Не тако давно, на свет смо гледали са оптимизмом и сигурношћу. Светска економија увећавала је живи капитал (средства која се лако претварају у ефективу). Нису само појединачне државе биле део одрживог економског развоја већ су то били су цели региони. Обим светске трговине достигао је незапамћене размере. Рекло би се да је наступила дугоочекивана ера бурног економског раста и цветања. Проблеми међународне безбедности доживљавани су на сличан начин. Постојала је група држава које су биле у стању да изађу на крај са свим проблемима, а остале је само требало да буду уз њих или да их следе.
Сада, када је еуфорија прошла, испоставило се да је реалност много рђавија него што се чинило. Дубока хипотекарно-финансијска, а за њом и економска криза захватиле су цео свет. Показало се да маргинализовани критичари стихијски изграђеног, ирационалног и бескрајно неправедног светског поретка нису били сасвим у криву. Није реч о томе да је раније све било како треба, па је одједном без разлога пропало. Није тајна да је свака криза израсла на укупном кретању економског развоја који јој је претходио, а који је већина са задовољством и страшћу годинама подржавала. Такав развој се не може бранити никаквим аргументима. Био је погрешан све време и заправо криза суштински није донела ништа ново. Она је само отворила људима очи и натерала их да погледају истини у лице. А то што су видели протресло их је и отрезнило. Дошао је крај илузијама. Сви су, укључујући у првом реду набрзину форирану Групу-20, заједнички приступили лечењу тешко оболелог савременог капитализма и светског поретка.
То је оно колико се тиче економије. А што се тиче војнополитичке сфере, до отрежњења још није дошло. Многе државе, политичари, експерти, јавно мнење радије играју старе игре. Отворено се придржавају неоснованих идеолошких схема. Много им је згодније да се држе застарелих клишеа, представа и веровања. Није им још доста ратова на Балкану, у Ираку и Авганистану. Ширење нуклеарног оружја по свету на њих не оставља утисак. Расте опасност да ће оружје за масовно уништење пасти у руке терориста - превише је блокбастера и осредњих ратних филмова снимљених по том сижеу. Изгледа да би требало да чекамо најгоре. Јер они се хватају за главу само кад се деси нешто непоправљиво. Тек тада схвате да нису били у праву иако су одавно морали да преиспитају базичну процену војно-политичке стабилности и безбедности евроатлантског и евроазијског региона. Међутим, после нових великих сукоба на Блиском истоку, у које је овог пута увучен много већи број утицајних играча, или после нуклеарне апокалипсе на некој другој војној сцени у неком другом делу света, или после нечега трећег, не мање страшног и монструозног, биће касно за преиспитивање. Боље би било предузети адекватне мере проактивно.
Априлска иницијатива 2008. године председника Руске Федерације Дмитрија Медведева, који је предложио разрађивање и усвајање Споразума о европској безбедности, била је покушај раскида са овом погрешном логиком. Она је захтевала трезвену поштену процену ситуације и покушај да се елиминишу крива срастања у садашњој архитектури евроатлатске безбедности. Позивала је да се изнова преиспита проблематика стабилности, безбедности и сарадње у региону и изван њега, као и да се увиди шта је нужно за превазилажење вакуума који је настао у безбедносној сфери. После тога приступило би се постепеном методичном спровођењу утврђених превентивних мера. Даљи ток догађаја, нарочито оружани сукоб у Закавказју, показао је колико је важна и савремена такава иницијатива. Њу сада подржавају многе политичке силе, следи је све већи број земаља. Ипак, на путу за покретање преговора има много препрека. Да би се оне превазишле, биће неопходни мукотрпни преговори, серија неформалних консултација и дубоко разрађивање многих аспеката безбедности на експертском нивоу.
ГЕНЕЗА И ВАЉАНОСТ ИНИЦИЈАТИВЕ У таквим условима Русија је дужна да буде „правни максималиста" и страна која поставља питања. То захтева реална ситуација на континенту. Москву ни у ком случају не смеју да заведу позиви партнера да не испуни правни императив, она не сме да заборави да споразум захтева ратификацију. Неколико месеци након покретања Медведевљеве иницијативе, сви су покушали да је игноришу. Руске предлоге су настојали да интерпретирају као да су усмерени против НАТО, те да желе да поткопају Хелсиншки процес.
Тих се манипулација више нико не сећа, а однос према руским предлозима променио се толико да чак постоји идеја о формирању „клуба пријатеља иницијативе".
Можете се кладити да ће правно обавезујући међународни документ бити склопљен. Недовољно поштовање водећих међународних играча према Хелсиншком акту и пракса игнорисања његове позиције чвора уверљиво су показали да политичке обавезе не пружају довољно аргумената за поштовање. Примењује се сила. Право на самоопредељење народа тумачи се произвољно. Сарадња по конкретним питањима иде споро. Закључак је само један - неопходно је да државе прихвате чврсте правне обавезе. Мора се установити ефикасна међународна контрола поштовања тих обавеза, установити мере обезбеђења и, у првом реду, поверења.
Међутим, кораци о којима на разне начине сада дискутује Запад, трудећи се да их представи као мере поверења, немају с њима ништа заједничко. Ради се о повратку Русије у Споразум о конвенционалним оружаним снагама (ЦФЕ), о признању Косова, о одбијању признања независности Абхазије и Јужне Осетије. Али, ако се питање тако буде постављало, Русија ће морати да подсети другу страну на ширење НАТО на исток, употребу оружја без консултација са УН, малтретирање мањина у балтичким земљама, непоштовање обећања датих Русији у у декларацији од 27. априла 2004. године итд. Мало је вероватно да таква демагогија сада може да прође. Време је да се одустане од сталних међусобних пребацивања и уцена. Ништа добро из тога неће изаћи.
Много већу перспективу нуди радикално другачији приступ: одустајање од разних прелиминарних условљавања и прелазак на конкретан посао.
Садашње стање може се окарактерисати као кризно. Систем безбедности који би обухватио све заинтересоване стране у евроатлантском региону не постоји. ОЕБС није могао да прузме на себе ту функцију јер је његова улога у области међународне безбедности сведена на нулу. ОЕБС чак није постао ни центар за усаглашавање интереса. Стагнација је захватила и контролу над наоружањем.
И што је најважније - нисмо добили једнаку безбедност нити исте гаранције безбедности за све. О томе убедљиво сведочи бомбардовање Србије, равноправног члана ОЕБС, као и недавни напад на Грузије на Јужну Осетију и Русију у име мировних снага које су у супротности са свим међународним правним нормама и обавезама. Очигледан узрок тога је безбедносни дисбаланс, који почива на чињеници да безбедносне гаранције НАТО имају примат над онима које нуди ОЕБС. У оквиру НАТО свима је обезбеђена једнака мера безбедности, у ОЕБС није.
Не чуди онда што се Русија залаже за утемељење чврсте безбедности. Примедбе партнера да Москва наводно ставља акценат на чврсту безбедност науштрб њеног мандата и хуманитраног аспекта нису основане. Из свих званичних руских докумената види се колико се држи до тих аспеката. У области људских права постоји ефикасна међународна организација с универзалним чланством- Савет Европе. Установљена су заједничка правила за све, постоје моћни механизми контроле као и процедуре. У области чврсте безбедности нема такве организације. Интереси група и узајамне обавезе доминирају над општим интересима.
У тим условима је изградња система међународне безбедности за цео континент неопходна. НАТО и Европска Унија нису довољни.
ЗАШТО ЈЕ ПРОПАО САВЕТ НАТО-РУСИЈА Што се тиче Северноатлантске алијансе, она је за себе и своје интересе завршила посао. Проширила је своје домете и изашла из оквира надлежности, али на штету опште безбедности. Управо је политика увлачења треће стране у НАТО и покренула Грузију на агресивна дејства. Тбилиси их је практично гурнуо у то. Политичка ангажованост Алијансе у односу на Украјину такође не доприноси стабилности. Нису успели да остану објективни. Карактеристично је да су Савет Русија-НАТО фактички уништили (поразили) баш када је био најпотребнији.
Северноатлантска алијанса је почела да ревидира своју стратегију. НАТО тежи да у своје виђење безбедности укључи готово све - до Арктика, климе и енергије. Ипак, очигледно је да би било смешно решавати те проблеме без сарадње с Русијом.
Други објективан разлог да се установи општи систем безбедности је Авганистан. Игра на карту оружаних снага неће обезбедити сигурност у Авганистану.
ЕУ суочава се једнако компликованим проблемима. Она се муњевито развија и има велике планове. Ипак, ни самостално ни у сарадњи с Североатлантском алијансом неће успети да реши питања с којима се хвата у коштац. Значи - и ЕУ је пред дилемом.
Русија нема намеру ништа да руши. Сумња да Кремљ има деструктивне намере заправо је покушај да се иницијативи Дмитрија Медведева прида смисао који она нема. Русија је заинтересована за јачање безбедности, али такве безбедности која би подразумевала да партнери дејствују у контексту ексклузивних алијанси и организација уз поштовање међународних обавеза, између осталог свих општих структура безбедности укључујући ОЕБС. Дупли стандарди су недопустиви. Сви на међународној сцени морају имати исти став према Хелсиншким правилима. Важно је поново успоставити поверење, нарочито према оним базичним правилима какво је непримењивање силе. Тада ће замрзнути конфликти моћи да се покрену са мртве тачке. Није нужно понављати оно што се десило са Споразумом о конвенционалним оружаним снагама у Европи. Он може да служи као пример пропуштених прилика. Тај споразум увек је посматран у својству осовине кооперативне безбедности. У Истанбулу су својевремено одредили наизглед вектор безбедности за све. Међутим, државе чланице НАТО су га поткопале условивши напредовање у договореном правцу политичким интересима који нису у вези са безбедношћу.
Терористички напад 11. септембра 2001. и финансијско-економска криза брзо су срушиле догме, посебно у области безбедности. ОЕБС, НАТО, ЕУ, Заједница независних држава, Споразум о конвенционалним оружаним снагама у Европи - нико од њих неће обезбедити безбедност. Магистрални пут излази на јачање постулата Споразума о безбедности и узајамног допуњавања његових темељних структура.
Русија је спремна да искористи могућности ефикасних организација и структура безбедности, али то није довољно. Неопходно је градити безбедност на темељу Споразума.
Појединачни кораци (дејства, акције...) држава или група често дају супротан ефекат јер приморавају остале на међународној сцени да предузимају мере као одговор. Резулат је да индивидуална безбедност слаби уместо да јача и тако настаје вакуум безбедности. Последице - тежња држава да обезбеде нуклеарно наоружање, наоружавање, ратови без краја, регионални и локални конфликти. Таквим стањем нико не може да буде задовољан.
Још један бочни ефекат политике једностраних (самосталних) дејстава у области безбедности јесте раст неповерења, што искусно користе све деструктивне снаге. На том фону још је теже смирити локалне и регионалне конфликте. Подрива се ефикасност борбе светске заједнице с тероризмом, криминалом, наркомафијом, незаконитим миграцијама, као и могућност одговора на друге изазове миграције.
Медведевљева иницијатива изузетно је савремена. Да је садашња економска криза антиципирана, биле би предузете превентивне мере, а њена дубина била би мања. Можда би чак могла бити и спречена. Лекција коју ваља научити из тог примера гласи: неопходни су озбиљни кораци да садашњи вакуум безбедности не би произвео још већу дестабилизацију у области безбедности.
ПРОБЛЕМ МЕЂУНАРОДНОГ ПРАВА Питање разрађивања нормативног документа сасвим је основано, а скептици губе из вида колико је озбиљну еволуцију у последње време прошло мешународно право. Од регулатора међудржавних односа, оно све више постаје регулатор односа међу субјектима унутрашњег права. То даје могућност да се спровођење Споразума о безбедности стави под контролу грађанског друштва, и да, у сврху његовог обезбеђивања, привуче све унутардржавне административне и судске механизме. Осим тога, међународно право од декларације неколико норми прелази на формирање широког инструментаријума за мониторинг, којим се државе приморавају да испуне обавезе које су преузеле на себе. Тиме се можемо и морамо користити при дефинисању концепције Споразума.
Пожељно је да се та концепција базира на систематском погледу на проблематику безбедности. То је потребно да би Споразум обухватио све етапе кризе, да би предвидео кризу и предупредио прелазак с лакшег на тежи стадијум, те гарантовао регулисање (решење) на корист свих. Он подразумева тесну повезаност свих међународних организација безбедности које дејствују на светском и на регионалном нивоу, као и свих нових структура које могу бити предложене. Произлази из систематичног познавања свих фактора који могу да угрозе безбедност и схватања обухватне природе Споразума. Поред војне, безбедност обавезно укључује и економску стабилност, баланситрану производњу и употребу енергије, приступ ресурсима и савременој технологији, несметано снабдевање становништва храном по приступачним ценама. Безбедност није могућа без очувања животне средине, свеобухватној бризи о дигнитету људске личности, социјалне заштите, права мањина, националних држава и тако даље.
Предлог Русије Запад сматра интересом Москве. И то је истина - Споразум одговара Москви, али не онако како то мисле наши партнери. Нејегова привлачност је у томе што је он основан и потребан.
Неизвесност је и даље велика. Питања је више него одговора, и ево само неколико њих: како се супротставити Споразуму о конвенционалним оружаним снагама у Европи; шта се може урадити да би се гарантовала безбедност; какве би размене требало предложити с обзиром на сличност са седамдесетим годинама и на Хелсинки-1?
Кључним за проблематику безбедности јавља се питање Русије и од њега не вреди одустати. Сада сви признају да нису правилно поступили према Русији. Шта јој се може дати? Чиме задовољити њу, а чиме Грузију и Украјину? Русија претендује на специјалну улогу. Шта би јој требало понудити, коју улогу? Променити везу Русија-НАТО? Али како и у којој мери?
Постоји неколико тема које захтевају додатно прорађивање. У чему се састоји принцип јединствене безбедности? Он функционише само у оквирима савезничких односа. Али у томе ни Атлантском савезу није све јасно. Шта је садржај принципа који забрањује јачање сопствене безбедности за рачун других? С њим се декларативно сви слажу, али која дефиницију ваља предложити?
ШТА НЕМА АЛТЕРНАТИВУ Шта ново може донети изградња институција? Разуме се да ће се све организације и структуре безбедности које тренутно функционишу томе супротставити. Али бар теоретски, о којим новим идејама би могло бити речи, а да буду минимално пријемчиве за НАТО и ЕУ? Постоје ли такве идеје? Ако то није демонтирање постојећих и ако нису нове идеје, шта је онда? Дати садашњим организацијама нова овлашћења? Хоће ли се с тим сложити Русија? А други? Мало је вероватно.
На евроатлантском простору дејствује невероватно мноштво организација и структура. Појавио се тешко разумљив конгломерат правила, режима, обавеза, а ништа од свега не функционише. Кад је реч о економији, то је очигледно показала светска економска криза. Слично је и у сфери безбедности. Њени стубови, на пример Споразум о конвенционалним оружаним снагама у Европи, деградирани су и руше се. Слаби и ОЕБС, само је НАТО доживео нешто мањи пад. Најзад, централни проблем безбедности у региону представља одсуство Русије и њених структура.
Све је испало крајње неправедно. Русија ни од кога није изгубила хладни рат, већ је умела да изађе из њега. Али партнери су искористили (привремену) слабост Русије да је истисну, а да своје структуре поставе у центар безбедносног система. Пораз Грузије у рату на Кавказу имао је отрежњујуће дејство. Ипак, криза се није завршила, већ се наставила. Једина могућност да се из ње изађе јесте одрицање од натоцентризма (ЕУ самостално не игра улогу у обезбеђивању чврсте безбедности). То је неопходно како би била усвојена могућност нове деградације евроатлантског подручја.
Сада треба успоставити нова правила игре, или формирати нову европску организацију за безбедност типа ОЕБС-2 или ОЕБС+. У њу би биле укључене све друге ефикасне безбедносне структуре, а она сама била би потчињена Уједињеним нацијама.
Слабост овог предлога је у томе што је неостварљив, а питање је зашто га онда уопште анализирамо. Да се реализује не може зато што Запад, као и увек, сматра да талас емоција не може да да никакве резултате. Русији не преостаје ништа друго него да се сложи са западним институцијама. Све ће се смирити само од себе и вратити на стари успостављени поредак.
Рат на Кавказу свима је отворио очи. Он је очигледно показао колико сву крхкост међународне безбедности, као и чињеницу да њен систем није уравнотежен и да Русија мора да се интегрише у систем.
С том ситуацијом се не треба мирити, Русија је сувише моћан и утицајан фактор на међународној сцени. Враћање на време хладног рата или на ривцалство у свим правцима, покушаји да се играју игре на блеф (буквално с нултом сумом, без улога) били би очигледна глупост. Решење глобалних проблема, победа над заједничким непријатељима и постизање циља који је у интересу свих није замислив без учешћа Москве. Или је, у најмању руку, тежи и компликованији. Непредвидиве тешкоће ником нису потребне, зато треба развити сарадњу и поставити је на ваљану институционалну основу. То је једина разумна и прагматична варијанта.
Истина, Споразум о безбедности неће решити све проблеме, али он нема алтернативу.
Професор М. Л. Ентин, доктор правних наука и директор Европског научног института при Државном московском институту међународних односа Министарства иностраних послова Русије
Превод Ј. М.