Режира се фраза „НАТО нема алтернативу“
У септембру месецу 2010. године, народни посланици у Скупштини Србије, који су истовремено чланови скупштинског Одбора за одбрану и безбедност, добили су веома интересантну пошту. Реч је о писму које је без потписа послато из београдске канцеларије Међународног института за безбедност (НВО), а из садржине писма се, итекако, може закључити шта је намера његових аутора. Уз ово писмо, посланицима је послата и мала, плава значка у облику штита са амблемом НАТО-а и четири „С“.
Аутори писма, на почетку свог обраћања посланицима, кажу да Међународни институт за безбедност (МИБ) „наставља са активностима на пољу промоције система колективне безбедности у Србији“. „Наша мисија јесте да упознамо јавност са свим предностима које би држава имала уласком у такав систем и истовремено грађанима представимо активности, вредности на најразумљивији начин“, наводи се у писму. Аутори даље истичу да је њихова кампања „Промоција колективне безбедности у Србији – повратак старим савезницима“ препозната као „национални оквир за дебату о односима Србије и НАТО-а“.
Аутори писма даље откривају да су до сада „посетили пет градова у Србији, са преко пола милиона становника“, да су „емитовали конференције у ударном термину на националним фреквенцијама“, и да је те конференције „видело више од два милиона грађана“. „У намери да направимо још један корак напред у нашој мисији, израдили смо 100.000 значака које имају симболику наше кампање“, открива се у писму.
У писму се објашњава да је „лого оргинална идеја МИБ-а“, да се њиме „репрезентује наша мисија- Евро-атланске интеграције Србије“, да је део „наше националне кампање“ и да „симболизује спремност Србије да се поново уједини са старим савезницима и тако поврати своју улогу у безбедносним процесима у Европи“. Аутори писма на веома специфичан начин објашњавају због чега се лого ове кампање састоји из два симбола – НАТО штита и српског амблема који симболизују традиционални слоган: „Само слога Србина спасава“. „Он објашњава јединство ове организације и њених чланица са српском традицијом и карактером Срба“, истичу његови креатори и закључују: „Ми верујемо да наша земља треба да се врати тамо где припада“.
Извођачи НАТО-радова у Србији
Без обзира што се испод текста спорног писма нико формално није потписао, заједно с њим и НАТО значком, посланицима су достављене и две визит карте. На једној визит карти је истакнуто име Орхана Драгаша, а на другој име др Зорана Драгишића. Први је потписан као директор, а други као програмски директор Међународног института за безбедност (МИБ). Зоран Драгишић је до сада у јавности безброј пута иступао као „портпарол“ НАТО-а у Србији, као човек који не штеди емоције према Алијанси и као један од многобројних гласноговорника који сматра да је место Србије у НАТО-у.
У једном лобистичком и јавном наступу (Нови Сад, 30. 6. 2009.) Драгишић каже: „(…) НАТО је оквир где ми можемо заједничким снагама и кроз заједничке контрибуције, како би свима било јефтиније, обезбедити оно што нам је неопходно да бисмо били безбеднији. Затим, имамо глобалну пандемију новог грипа који се приближава. НАТО такође има и развија механизме како се супротставити таквим глобалним пандемијама. Имамо пример гусарења у Сомалији, где је такође НАТО чије су снаге једине могле да пошаљу бродове и заштите трговачку флоту итд. Дакле, НАТО је организација са перспективом (…)“.
У том смислу НАТО кампања која је „закуцала“ и на врата Скупштине Србије није претерано изненађујућа, јер је тандем Драгаш-Драгишић у последње време веома активан на пословима НАТО-лобирања. Наиме, у режији извођача „НАТО радова“ у Србији, Драгаша и Драгишића, МИБ организује кампање и конференције под називом „Србија са јаким савезницима или неутрална?“. Прву такву конференцију у Новом Саду, која је одржана 30. јуна 2009. године, организовали су Српски покрет обнове (СПО) и МИБ. Афирмативно о приступању Србије у НАТО, између осталих, говорили су и председник СПО-а Вук Драшковић и шефица политичке секције амбасаде САД у Београду, Дебора Менути (Deborah Mennuti).
На скупу под истим називом, који је 22. октобра 2009. године одржан у Зрењанину, говорили су: испред МИБ-а Зоран Драгишић и Орхан Драгаш, из амбасаде САД-а Дебора Менути (Deborah Mennuti), из Одељења за јавну дипломатију НАТО-а Михел Дуреј (Michel Duray), лидер СПО-а Вук Драшковић, из амбасаде Чешке Јан Влковски (Jan Vlkovsky), из Института за стратегијска истраживања Министарства одбране генерал-пуковник Милан Зарић, народни посланик СВМ-а Балинт Пастор и функционер ЛСВ-а Александар Мартон.
ИМБ је 12. фебруара 20010. године одржао конференцију и у Суботици, на којој су као говорници, између осталих, учествовали: лидер СВМ-а Иштван Пастор, амбасадор Мађарске Имре Варга, представник Министарства одбране Србије пуковник Катарина Штрбац, посланик и функционер СПО-а Жика Гојковић, и професор историје на Филозофском факултету у Београду др Никола Самарџић. На конференцији у Новом Пазару, 7. јула 2010. године, између осталих, говорили су: генерални секретар СДП-а Мирсад Јусуфовић, представник Министарства одбране Србије пуковник Сава Савић, и званичник Одељења за јавну дипломатију НАТО-а Урош Звер.
Покушај повратак на место злочина у Варварин
Интересантно је да се највише прашине у вези са овом НАТО-лобистичком кампањом подигло у Општини Варварин, када је изненада отказана конференција коју је ИМБ у сарадњи са Одељењем за јавну дипломатију НАТО-а требало да одржи 9. априла 2010. године. Из ИМБ-а су тада оптужили амбасаду Руске Федерације у Београду, да је интервенисала и затражила од руководства општине Варварин да се конференције откаже.
Орхан Драгаш и Зоран Драгишић су тада рекли медијима како је наводно руски аташе за културу, Александар Николајевич Конанихин звао председника општине Варварин и „директно га уценио, рекавши да руски амбасадор неће доћи на обележавање 200 година Варваринске битке ако се конференција одржи“. Ове наводе тандема Драгаш-Драгишић, амбасада Руске Федерације у Београду је оштро демантовала. Сем тога и председник општине Варварин, Зоран Миленковић (СПО) је тада изјавио да нико није вршио притисак да се конференција откаже.
Да НАТО-лобисти Драгаш и Драгишић са својим НАТО-менторима спроводе безобзирну кампању и да се не обазиру на жртве, најбоље говори њихова намера да су били спремни да одрже конференцију у Варварину. А опште је позната чињеница да је реч граду у коме је током 1999. године НАТО извршио монструозни злочин, када је на дан градске славе Св.Тројице зверски убијено 10, а рањено 30 људи.
За режим и „НАТО нема алтернативу“
Ако се има у виду да су у досадашњим конференцијама ИМБ-а широм Србије учествовали представници појединих парламентарних странака и званичници Министарства одбране Републике Србије, онда је јасно да актуелни режим прећутно подржава све активности ИМБ-а и тандем Драгаш-Драгишић. Не треба бити превише мудар да би се дошло до закључка да за сада Демократској странци и странкама које чине Владу Србије није у интересу да јавно иступе са чврстим ставом да Србија треба да приступи НАТО-у.
У питању су разлози чисто техничке природе, који се квалитетним маркетингом ДС-а могу неутралисати у релативно кратком року. С једне стране, јавно мњење и грађани Србије још увек нису у довољној мери припремљени за тако нешто, а с друге стране, на снази је Резолуција о војној неутралности Србије, која је са 220 гласова усвојена 26. децембра 2007. године. Овај документ декларативно обавезује режим Бориса Тадића да државну политику према НАТО-алијанси формулише тако што ће јасно и гласно рећи да је опредељење већинске Србије – војна неутралност.
Нажалост, намере режима Бориса Тадића су до те мере опасне, да ни трунку наде не треба полагати у сам текст споменуте Резолуције о војној неутралности. Зашто? Зато што ту резолуцију спроводи режим који је склон да вешто извитопери стварност. Оног тренутка када европски званичници саопште да је услов Србије за пријем у ЕУ предходно чланство Србије у НАТО-пакту, режим ће маргинализовати резолуцију, а затим ће перфидно, муњевитом брзином сместити Србију у Алијансу.
И на крају, намеће се питање: како су реаговали народни посланици који су добили поменуто писмо ИМБ-а и непримерену значку са амблемом НАТО-а и четири „С“? Посланици политичких странака које су против уласка Србије у НАТО су, вероватно, и писмо и значку бацили у канту за смеће. Посланици који Србију виде као будућу чланицу НАТО-алијансе, без сумње ће сачуваће добијене значке. Зашто? Зато што верују да ће у Србији, пре или касније, сванути дан када ће те значке ставити на леву страну ревера свог сакоа и поносно, по задатку, као папагаји, понављати фразу: „НАТО нема алтернативу“!
