Душан Пророковић: Зашто је важан „Јужни ток“?

Геоекономски положај Балкана и стратешки цевоводи

Балканско полуострво заузима периферни положај на европској геоекономској оси. Упоређујући различита истраживања и статистичке податке, можемо рећи да балканске државе спадају у ред другоразредних или трећеразредних европских економија.

Мапа економских активности у Европи

Најзначајније привредне активности су, у дугом историјском континуитету, углавном се одвијале око пољопривредне производње и експлоатације природних ресурса-шуме, рудног богатства и хидропотенцијала. Убрзани развој по завршетку Другог светског рата потрајао је непуне две деценије, после чега је наступила најпре стагнација , а затим је дошло и до пада економских активности услед структурних грешака које је садржао модел планског економског развоја путем централног управљања. Данас је заостатак за развијеним европским економијама евидентан на свим пољима. Балканска привреда је неконкурентна на ширем континенталном тржишту, њена технолошка опремљеност је слаба, а удео иновација до којих се долази кроз научно-истраживачки рад мали. Према глобалном индексу конкурентности-ГИК (GCI-Global Competitivness Index), који утврђује Светски економски форум, Балкан представља економски регион са ниским индексом конкурентности у односу на друге делове света.

Категоризација балканских држава према Мајклу Данфорду

Најуспешнија балканска држава је Словенија, која се налази на 57, а нејнеуспешнија је БиХ на 100. месту, од посматраних 140 држава, а према истраживању за 2011/12. годину.

Положај балканских држава према ГИК (GCI-Global Competitivness Index- by World Economic Forum)

Заостајање Балкана у континенталним размерама видљиво је и из резултата које показује збирни индекс иновативности (SII-Summary Innovation Index). Овим показатељом се унутар ЕУ упоређује успешност и конкурентност економских система држава.

Категоризација европских држава према Збирном иновационом индексу (SII-Summary Innovation Index-by Еuropean Commission)

Карактеристика економских система балканских држава на почетку друге деценије ХХI века, јесте континуално смањивање удела индустријске производње у укупном БДП, што се услед слабо развијене инфраструктуре и ограничених капацитета тржишта не може компензовати развојем сектора услуга, већ се надомешћује сталним задуживањима и све неповољнијим позајмицама, како би се попунио растући спољнотрговински дефицит. Због овога су поменуте земље на најбољем путу да уђу у фазу „фаталне задужености“.

Висина БДП европских региона

Наставак постојећих трендова може само допринети даљој периферизацији Балкана, услед чега су могући и нови социјални и политички потреси у овом делу Европе, као и наставак неповољних демографских кретања, услед исељавања становништва ка западноевропским државама.

Европска унија је покушала да у сопствене развојне планове укључи и балканске државе. Пре свега преко политике изградње паневропских коридора. Географски положај Балкана је врло повољан. Преко њега воде континенталне саобраћајнице које спајају западну и средњу Европу са Блиским истоком и кавкаско-касписјким подручјем, као и речне саобраћајнице којима се спаја црноморски басен са атлантским акваторијем. У плановима ЕУ пројектовано је неколико паневропских коридора који би требало да пролазе преко Балкана: друмско-железнички коридори IV, V, VIII, IX и Х, као и речни коридор VII, који прати ток Дунава.

Када је о овом последњем реч, треба подсетити да је приметан све већи број дипломатско-политичких иницијатива које се односе на Дунав. Пловни режим Дунавом регулисан је Конвенцијом о режиму пловидбе из 1948. године, чиме су прибрежне земље по први пут у историји добиле управу над целим пловним током Дунава.

Трасе планираних паневропских коридора преко Балкана

У политичком, економском и безбедносном смислу, ово је неповољно за већину утицајних западних земаља, пре свега-САД, Велику Британију и Француску. Са једне стране циљ нових дипломатско-политичких иницијатива јесте промена старих решења и делимично или потпуно преузимање контроле дунавског пловног коридора из руку прибрежних земаља. Са друге стране, ток Дунава је и правац геоекономског јачања Немачке, што није у сагласности са геополитичким циљевима атлантистичких земаља. Због тога је и питање коришћења овог коридора као вектора развоја балканских земаља упитно.

У односу на реализацију планова о изградњи друмско-железничких коридора, постоје четири отворена питања: 1) ови планови су преамбициозно постављени. Планирани коридори конкуришу један другом, па се због тога поставља питање њихове оправданости; 2) није до краја утврђено како ће њихова изградња бити финансирана, посебно у условима текуће економске кризе; 3) наведени планови од континенталног значаја нису у сагласности са националним плановима балканских држава (на државном и-или националном нивоу приметне су иницијативе повезивања меридијанским правцем Тиране и Приштине, односно Подгорице и Београда, а за Македонију је од малог значаја повезивање са Албанијом екваторијалним правцем ка западу); 4) постојеће економске активности у балканским државама су ниског интензитета, а развојна основа је уска, па је због тога отворено питање њихове исплативости. Због тога је тврдња како су саобраћајни коридори потенцијални носиоци развоја балканских држава врло дискутабилна, у одређеној мери и сасвим нетачна.

Планирани цевоводи од континенталног значаја (према ЕУ)

На подизање интензитета економских активности и планирање дугорочног развоја, што би поправило геоекономски положај балканских земаља, значајно могу утицати енергетски коридори. Повољан географски положај предодређује Балкан као незаобилазан простор у транспорту енергената од изворишта на истоку, до крајњих корисника на западу. Изградњом макар једног од стратешких цевовода се обезбеђују велике и насушно потребне инвестиције у условима текуће кризе и неликвидности, гарантује сигуран буџетски прилив транзитних држава, али што је најважније-фактички се решава питање енергетске безбедности балканских држава у ХХI веку, чиме се утиче на стабилизацију политичког и економског система, ствара основа за ширење индустријске производње и раст реалне економије, те тако повећава конкурентност балканских држава на глобалном тржишту. Преко територије балканских држава од 1993. године до данас планирана је изградња чак пет енергетских коридора: нафтовода-„АМБО“ и „ЦПОТ“ (који је касније због балканске маније додавања „европског префикса/суфикса“ увек и свуда-нетачно назван и „Паневропски нафтовод“); и гасовода-„Набуко“ „Трансјадрански гасовод“ и „Јужни ток“.

Основни подаци о стратешким цевоводима

Нафтовод „АМБО“ (Albanian-Macedonian-Bulgarian Oil) је требало да буде један од праваца транспорта азербејџанске нафте од западне обале Црног мора до јадранске луке Вљора у Албанији. До 2007. године три државе су потписале и ратификовале све неопходне споразуме који се тичу изградње нафтовода, али реализација није започела. Три су проблема везана за реализацију пројекта „АМБО“: 1) питање његове исплативости; 2) политичка нестабилност у регионима Кавказа и Балкана, посебно на унутрашњополитичкој сцени у Македонији; 3) недостатак интересовања инвеститора.

Упоредни приказ планираних траса нафтовода „ЦПОТ“ и „АМБО“

„ЦПОТ“ је скраћеница направљена од почетних слова имена градова између којих би се протезао овај нафтовод: Constanța-Pančevo-Omišalj-Trieste. „ЦПОТ“-ом би такође била транспортована нафта хоризонталном трансверзалом од Црног до Јадранског мора. Проблем у реализацији се јавио најпре због резерви Словеније пошто би деоница кроз ову државу пролазила карстним тереном, што би могло да угрози животну средину. А затим је и хрватска страна 2010. године своје учешће „замрзла“ са образложењем да нафтовод није исплатив уколико се не договори његово продужавање ка средњоевропским чланицама ЕУ. Ипак, разлог одлагања најпре треба тражити у намерама ЕУ да смањи своју енергетску зависност од Русије, а „ЦПОТ“ би био врло атрактиван за руску страну и транспорт руске нафте.

Планирана траса гасовода „НАБУКО“

Иако је громогласно најављиван, са реализацијом „Набуко“-а се уопште није почело. У јулу 2013. године објављено је да се главни планирани снабдевач-Азербејџан повлачи, а пре тога су се из пројекта повули и немачки инвеститори. Уместо о „Набуко“-у, зато се почело говорити о „Трансјадранском гасоводу“, којим би од азербејџанског налазишта Шах-Дениз био транспортован гас ка јужној Европи. На грчко-турској граници би био повезан са „Трансанадолским гасоводом“, а затим се протезао преко Грчке и јужне Албаније ка Италији, а једним краком и пратећи североисточну јадранску обалу ка Хрватској.

Као и у случају „Набуко“-а, и код „Трансјадранског гасовода“ се поставља питање: да ли су количине из Азербејџана довољне да обезбеде задовољавајуће континуално пуњење цевовода? Што се тиче најављеног крака ка Хрватској, ту се отварају и проблеми који се тичу заштите животне средине, као и у случају нафтовода „ЦПОТ“.

Планирана траса „Трансјадранског гасовода“

Изузимајући гасовод „Јужни ток“, питање изградње свих осталих стартешких цевовода на Балканском полуострву је дискутабилно и неизвесно. Због тога је, посматрано из данашње перспективе, „Јужни ток“ једини развојни пројекат од регионалног значаја, који може значајније утицати на побољшавање стања у економијама балканских држава. Овим се балканске државе додатно усмеравају на међусобну сарадњу, кроз повезивање стратешким саобраћајним коридорима и повећавање обима размене. То може имати позитиван ефекат на повећавање извоза и постепено заузимање одређеног положаја балканских земаља у међународној подели рада, што би у крајњој линији утицало на депериферизацију Балкана на европској геоекономској оси. Уместо трећеразредне улоге, Балкан би постао важна карика енергетског, технолошког и економског повезивања ЕУ и ЕАС. Решење се зато налази у прикључивању свих балканских држава пројекту „Јужни ток“ и осмишљавању плана заједничког наступа и сарадње у наредним деценијама, што би било од вишеструке користи свима, а не у покушајима нових дестабилизација.

Душан Пророковић је извршни директор Центра за стратешке алтернативе

Траса гасовода „Јужни ток“