Анализа Центра за стратешке алтернативе, Београд, новембар 2010.
Ако смо од почетка деведесетих до данас живели у „Новом светском поретку“, онда је то поредак који је најкраће трајао у светској историји. Околности су толико измењене за свега 10 година, да су на самиту НАТО у Стразбуру и Келу, у априлу 2009. године, председници држава и влада земаља чланица северноатлантске алијансе морали да реагују и покрену иницијативу за утврђивање нове стратегијске концепције НАТО[1]. Иако је претходни документ-„Стратегијска концепција НАТО“ усвојен на самиту у Вашингтону тек пре 10 година[2]. Завршетком Хладног рата и блоковске поделе света било је потребно пронаћи нову улогу за организацију која је настала управо да би заштитила интересе и поредак у једном од хладноратовских блокова, па се самим тим и отворило питање промене стратешких одредница за функционисање НАТО дефинисаних далеке 1949. Кључне промене утврђене 1999. у Вашингтону биле су: сагласност око неопходности проширења НАТО-а на исток; преузимање улоге гаранта демократских вредности у свету и заштитника људских права; могућност предузимања војних акција Алијансе ван територија држава чланица НАТО и уколико је потребно, без мандата УН[3]. Нове политичке смернице логично су произилазиле из тада идентификованих претњи по глобалну безбедност, што су поред и данас актуелних-спречавања пролиферације нуклеарног оружја и технологија и предвиђања пораста напетости на линији глобални север-глобални југ узрокованих економско-социјалним разликама, били и питање угрожавања људских права и демократских вредности широм света. Запад је веровао да је постао неприкосновени судија у подели држава и друштава на демократске и недемократске, модерне и заостале, прихватљиве и неприхватљиве. При томе су они, којима је била одређена улога недемократских, традиционално заосталих и неприхватљивих или морали да пристају на велике геополитичке уступке према истом том Западу или им је претило политичко понижавање и претње војном интервенцијом.
Преузимите анализу у ПДФ формату: Душан Пророковић:Зашто се пише нова стратешка концепција НАТО
Треба међутим подсетити, да је претходни документ из 1999. године био одраз „западњачког полета“. Претходна Стратегија НАТО писана је у тренутку када је Русија банкротирала, БДП у Бразилу и Индији био за 40 одсто мањи него данас и када су берзе у југоисточној Азији попадале. Иако је било западних политичара , попут Џорџа Буша или Франсоа Митерана, који су упозоравали да се мора водити опрезнија и уравнотеженија политика после самоурушавања Источног блока, хаоса изазваног распадом СССР и почетка кризе на Балкану, ипак је превладало мишљење о великој, историјској и цивилизацијској победи. У еуфорији која је завладала мало се ко обазирао на упозорења. Више се размишљало о отвореном путу ка богатим ресурсима и јефтиној радној снази на Истоку. Наслов књиге Френсиса Фукујаме „Крај историје“ постао је синоним за представу Запада о томе шта се заправо десило тих година, иако је суштински изгледа Фукујама на памети имао сасвим друге ствари[4].
Резултат свега јесте да данас живимо у небезбеднијем свету него пре 20 година. Број (не)потврђених нуклеарних сила се удвостручио, муслиманско становништво широм света се дугорочно радикализовало, разлика између богатих и сиромашних се повећала стварајући драстичнију поделу на богати север и сиромашни југ, битка за управљање природним ресурсима је беспризорнија него икада.
У препорукама за нову стратешку концепцију НАТО то се потврђује формулацијама да „живимо у непредвидљивом свету“ и да ће „надолазећи светски поредак бити мање централизован, а више комплексан“[5].
Као нови глобални изазови који могу оптеретити међународне односе и представљати безбедносне изазове наводе се: такмичење за стратешким ресурсима, пре свега нафтом и земним гасом; могућност информатичког тероризма према разним информационим системима; промене у окружењу које укључују и еколошке промене; демографске промене; такмичење међу државама за економском доминацијом[6].
Новим предлозима, који представљају резултат једноипогодишњег рада групе експерата која је именована на НАТО самиту у Стразбуру и Келу и којом је руководила Медлин Олбрајт, а који носи назив-НАТО 2020. делимично се и констатује чињеница да претходна „Вашингтонска стратегија“ није донела очекивани резултат. НАТО јесте померио своје границе пар стотина километара источно, али по цену великог сукобљавања са Русијом које је ескалирало у августу 2008. године.
Уместо демократских вредности и људских права, данас су доминантне теме на глобалном нивоу-енергетска безбедност, поузданост и заштита информационих система, еколошки проблеми и обуздавање демографског раста. Посебан проблем представљају промене у области финансија и привредне активности. Запад јесте и даље економски најзначајнији део света, али ни изблиза са доминантном позицијом коју је имао средином деведесетих и у великој мери дугорочно зависан од енергената из Русије.
НАТО јесте интервенисао мимо својих граница и без сагласности СБ УН против СР Југославије, Авганистана и Ирака (у случају Ирака војно су интервенисале поједине земље чланице, не целокупан НАТО), али мимо западних друштава, готово никога није до данас убедио у остатку света у неопходност интервенције против СР Југославије, а чак ни западна друштва нису убеђена у оправданост и сврсисходност акција у Авганистану и Ираку. Такође, удари на Слободана Милошевића, а нешто касније и на Садама Хусеина, показали су свим режимима на свету да уколико желе да се очувају, морају имати ефикасно средство самоодбране. У најмању руку то је развијен систем противракетне одбране, али још боље је имати-нуклеарно оружје.
Промењене околности у свету у последњих 10 година, зато нису дошле саме по себи, већ су у директној корелацији са потезима које је вукла западна коалиција. И иако ће Вашингтон још неко време задржати лидерску позицију у светској политици и вероватно још дуже опстати као најјача војна сила на свету, све што ће се дешавати на самиту НАТО у Лисабону средином новембра ипак ће потврдити тезу да свет „клизи“ ка мултиполарности и да се на глобалном нивоу успоставља нека нова равнотежа снага. Шансу која се указала почетком деведесетих Запад није успео да искористи и обезбеди себи дугорочну геополитичку доминацију. У суштини, мада то нико неће директно признати, то је о разлог за писање нове стратегијске концепције НАТО, која треба да представља почетак десетогодишњег прегруписавања унутар НАТО-а и припрема за ново постављање за спољнополитичком плану.
2. Трагање за решењем унутрашњег проблема
Штуро саопштење за јавност Андерса Фог Расмунсена[6], генералног секретара НАТО, издато после „великог самита“ октобра 2010, састанка министара спољних послова и одбране свих 28 држава чланица на којем се говорило о предлогу нове стратегије „НАТО 2020“, упућује на закључак да су се НАТО савезници-или све договорили, или се ништа нису договорили. Да су представници различитих држава дошли на скуп са различитим мишљењима није била никаква тајна[6]. Проблеми и размимоилажења међу кључним чланицама НАТО трају већ дуже време. Током припрема америчке војске за напад на Ирак 2003. године, Турска је затражила помоћ од НАТО-а уколико Ирак узврати контранападом на територији Турске. За Турску је то била ноћна мора, јер су се плашили да ирачка војска поседује веће количине хемијског и биолошког оружја, које је могла употребити у акцијама у великим градовима попут Истанбула, Анкаре и Измира. Међутим, група држава у НАТО предвођених Немачком и Француском блокирала је консултације на ту тему, из разлога што интервенција у Ираку није била интервенција НАТО-а већ „коалиционих снага предвођених САД“. Тек после неколико недеља користећи разне „бирократске рупе“ НАТО је нашао начин како да помогне Турској[6].
Затим је на самиту у Букурешту показано нејединство у погледу питања докле НАТО треба да се шири. Пажњу медија је привукло питање могућег позива БЈР Македонији да се придужи НАТО-у и најаве Грчке да ће блокирати ту одлуку због спора са Скопљем око имена државе[6], али је пажњу политичара много више заокупила расправа о Украјини која се тих дана водила. Питање односа према Украјини директно је значило и будуће постављање према Русији, а део чланица НАТО једноставно нема интерес да нарушава своје билатералне односе са Москвом[6]. Чак и када је коначно постигнут договор да „се Украјини и Грузији нуди МАП“[6], то је остало мртво слово на папиру. Свега неколико месеци касније уследила је петодневна руска интервенција у Грузији чиме је унутрашња криза у НАТО ескалирала. Различите НАТО чланице различито су тумачиле узроке и последице руско-грузијској спора. Једни су пожурили да у хладноратовском маниру окриве Русију за кршење међународног права, други су говорили да велику одговорност за сукоб сноси и Михаил Сакашвили, а трећи су се држали по страни као да их се све то уопште не тиче. Државе чланице су показале да претње не препознају на исти начин, нити желе да међународне проблеме решавају на исти начин. Десило се нешто најгоре по једну војну коалицију-савезници су остали подељени око питања ко је изазвао рат, кога окривити за сукоб, па самим тим није ни могла да уследи заједничка реакција.
Иако је до новог самита НАТО и усвајања нове десетогодишње стратегије остало свега неколико недеља, сагласност о суштинским питањима не постоји ни данас.
Док генерални секретар НАТО уз велику подршку САД говори и даље о „противракетном штиту који би бранио европске НАТО чланице од могућих напада из Ирана и Северне Кореје“[6], немачки министар спољних послова и даље инсистира на нуклеарном разоружавању као приоритету[6]. С обзиром да је Немачка једна од 5 европских држава у којима је ускладиштено нуклеарно оружје америчке војске, овај став добија још више на тежини.
Покренуто је и питање односа НАТО-ЕУ. Унутар ЕУ, место досадашње категорије Заједничке безбедносне и одбрамбене политике (CSDP Common Security and Defense Policy) која је функционисала као координација појединих углавном „невојних“ активности унутар система Заједничке спољне политике и безбедности (CFSP Common Foreign and Security Policy)[6], Лисабонским споразумом се јасно предвиђа „могућност стварања заједничке европске одбране“[6], а шта то конретно може значити у будућности, остаје отворено. Аутори предлога нове стратешке концепције НАТО зато упозоравају да се не сме оставити било какав простор за двојака тумачења Лисабонског споразума и да „Лисабонски споразум мора бити у функцији даљег јачања НАТО“[6]. Како би се обезбедила чвршћа интеграција и предупредило стварање нових проблема предлаже се низ унутрашњих структурних промена. Од тога како треба „појаснити значење мање битних питања на које државе чланице неће моћи да стављају вето“, преко нове одредбе да „нижи нивои не могу да одлажу извршење одлука донетих консензусом“ до давања већих надлежности и већих ресурса Врховној савезничкој команди (SACEUR). Предвиђа се и јачање снага за специјалне операције (SOF), као и снага за брзо деловање (NFR-NATO Response Forces) које морају представљати „нове истинске мултинационалне формације са уједињеном контролом и независном логистиком“[6]. Инсистирање на оваквим променама између осталог се образлаже и „незадовољством досадашњим начином и обимом размене обавештајних информација“ између служби различитих држава, што је доприносило порасту неповерења међу савезницима, али је и значајно утицало на непостојање консензуса око основних питања: шта су изазови и како на њих реаговати. Прихватање наведених мера значило би да се државе чланице НАТО одричу још једног корпуса властитих надлежности у корист заједничких (над)органа алијансе и јачању утицаја САД које у заједничким телима имају неприкосновену доминацију. Остаје отворено како ће која чланица појединачно на то реаговати, али САД су недвосмилено поручиле како оне на то гледају.
Са једне стране, стратегија „НАТО 2020“ директно везује члан 4. и члан 5. Северноатлантског уговора. Члан 4. говори о сарадњи и координацији, а члан 5. о мускетарском принципу „сви за једног-један за све“, чиме су све чланице Алијансе дужне да бране нападнутог савезника[6]. Стављањем ова два члана у директну зависност САД упозоравају остале чланице да уколико желе заштиту-морају више и да сарађују. Сарадња подразумева да неће благонаклоно гледати уколико се понове ситуације из 2003. приликом напада на Ирак или 2008. и руско-грузијског рата када НАТО није могао да заузме јединствен став.
Са друге стране, потпуним повратком у заједничке командне структуре 2009. после 43 године одсуствовања, Француска се поставила као кључни партнер Вашингтона у континенталном делу Европе[6]. Без Француске, не може бити ни ЕУ, а без ЕУ Немачка себи сужава маневарски простор на политичком и дипломатском плану. Жеља Берлина да ЕУ конституише сопствене одбрамбене снаге и доктрину, без подршке Париза не може бити реализована. Осовина Вашингтон-Париз унутар НАТО-а страховит је спољни притисак на Немачку, која са друге стране има и све већи унутрашњи притисак јер економско-привредну надмоћ не може политички да матерализује. Истовремено, фантастичну политичку позицију коју тренутно има Француска могу значајно нарушити унутрашња нестабилност и економски проблеми са којима се ова земља суочава[6].
Од тога како се успостави баланс на релацији НАТО-ЕУ, што пре свега значи-како се према свему постави Немачка и колико ће бити стабилна Француска, умногоме зависи и судбина целокупне Стратегије. Један од људи који је на њеној изради учествовао већ је предложио да нова стратешка концепција НАТО „буде на 6-10 страна утврђујући основне ствари“[6] и да се остала отворена питања потом решавају другим документима који би се усклађивали међу чланицама.
Јасно је да „НАТО 2020“ представља стратешку и геополитичку концепцију САД, коју су подржали амерички вишедеценијски савезници у Европи, као и све чланице НАТО-а које традиционално зазиру од Русије и Немачке и у чланству у НАТО-у виде најбољи начин како да се заштите. Међутим, исто тако је јасно да визију САД о томе шта би све требало урадити до 2020. не дели и Немачка, а да на путу остварења зацртаних планова стоји и потенцијална нестабилност узрокована огромним економским и социјалним проблемима широм ЕУ, који се без учешћа Немачке не могу решити. Нестабилности могу произвести и тињајући међуетнички и међудржавни спорови. Иако аутори нове Стратегије напомињу да су зоне могућих спорова „на периферији Европе“[6] алудирајући на Балкан и Кавказ, треба подсетити и на озбиљне унутрашње проблеме са баскијским сепаратизмом у Шпанији и шкотским у Великој Британији, све веће поделе у Белгији, као и на мађарско-словачке, мађарско-румунске, енглеско-ирске или грчко-турске нетрпељивости.
Моћна пропагандна машинерија може покренути пројекат о стварању „политичке заједнице НАТО“[6], али са великим падом подршке НАТО-у у јавним мњењима већине европских држава и низом проблема који се јављају на релацији НАТО-ЕУ или унутар ЕУ, шансе да се такав пројекат реализује су никакве. Зато се за 10 година може испоставити како је данашња Стратегија постављена прешироко и како нису постојали унутрашњи капацитети да се она спроведе.
3. Ограђивање Русије
Поред громогласних најава о „ресетовању односа“[6], новог партнерства са Москвом и веће улоге за Савет НАТО-Русија, за НАТО се суштински цела прича о војном партнерству са Русијом своди искључиво на једну ствар-одржавање коридора преко руске територије за снабдевање трупа ИСАФ мисије у Авганистану[6]. Предлог стратегије „НАТО 2020“ предвиђа и „неопходност сарадње у областима: спречавања ширења нуклеарног оружја и технологија, борбе против тероризма, кризног менаџмента, мировних операција, безбедности на мору и борби против трговине људима и дрогом“[6]. С обзиром на то да и Русија има интерес за одржавањем коридора за снабдевање НАТО трупа у Авганистану, јер у супротном ни сама не би знала шта и како са талибанима уколико би НАТО морао да се повуче одатле, и да су остала наведена поља сарадње мање-више постала општа места у скоро свим билатералним договорима НАТО и Русије у последњих 20 година, очигледно је да предлагачи новог стратешког документа нису показали веће амбиције за унапређивањем односа са Русијом.
То се донекле могло и очекивати после Самита у Букурешту 2008. године и руско-грузијског сукоба исте године из најмање четири разлога.
Прво, поједине НАТО чланице су чак стопроцентно, а цела западна Европа је значајно зависна од руског гаса. Расправа из Букурешта углавном се сводила на „неопходности дефинисања новог система енергетске безбедности“[6]. Приоритет НАТО јесте да извлачи сопствене чланице из „руских енергетских кљешта“ што неће допринети развоју односа.
Друго, брза интервенција руске армије у Грузији и никакав одговор НАТО-а, а потом и геополитички заокрет Украјине после победе Виктора Јануковича на председничким изборима[6], натерале су чланице НАТО-а из источне и средње Европе да преиспитају сопствени положај. Нико није доводио у питање могућност избијања сукоба великих размера, али се забринутост показивала сталним подсећањима на могућност избијања мањих регионалних конфликата који би могли искрснути, а у које би Русија могла бити умешана. Естонија и Летонија имају значајну руску мањину, евентуални инциденти око Каљињинградске области бринули су Пољаке и Литванце, а проблеми су могли настати и у украјинско-пољским односима[6]. Испоставило се да су се државе из овог дела Европе, које се осећају више угроженим од Русије, јаче везивале за САД и идентификовале са НАТО-ом. Како би што је могуће боље показале своју лојалност Вашингтону и приврженост НАТО-у, најобученије и најопремљеније борбене јединице слале су у Авганистан и Ирак. Треба подсетити да је у тренутку избијања руско-грузијског рата, у августу 2008. око 1000 грузијских војника било на дужности у Ираку[6]. Тиме су ослабиле сопствену безбедност и изложиле се ризику, а никакву значајнију компензацију од САД појединачно или од НАТО-а као организације нису добили. Писмо групе средњевропских интелектуалаца у лето 2009. године новоизабраном предсднику Обами и апел да „САД не препуштају средњу Европу“ најбољи је приказ свега[6]. Ова „ирачко&авганистанска дилема“ довела је до парадокса, јер су државе које су се осећале угроженијима смањивале сопствене одбрамбене капацитете за брзи одговор у случају напада, а државе које су се осећале безбедним, сачувале су веће капацитете на сопственој територији да се успешно одбране. Ово је довело до отварања озбиљних полемика као и до страховитог пада поверења у НАТО у јавном мњењу низа чланица. Једна од НВО активно укључених у писање предлога нове стратегије зато предлаже велики број мера које је потребно предузети како би се вратило поверење у земљама источног крила НАТО-а: изградња нових војних капацитета на источним границама НАТО; организовање периодичних војних вежби у овом региону како би се обезбедила адекватна припремљеност за брзу интервенцију; размештање нове војне технике на територији источноевропских чланица НАТО, укључујући бољу саобраћајну повезаност и реконструкцју аеродрома и лука; настављање ваздушних патрола над балтичким државама које се тамо одржавају од 2004; побољшавање обавештајних активности како би прецизније знали шта се дешава са друге стране источне границе; развијање система ваздушне одбране НАТО укључујући противракетну одбрану која треба да покрије целу средњу и источну Европу[6].
И сами заговорници оваквих решења свесни су да њиховом реализацијом може доћи до значајног нарушавања односа са Русијом. Свесни су и да Русија може потегнути питање основног споразума о сарадњи из 1997. године, којим је НАТО на себе преузео неке обавезе, али и истовремено појашњавају да се тим споразумом „само ограничава размештај значајног броја сталних оружаних снага“, али не и модернизација лука и аеродрома, као и периодичне војне вежбе[6]. Уколико се крене овом логиком, поставиће се и питање шта су то „значајне снаге“, јер су до сада званичници НАТО-а више пута говорили како је „2000 руских војника у Придњестровљу значајан број“ али истовремено нису желели исто тако да оквалификују и присуство једнаког броја америчких маринаца у Бугарској[6]. Ово ће водити само ка новим споровима, а не ка новом партнерству. Такође, у циљу истискивања Русије из средње и источне Европе говори се „ да је потребно сарађујући са ЕУ уредити поље инвестиција како би привредници из Русије морали да испуњавају европске стандарде уколико желе да проширурју своје послове на подручје ЕУ“[6].
Део НАТО структура на овакве предлоге гледа итекако благонаклоно. Разлог томе није само убеђење у неопходност јачања НАТО капацитета на линији Атина-Рига (у хладноратовској терминологији, то би могло бити означено и као-санитарни кордон Атина-Рига) зато што се отуда назире нека велика безбедносна претња по НАТО, већ пре свега чињеница, да се оваквим приступом немачки и руски геополитички интереси раздвајају. Операционализација и примена наведених предлога који се за сада појављују као „незванични“ водили би несумњиво ка подизању, претерано је рећи нове „гвоздене завесе“, али сигурно неке „гвоздене ограде“ према Русији.
Треће, признавањем независности Јужне Осетије и Абхазије значајно је поремећена геополитичка позиција Грузије, а поразом у рату, значајно је пољуљана и позиција великог НАТО савезника Михаила Сакашвилија. Престоница Јужне Осетије-Цхинвали ваздушном линијом је удаљена мање од 200 километара од Тбилисија, а председнички избори у Грузији биће одржани следеће године. Извлачење европских НАТО чланица из „руских енергетских кљешта“ подразумева обезбеђивање нових алтернативних гасовода који би из средње Азије добављали гас до западне Европе. А тај коридор води преко територије Грузије. Услов свих услова за Запад је да и следећи председник Грузије буде екстремно про-НАТО оријентисан и да се потом политички, а могуће је и војно, Русија истисне што је могуће северније кроз подкавкаски „Рокијски тунел“[6] који повезује север и југ Осетије и преко Кодорског кланца[6][6]. У супротном нити од реализације планова утврђених у Букурешту 2008. нити од реализације циљева предложених у Новој стратешкој концепцији неће бити ништа. Грузија је такође битна и да би се раздвојили Русија и Турска, која се све више окреће испуњавању властитих регионалних циљева[6], а све мање брине о „евроатлантској солидарности“. После сусрета Путин-Гул и двосмислених изјава које су стигле из Анкаре, разлога за бригу у НАТО-у има. У том смислу, метода за остваривање геополитичког циља у региону Кавказа за НАТО је идентична методи из средње и источне Европе-подићи „гвоздену ограду“ од Сухумија до Махачкале, чиме би се Русија изоловала и са јужне стране.
И четврто, у последње две године врло активна руска дипломатија остварила је највеће успехе у региону северне и источне Европе још од пада Берлинског зида. Реакција јавног мњења у Пољској, промена реторике у наступу пољских званичника после руског прихватања одговорности за злочин у Катинској шуми, све чвршћа привредна повезаност између Берлина и Москве, реализација пројекта Северни ток, договор са Норвешком око разграничења на Арктику и експлоатацији гаса и нафте у овој области, продужавање стратешког уговора о размештању Црноморске флоте у Севастопољу са Украјином, политичка хомогенизација руске мањине у Естонији и Летонији, огроман ангажман на пољу културне дипломатије у Бугарској и Словачкој, доказ су ове тврдње. Претходне две године руски енергетски, привредни и културни утицај је јачао и НАТО, односно водећа земља Алијансе, то јачање може зауставити само брзом и бруталном акцијом. Што опет води ка закључку о неопходности „ограђивања“ Русије.
Можда је најједноставнији начин да се брзо и брутално делује-брза реализација плана о размештању противракетниог штита и пратећег радара на територији Бугарске и Румуније[6]. Генијално објашњење како се то ради и због „могућег удара на чланице НАТО-а из Ирана и Северне Кореје“ изазов је за здрав разум, али пропагандна машинерија НАТО ће прорадити пуним капацитетом тек када и Русија узврати највероватнијом контрамером-распоређивањем балистичких ракета на својим западним границама. Тада ће пропагандно ширење страха од „могућег руског напада“ и антируска хистерија достићи свој врхунац што ће бити идеалан тренутак за подизање „гвоздене ограде“. А када се са источне и јужне стране „огради“ Русија, онда се може почети са другом фазом и методама много пута успешно примењиваним до сада. Са покушајима унутрашње дестабилизације Русијe[6]. Највероватнија места за почетак ове акције јесу западна Украјина, Чеченија, Јужна Осетија, али има их још прилично. Цела прича о извлачењу НАТО чланица из енергетских кљешта Русије повезана је истовремено и са обезбеђивањем нових алтернативних гасовода, али и са физичким освајањем и заузимањем територија на којима се налазе енергетски извори, јер у супротном гасоводима неће имати шта да се транспортује. Очигледно је где САД виде извориште за енергетски пројекат НАБУКО-у Ирану. А после евентуалног физичког (пешадијског) уласка у Иран НАТО-у више неће бити значајан ваздушни коридор преко Русије ка Авганистану.
Подизање „гвоздене ограде“ око Русије међутим није довољно, јер чак и тако изолована Русија довољно је јака да спречи НАТО-вски јуриш на Иран. Зато је потребно дестабилизовати изнутра, истовремено учвршћујући сопствену источну и јужну границу, како се нестабилности из руске сфере утицаја не би преносиле на територију под контролом НАТО-а.
Мањак амбиције и ентузијазма према развоју односа НАТО-Русија, исказани у главном и пратећим документима спреманим за следећи Самит НАТО-а у Лисабону, зато не указују на могућу стагнацију међусобних односа, већ на могуће драстично погоршање које ће уследити у наредним годинама. Тројни састанак у Довилу Меркел-Саркози-Медведев[6] показује и да унутар самог НАТО-а не постоји подршка пројекту огрђивања Русије и даљег нарушавања односа са Москвом, што је више него очигледно и у интерсу Москве. Мада је предлог о формирању „заједничког противракетног кишобрана од Ванкувера до Владистока“[6] неконкретизован и неразрађен, можда чак и нереалан, представља одличан маневарски потез којим се пред долазећи Самит НАТО амортизује притисак „НАТО јастребова“. Лако је могуће, да се на питању будућих односа НАТО-Русија, одреди и питање унутрашњег устројства НАТО-а и односа НАТО-ЕУ. То је још једна од тема на којој се показује да монолитност западног блока више не постоји, на начин на који је постојала пре свега десетак година.
4. Јуриш на Иран
На Самиту НАТО у Вашингтону 1999. године највише речи било је о људским правима и слободама. Тада је НАТО чак себе самоименовао за гаранта људских права и слобода у свету. Деценију касније, међутим, све се свело на само једно питање које се експлицитно наводи у новопредложеној „експертској“ стратешкој концепцији-„инсистирање на поштовању Резолуције СБ УН 1325“[6]. Наведена Резолуција тиче се права и слобода жена и њихове безбедности[6].
Наводећи потом и како су главни безбедносни изазови на Блиском истоку: текући екстремизам, обостране израелско-палестинске напетости и Иран[6], јасно је на кога НАТО стратези циљају. А када се томе дода и обраћање председника Обаме Генералној скупштини УН[6], јасно је и какве методе ће бити коришћене. Проблем за САД представља што су досадашњи покушаји рушења режима у Техерану на начин на који је Кермит Рузвелт срушио Мохамеда Мосадега 1956. завршили неуспехом[6]. Председник Обама може највљивати „већу подршку НВО сектору широм света“ поготово организацијама које се занимају за права жена, али то је Запад и до сада покушавао на Блиском истоку. Западним савезницима који су стајали иза тражења противкандидата Ахмадинеџаду[6], разних манипулација у медијима, покушаја унутрашње дестабилизације и на крају организовања демонстрација које су однеле више људских живота и резултирале сукобом демонстраната и полиције на улицама Техерана[6], није успело чак ни да значајније мотивишу јавно мњење у својим државама против Ирана. Пренатрпаност вестима из Кабула, Кандахара, Басре и Мосула није оставило места за још једну кампању у западним медијима, а разарујући ефекти претходне две војне интервенције по унутрашњу стабилност и свакодневни живот у Авганистану и Ираку, не даје никакву шансу на успех исте кампање у иранским медијима.
Тактика смишљена у окружењу председника Обаме ће тако резултирати низом покушаја дестабилизације Ирана, од студентских демонстрација, преко медијски пропраћених активности међународних организација за већа права иранских жена, до јачања сепаратистичког покрета у Балуџистану, што ће Ахмадинеџада „пољуљати“, али га не може срушити.
Зато се у новопредложеној стратешкој концепцији „НАТО 2020“ подсећају чланице Алијансе чему служи члан 5. Северноатлантског уговора[6] који се може активирати не само због „нуклеарног програма Ирана“ већ и због „претње коју изазива конвенционални програм Ирана, посебно противбродске крстареће ракете“[6]. И овог пута, САД морају да подсете остале чланице НАТО о томе да размишљају о војној интервенцији против Ирана.
У овом тренутку, за Вашингтон можда чак и не постоји алтернатива „јуришу на Иран“. Једнострано повлачење из Авганистана значило би велики полтички и војни пораз и водило би дугорочном испуштању из руку контроле над Средњом Азијом. Останак у Авганистану је дугорочно немогућ, пошто снабдевање трупа ИСАФ мисије зависи од једног ваздушног коридора преко руске територије који је лимитираних капацитета и који неће бити употребљив у случају погоршавања односа са Русијом, и једног копненог коридора преко Пакистана који је изгледа све више под контролом Ал-Каиде[6]. Једини начин да се копнено приђе Авганистану јесте из правца источног дела Ирана.
Такође, брзим развојем сопственог програма израде крстарећих ракета дугог домета, Иран се оспособио за „надзор над целим Персијским заливом“, што представља стратешку претњу снагама у Ираку, као и транспорту нафте танкерима из Ирака и Кувајта. Уколико се покуша са транспортом ирачке нафте мимо Персијског залива, нафтоводима до обале Средоземног мора, проблем су терористичке претње, али и геополитичко постављање Сирије, великог савезника Ирана.
На све то, треба додати и огромне резерве земног гаса, од 28,5 трилиона кубика (друге на свету, иза Русије која располаже потврђеним резервама од 47 трилиона кубика), којима Иран располаже[6], и које могу представљати једину одрживу и исплативу алтернативу руском гасу на тржишту Европе, што итекако интересује америчке стратеге.
Из Русије се тренутно у остале државе Европе испоручује 180 милијарди метара кубних гаса кроз већ постојеће гасоводе, плус још 9 милијарди метара кубних које Русија испоручује Финској преко заједничког руско-финског гасовода. Планирано је да се из Русије до Турске преко гасовода Плави ток испоручује још 16 милијарди уз планирани раст до 2030. до 32 милијарде, да се преко Немачке ка западној Европи преко гасовода Северни ток испоручује око 30 милијарди метара кубних годишње са растом до 2030. до 55 милијарди и да се јужној и средњој Европи преко два крака Јужног тока која би се рачвала у Бугарској испоручује годишње до 30 милијарди метара кубних гаса годишње[6].
Истовремено, политички приоритет за који су САД заинтересоване представља изградња гасовода НАБУКО који би почињао у Азербејџану и преко Грузије, Турске, Бугарске и Румуније допремао гас до остатка Европе[6]. С обзиром да са својим потврђеним резервама Азербејџан може да пуни НАБУКО са око 16 милијарди метара кубних годишње и да је реално да се још из Туркменистана који изражава жељу да у енергетској политици буде западни савезник добави још толико, долазимо до рачунице од око 30 милијарди кубних метара гаса годишње, који би се НАБУКО-ом транспортовао до Европе 2030. године[6]. Упоређујући овај број, са збиром свих текућих и планираних испорука руског гаса до 2030. лако је закључити да овако пројектован НАБУКО може представљати конкуренцију неком појединачном руском пројекту-Плавом току или Јужном току на пример, али преко њега се не може обезбедити значајнија алтернатива руским енергентима нити се може смањити енергетска зависност Европе од Русије. Испуњавање овог политичког циља, који је НАТО пред себе поставио на Самиту у Букурешту 2008.[6] могуће је само уколико се НАБУКО буде снабдевао гасом из Ирана.
Међутим, интерес САД за организовањем „јуриша на Иран“ не деле и остале чланице НАТО-а, што су многе већ и јавно истакле иступима својих званичника. На крају, ко може европским државама гарантовати да ће због евентуалне акције у Ирану моћи себи да обезбеде јефтинији гас. После интервенције у Ираку, десило се управо супротно-нафта је на светској берзи поскупела. За добар део европских НАТО чланица и економски је оправданије и политички је јефтиније успоставити чвршћу сарадњу са Русијом и не упуштати се у авантуру војном операцијом у Ирану. После искустава из Авганистана и Ирака сви су свесни на шта би сукоб са шиитским муслиманима значио. При томе, треба подсетити на дугу државотворну, војну и институционалну традицију персијског народа и држава које су на простору данањшег Ирана постојале, па самим тим и упозорити да би отпор који би пружили Иранци био значајно јачи од свега што је до данас виђено на Блиском истоку.
То ипак не брине један круг вашингтонских аналитичара који у „одржавању и сталном војном присуству“у Средњој Азији виде дугорчно највећи циљ САД, и према којима су жртве које због тога треба поднети непријатне, али мале у односу на „интересе који се бране“[6].
У овом тренутку изгледа да је интерес САД за покретањем акције против Ирана огроман и уколико мишљење заговорника интервенције превлада, онда САД неће чекати сагласност у НАТО како би кренули у акцију. Највероватније је да би формирали „коалицију вољних“ у којој би овога пута значајну улогу играо и Израел. Али отвара се питање да ли би још једног кризу таквог карактера и обима НАТО преживео.
За Немачку, Француску и Италију, учешће у јуришу на Иран значило би трајно нарушавање стрпљиво осмишљаваних и реализованих политичких, привредних и културних интереса на Блиском истоку. Вероватно би то значило и отварање питања унутрашње безбедности, пре свега у Француској, у којој живи огроман број Персијаца. А значило би и испуњавање два предуслова која се могу назрети из новог НАТО-позиционирања: науштрб ЕУ била би формирана нова „политичка заједница НАТО“ и претходно би се морао спровести план „ограђивања Русије“.
Једини излаз да се спречи катастрофа коју би изазвала интервенција војне коалиције предвођене САД у Ирану, а која би оставила последице на глобалном нивоу, јесте да до интервенције не дође. Хаос настао после Авганистана и Ирака новим ратом може се само мултипликовати. Ма колико немачкој, француској и италијанској дипломатији било нелагодно, морају предузети иницијативу унутар ЕУ како би се заузела јединствена позиција по питању „јуриша на Иран“. То је једини начин да се САД одврате од интервенције и да се до 2020. ствари на глобалном нивоу како тако одрже под контролом. Можда се испостави да је то и једини начин да се сачува и ЕУ. Питање је шта се све може десити унутар ЕУ, уколико дође до брзе поделе на про-европске и про-атлантске снаге.
5. НАТО и Западни Балкан
Слоган како је „Балкан до јуче био увозник безбедности, а од сада је извозник безбедности“[6][6][6][6], смишљен у одељењу за јавну дипломатију НАТО-а вероватно ће бити још много пута поновљен. Према овом меркантилистичком приступу описа безбедности, увозник безбедности је земља у коју треба слати међународне снаге, а извозник безбедности је земља која своју војску шаље у међународне мисије. Бесмисленост ове тезе показују многобројни примери. Извозници безбедности су често земље које се суочавају са огромним унутрашњим и спољним безбедносним изазовима, а увозници су често били стабилнији и безбеднији пре него што су почели да увозе безбедност. Наведени слоган, међутим, најбоље илуструје какво место и улогу је тим НАТО-стратега са Медлин Олбрајт на челу предвидео за балканске државе у својој концепцији „НАТО 2020“. НАТО би дакле гарантовао безбедност балканским државама, које би заузврат постале пуноправне чланице НАТО-а и активно учествовале у осталим НАТО акцијама. При томе, не ради се само о текућим акцијама, већ и о планираним пројектима ограђивања Русије, јуриша на Иран и изградњи НАБУКО-а. И док је јасно шта би балканске државе требало да уложе у овај ортаклук, ипак није до краја јасно шта би то НАТО требао да им понуди заузврат. Од кога то балканске државе стрепе па им је потребно „гарантовање безбедности“ од стране НАТО-а. Да ли ће можда Русија да нападне Хрватску, Кина Албанију, а Иран Србију, па им је потребан цео НАТО да би се одбранили? Претње безбедности на Балкану су пре свега унутрашњег карактера и тичу се сложених међунационалних, међудржавних, међурелигијских односа и њиховог развоја, на шта треба додати и честе упливе геополитичких интереса спољних фактора, који су живот на Балкану само додатно компликовали. Управљати се мишљењем како ће балкански проблем нестати када све државе региона буду примљене у НАТО је-наивно и нетачно. Наивно, зато што се показало да ни у оквиру заједничке државе СФРЈ, што је био виши облик интеграције и сарадње него што НАТО нуди, није било могуће решити многе проблеме који имају историјски карактер. Нетачно, зато што се показало да обострани пријем није решио грчко-турски спор, нити је утицао на смањење интензитета развоја мађарско-словачких нетрпељивости.
На крају крајева, садашње прилике на Балкану директна су последица ангажмана НАТО-а у претходних две деценије, у којима је НАТО учествовао као заинтересована страна, а не као медијатор, посредник или пружалац добрих услуга. За решавање проблема на Балкану треба тражити други пут и у том процесу свакако да НАТО мора играти једну од главних улога, али не може бити једини. Зато, гледано са унутрашњег становишта балканских држава, улазак у НАТО и стицање звања извозника безбедности не мора директно значити и мање безбедносних изазова.
Гледано, међутим, са становишта НАТО-а, пријемом свих балканских држава у своје редове, НАТО би потврдио и легитимисао исправност својих претходних одлука и интервенција и додатно обезбедио властите геополитичке пројекте.
Простор бивше СФРЈ представља југозападни део „санитарног кордона“ Атина-Талин и западни комшилук енергетском пројекту НАБУКО. То је стратешка територија са које је потребно истиснути сваки руски утицај међу православним нацијама како би се несметано могла водити нова политика према Москви, преко које пролази копнена веза ка Кавказу и Ирану. То је и залеђе новог енергетског коридора и зато ту стратешку територију НАТО мора контролисати-милом или силом.
Проблем који се за НАТО јавља, јесте-што са досадашњом политиком тешко може постићи резултате у будућности. Досадашња доктрина „слаба Србија-стабилан Балкан“ није функционална, јер се са њом садашњи проблеми не могу решити.
Писци предлога концепције „НАТО 2020“, поред појединачно побројаних активности у Ираку, Авганистану и Аденском заливу које се морају наставити у будућности, наводе и неопходност „јачања и стабилизације друштава у БиХ и на Косову“[6]. Шта се то дешава у друштвима БиХ и на Косову што делује дестабилизујуће и што их слаби, па би НАТО на то требао да обрати пажњу у будућности? Вероватно је у питању и јачање утицаја радикалних исламских групација? Али, какве то везе има са Србијом и да ли се то може решити спровођењем доктрине даљег слабљења Србије?
Зато НАТО мора тражити одговоре на нека друга питања. Како је могуће да радикални исламски и анти-амерички покрети јачају у ентитетима који су сопствену сувереност стекли управо захваљујући интервенцијама америчке војске? Како је то могуће када је НАТО у БиХ присутан већ 15, а на Косову већ 10 година са значајним војним снагама и обавештајним капацитетима? Како се то може одразити на укупне прилике у региону?
Такође, нити су наведена питања једини проблеми у БиХ и на Косову, нити су БиХ и Косово једини проблеми на Балкану.
Проблеми су и питања: унутрашње нестабилности Македоније што ову државу дугорочно удаљава од било каквог континуираног развоја и стратешких инвеститора; клановско-картелског уређења косовског политичког система што може довести до палестинизације политичког живота и појаве некаквог албанског Хамаса и Фатаха и њиховог дугорочног (не)институционалног сукобљавања; нефункционисања институционалног система у Албанији; огромног социјалног незадовољства и појава нових сепаратистичких тенденција у Србији; раширености системске корупције у Хрватској; приватизовања целе државе од стране неколицине људи у Црној Гори. На све ово, треба додати и проблем презадужености свих балканских држава и разарајуће ефекте глобалне економске кризе по привредне и финансијске системе[6]. Не постоји ни један наговештај да се може очекивати озбиљнији економски раст у овом делу Европе у наредној деценији, што ствара погодно тле за ескалацију неког од побројаних отворених питања. А ескалација само једног проблема у једној држави може изазвати ланчану реакцију и нове безбедносне изазове у свим балканским државама.
Иако је, гледано са становишта НАТО-а, досадашња балканска политика била изузетно успешна[6], њеном применом се убудуће може постићи само контраефекат. Агресивно инсистирање на што бржем уласку у НАТО, поготово у Србији, Црној Гори и БиХ, где постоје унутрашњи отпори таквим плановима, пратиће свака врста подршке домаћим политичарима који про-НАТО политику буду заговарали и одобравање употребе свих средстава у борби против оних чији ће ставови бити супротни. Такво постављање може донети само мањак демократије и слобода, што можда и буде користило краткорочно-да би се донеле одлуке у корист НАТО-а а против воље и расположења огромне већине грађана, али дугорочно може донети само нестабилност и нове проблеме.
НАТО-у је потребна нова доктрина за западни Балкан, уколико се савезници уопште могу договорити о томе шта и како даље на Балкану. Јер, постављање НАТО-а на Балкану зависи прилично и од тога како ће се НАТО у целини поставити према Русији и Ирану. Нити је у интересу свим европским чланицама НАТО-а ограђивање Русије, нити им је у интересу спровођење војне интервенције против Ирана. Самим тим није им ни приоритет вођење агресивне политике према балканским државама.
Ово је врло битно због тога, што се до сада често наводило како је улазак у НАТО услов за улазак у ЕУ, а нема сумње ни да ће та формулација и у будућности бити често понављана[6]. Међутим, уколико се геополитички интереси САД и кључних држава чланица ЕУ не подударају, то ће оставити последице и на релацију НАТО-ЕУ, али и на саму ЕУ, зато што је велики број земаља истовремено и у ЕУ и у НАТО. У скоријој будућности, то може значити и поделу на европске и евро-атлантске интересе, који ће се све мање подударати. А то опет води новим поделама на Балкану, на оне који ће бити ближи европским или евро-атлантским вредностима. Да све буде сложеније, те нове поделе могу бити на званичном нивоу-између држава, где ће једна балканска земља гледати стратешки да се везује за Вашингтон, а друга за Берлин или Брисел, али могу се одразити и на унутрашњем плану у свакој од држава. Гомила политичких странака, невладиних организација, медија и појединаца до сада су заступали „про-западне“ вредности и интересе. Остаје да се види како ће се понашати када Запад више не буде монолитно наступао и какав ће то ефекат имати на унутрашњу стабилност појединих држава.
Садашња безбедносна архитектура региона је неодржива. Превише је проблема на исувише малом простору. Будућа дешавања могу стање учинити још више неподношљивијим и компликованијим. Оквир за дугорочнију стабилност могло је представљати конструисање регионалног безбедносног оквира на темељима закључака Бадинтерове комисије[6]. Али је тај папир западном подршком проглашењу независности косовских Албанаца бачен у ђубре. Оквир за дугорочнију стабилност могла је представљати и реализација Солунске агенде[6] и брз пријем држава Западног Балкана у ЕУ. Али ни до тога није дошло. Зато је потребно размишљати о новом решењу. Решење се не може тражити у паролама и акцијама одељења НАТО за јавну дипломатију, већ у новој политици и реалнијем и поштенијем сагледавању узрока проблема на Балкану. „Искрено партнерство значи да моћне државе више слушају о потребама људи, а мање намећу своје планове споља.“[6]
6. Будућност НАТО после самита у Лисабону
Шта је будућност НАТО?
Стратешке и геополитичке разлике које се испољавају између једне групе чланица окупљених око САД и друге групе окупљених око Немачке из године у годину постају све веће[6]. НАТО чланице више немају исту перцепцију о томе шта су кључне безбедносне претње нити како се према појединим отвореним питањима поставити[6].
Чак и да постоји консензус унутар НАТО о томе шта и како даље, поставило би се питање реализације. Војни буџети низа држава су драматично смањени, и што је још проблематичније, међу тим државама предњачи Велика Британија, један од носећих стубова Алијансе[6]. Такође, рејтинг НАТО-а у јавном мњењу великог броја чланица се после неуспеха у Авганистану, неслоге у Ираку и нереаговања у Грузији стрмоглавио на најнижи ниво још од оснивања ове организације.
НАТО је у великом проблему, међутим распад НАТО-а никоме од чланица не би одговарао. Распад би могао довести до потпуног политичког и безбедносног хаоса у Европи[6]. Сви проблеми, међуетнички и међудржавни, деценијама уназад гурани под тепих, могли би неконтролисано букнути. Битка за утицај и позиционирање у Европи постала би приоитет и аутоматски би значила и брзо повлачење из Авганистана, што не би само водило повратку Ал-Каиде на власт у Кабулу, већ би угрозило и опстанак низа секуларних режима у другим муслиманским земљама, пре свега у Средњој Азији. То би опет резултирало низом регионалних оружаних сукоба које више нико не би био у стању да контролише.
Зато и појединци који унутар ЕУ заговарају процес војног осамостаљивања и формирања посебних ЕУ одбрамбених снага, виде тај процес кроз етапе и трансформацију у дугом року.
Такође, препоруке у ком смеру мењати концепцију предложене од стране групе експерата које је предводила Медлин Олбрајт изложене у документу „НАТО 2020“, уз пратеће текстове, објашњења и образложења појединаца и организација који су у писању предлога нове стратегије учествовали, нису решење. Геополитичке последице таквог приступа биле би катастрофалне. Могуће је да су анализе добити-и-трошкова моћних америчких think-tank организација показале да се физичка, војна контрола нафтних изворишта у Ираку и гасних изворишта у Ирану исплати по било коју цену[6]. Али војна интервенција у Ирану није само питање гаса и зараде од његове продаје. То може представљати пут без повратка за готово све муслиманске земље и увести нас у цивилизацијски рат који Запад не може да добије. Западна цивилизација јесте војно, економски и технолошки надмоћнија, али је истовремено западна популација значајно демографски старија, а западна друштва су потпуно неприпремљена за било каква сукобљавања, поготово не цивилизацијска. Могуће је и да су исти think-tank умови израчунали како је само сиромашна и неразвијена Русија-добра Русија, и да је зато треба физички одвојити од финсијских извора на Западу и подстаћи њену унутрашњу дестабилизацију. Али је сигурно да Русија то неће мирно посматрати[6]. Да ли ће руске контрамере допринети стабилизацији прилика у Европи? Задовољна Русија, оријентисана ка развоју сопствене економије и инфраструктуре, и решавању соптвених социјалних проблема не може никоме на Западу бити непријатељ, а у Средњој Азији и на Далеком истоку може бити само фактор стабилности.
Поновно активирање хладноратовских идеја о „контроли простора“ и „санитарним кордонима“ нису решење. Њихова примена могла би изазвати већу катастрофу у свету, него што је изазвало агресивно спровођење стратешких одредница формулисаних на самиту у Вашингтону 1999.
Од ствари, наведених у предлогу нове стратешке концепције, НАТО би морао да преузме иницијативу у области информатичког тероризма. Неки кораци су после инцидента у Естонији од пре две године предузети[6], али то је тек почетак. Шок који би могао да произведе „сајбер-терористички“ упад у глобални систем плаћања кредитним картицама путем интернета, био би многоструко већи од терористичког напада 11.септембра 2001. Такође, активније бављење овим стварима отвара и питање нових законских оквира које треба дефинисати, због проналажења равнотеже између права јавности да буде обавештена и потребе владе да заштити одређене податке, права појединца на приватност личних података и права безбедносних служби на контролу[6]. НАТО би морао да се ангажује и на тражењу одговора на питање како смањити разлике на релацији богати север-сиромашни југ. У последње две деценије ове разлике су утростручене и од стране УН проглашене за највећу глобалну безбедносну претњу у наредним деценијама. Ту НАТО може дати свој пун допринос и преузети лидерску позицију.
Што се тиче питања будуће експлоатације необновљивих природних ресурса, као и огромног демографског раста, што ће вероватно водити ка избијању низа локалних и регионалних оружаних сукоба због жеље за контролом енергетских ресурса, али и изворишта воде и обрадивих површина, па самим тим и новим геополитичким прегруписавањима, НАТО мора бити спреман на сарадњу и партнерски однос, пре свега са Русијом. НАТО није способан да се одржи на евроазијском „римленду“, нити да без великих проблема контролише стратешки „хартленд“[6], нити унутар ове организације постоји сагласност да то треба чинити. Због тога нове стратешке одреднице не треба тражити у агресивној и експанзионсистичкој доктрини.
Идеје за решење треба тражити у настављању политике која је свој ефекат показала почетком деведесетих. Што се односа НАТО и Русије тиче, то би значило:
- Партнерски однос између НАТО и Русије који јемчи неагресију, редовне консултације о питањима безбедности и заједничку акцију у циљу спречавања ширења оружја масовног уништења. Ово би подразумевало и заједничку дипломатско-политичку акцију према Ирану[6], којом би Техеран морао да пружи додатне чврсте гаранције да неће развијати војни нуклеарни програм, у замену за немешање у унутрашња питања.
- Руско прихватање потребе неких источноевропских и средњеевропских чланица НАТО за додатним присуством НАТО снага због осећаја сталне угрожености од стране Русије. Ово се пре свега односи на балтичке државе, где је однос према Москви оптерећен разним стварима историјског карактера и где ће страх од Русије постојати увек-ма како се војно и политички Москва постављала.
- Прихватање НАТО-а да се не шири на Белорусију, Грузију, Азербејџан и Украјину (осим уколико се Украјина не подели на два дела).
- Прихватање НАТО-а да гарантује неутралност свим европским државама које не желе чланство у овој организацији.
- Признавање Русије од стране НАТО-а као делимично одговорне за одржавање безбедности међу православним земљама и у областима где је православље предоминантно.
- Заједничко супротстављање безбедносним проблемима, актуелним и потенцијалним, са којима се НАТО и Русија суочавају имајући у виду деловање радикалних секти, верских и политичких покрета међу муслиманима у Средњој Азији, на Кавказу и на Балкану.
- Заједничко тражење одрживих политичких решења и безбедносних конструкција за замрзнуте конфликте на простору Европе и бившег СССР, а који могу оптерећивати међусобне односе НАТО и Русије[6].
- Давање међусобних гаранција између Русије и НАТО по питању вођења енергетске политике и енергетске безбедности са једне стране и омогућавања бржег технолошког развоја руске привреде, са друге стране.
Наравно, увек ће се оваквим предлозима јавити отпор пре свега на страни НАТО-јастребова, чији ставови о Русији и њеним савезницима често имају и црту благог расизма, али и међу многим гео-стратезима у Москви који сваког НАТО војника у Естонији виде као директну претњу сигурности Санкт Петербурга. Међутим, поставља се питање-да ли постоји алтернатива сарадњи. Одговор на то можда ће уследити и брже него што било ко о чекује. У зависности од тога како се НАТО буде изјаснио о руском предлогу „Споразума о основама будуће сарадње Русије и НАТО“[6], може се претпоставити и шта ће бити прихваћено од препорука које су предложене у новом стратешком документу „НАТО 2020“. А од тога опет зависи и како ће Евроазија изгледати у наредној деценији.
