најбоље искористити познату народну приповетку о чобанину и вуку. Када је, трећи пут, вук заиста напао овце, више у селу нико није веровао чобанину. Зато се нико није ни одазвао позиву да брани стадо. Војно напредовање припадника Исламске државе представља реалну претњу свим евроазијским државама, али, мало ко се нашао да подржи ангажман САД. Још је мањи број оних који су спремни да се у војне операције укључе. Немачка је већ одбила да учествује, а представници Русије указују да војна акција представља очигледно кршење међународног права. За сада, уз САД су директно укључени још само регионални играчи-Саудијска Арабија, Бахреин, Јордан, Катар и Уједињени арапски емирати. Разумљиво, заливске земље и Турска су заинтересоване да се спречи могуће преливање хаоса, па су отуда и у првом борбеном реду. Због овога су и актуелне сиријске власти, против којих су до јуче САД водиле рат, дале прећутну сагласност да се могу нападати циљеви на њеној територији.

Међутим, тешко је очекивати да се неки значајнији успех може постићи без стварања широке коалције која би се позабавила овим проблемом. Неуспех војних акција у Авганистану и посебно-Ираку ипак указује да се са такозваном „коалицијом вољних“ може постићи само ограничени резултат. А шта би значио неуспех у борби против новопроглашене Исламске државе? Прва на удару би се нашла Турска, а после тога би се по систему рушења домина, ушло у дугорочну дестабилизацију европског југоистока, кавкаско-каспијске области и средњоазијског „меког трбуха“. Брза радикализација земаља Магреба, која би се спровела из правца Либије и ослањањем на екстремистичке ћелије у Алжиру, представљала би претњу Пиринејском и Апенинском полуострву. Победа Исламске државе може бити ноћна мора за ЕУ, Русију, Балкан, Турску, Иран, чак и Кину и Индију.

Зашто се онда званичници из ових земаља уздржавају да подрже САД или отворено поручују да се их сва ова дешавања не тичу? Одговор је једноставан: зато што се у свету више не верује званичном Вашингтону. Почетком 1999. године, током припреме за агресију на СР Југославију, тадашњи секретар за одбрану САД Вилијам Коен је говорио како се број несталих Албанаца креће близу 100.000 и да се претпоставља како су они мртви. Пре напада на Ирак 2003. године Колин Пауел је у УН тврдио како Садам Хусеин има оружје за масовно уништење, те да се мора интервенисати. Слично је било и током медијске припреме за рат против сиријског председника Башара Асада 2011. године. На овакав начин, Америка је трошила свој морални кредибилитет, па сада може све теже и теже да убеди потенцијалне савезнике да је прате. Такође, корени (полу)тајне сарадње радикалних исламских група и америчке обавештајне заједнице су дубоки и дуги. Ал Каида је у Авганистану наоружавана и обучавана током осамдесетих баш од стране САД. Тада су њени борци били корисно средство у борби против совјетске војске. Тек касније се ова формација отргла са ланца и постала проблематична по америчке интересе у том делу света. Такође, својом теоријом о „сукобу цивилизација“ утицајни Семјуел Хантингтон је средином деведесетих оцртао како се дугорочно може владати светом: довољно је усмерити „исламску цивилизацију“ ка суседним геополитичким целинама-Русији, Кини, Индији и Европи, дестабилизовати контактну зону и створити трајне изворе проблема којима се онда може управљати.  То је још један узрок због којег се у великом броју земаља увек са великом резервом посматра сваки амерички ангажман против радикалног ислама.

Сасвим је могуће да су данашње тврдње Џона Керија тачне, а његови позиви на придруживање америчким акцијама искрени. Сасвим је могуће да америчку интервенцију данас треба подржати како би се спречила дестабилизација целог западног дела евроазијске континенталне масе. Међутим, све су прилике, то се неће десити. Америка ће бити препуштена сама себи, да води дуги рат из којег ће се тешко извући. Сада, када се вук заиста појавио и напао овце, чобанину више нико не верује.

НОВОСТИ