Миливојевић: Стратешко партнерство Запада и Албанаца на Балкану

Низ политичких акција и догађаја великоалбанског карактера у задње време са млаком реакцијом или подршком западне алијансе отвара питање правих разлога таквог постављања алијансе. Дилему су најпре отворили познатим изјавама на националистичкој основи албански премијер Рама и „косовски“ председник Тачи о спајању Албаније и „Косова“. Томе се прикључио бујановачки градоначелник Муслију својом подршком уз додатак „Прешевске долине“.Долази затим расплет политичке кризе у Македонији са одлучујућом подршком западне алијансе управо албанском фактору кроз толерисање „Тиранске платформе“, процедурално „необичан“ избор представника Албанаца Џаферија на место председника парламента и његов висок политички третман са на крају мандатом коалици Заева са албанским партијама. На све ово треба додати вишемесечну опструкцију Приштине наставку дијалога са Београдом и испуњењу обавеза из Бриселског споразума.У мозаик се, намерно или случајно, уклопио и тријунфалан повратак и претећи наступи Харадинаја према Србији после политичке одлуке француског суда о неизручењу Србији. Све ово је праћено високом синхронизацијом политичких потеза на линији Тирана-Приштина-Бујановац (промена граница) и Тирана-Скопље(„Тиранска платформа“) уз одсуство озбиљних реакција на Западу.Шта више албанаски МИП Бушати баш у Вашингтону потврђује постојање и подршку „Тиранској платформи“ уз дефинисање њених циљева(политички циљеви Албанаца у Македонији,приступање НАТО и ЕУ,итд.).Неизбежан контекст је и вишемесечно тестирање тезе у западним медијима о промени граница на Балкану на етничкој основи, као механизму за успостављање трајног мира. Конкретно се нуди модел реализације који у целини одговара великоалбанским националним тежњама у региону, а на рачун суверенитета и територијалног интегритета суседних држава и домицилних већинских народа.

Наиме овај на западу инициран сценарио промена граница и најновије активности албанског фактора практично поново отварају албанско питање. Јер, после протиправне интервенције НАТО на СРЈ и признања „Косова“ од стране западне алијансе, албанско национално питање на Балкану је требало бар за Запад да буде затворено. Шта онда толерисање свега овога од стране западне алијансе може да значи? Ништа до даљу стратешку интересну подршку албанском фактору и његовим најновијим тежњама.Ових дана о томе неумољиво и јасно сведочи Вилијам Вокер,аутор случаја Рачак који је увео Запад у проалбански расплет на КиМ, али и региону коме смо сада сведоци.О чему се дакле ради?

Западна алијанса је у измењеним геополитичким околностима суочена са новим изазовима за њену доминацију глобалног карактера. У том контексту је Зпадни Балкан, као необухваћен, а важан простор глобалног сучељавања („линија ватре“,продор Кине и ислама), добио на стратешком значају у три вида: проширењу утицаја и доминације алијансе; супротстављању Русији и др.утицаним играчима (Кина и ислам); супротстављању ширењу утицаја неконтролисаног исламског фактора.У сва три поменута  вида албански фактор који заузима стратешки простор и утиче на стање у њему суседним државама (већ видљиво у Македонији,Ц.Гори, Србији), је сада кључни савезник западној алијанси. Прво активан је у конкретној реализацији ширења алијансе које се, после пријема Ц.Горе у НАТО,преко најновијег расплета са на „Тиранској платформи“ доминантним албанским утицајем, наставља у Македонији и потом према „Косову“. Друго директно је стратешки и функционално супротстављен утицају Русије и др.незападних фактора на Западном Балкану. Треће са муслиманском већином представља активног чиниоца за деловање према блискоисточној кризи, неконтролисаном и непожељном исламском наступу, новој емиграцији и међународном исламском тероризму и екстремизму који првенствено угрожавају западне интересе.

Треба додати на крају да су и најновије политичке комбинације са покушајем промене формата и убрзања дијалога Београд-Приштина и кадровска решења у тој функцији (Ахтисари,Олбрајт,Вокер), такође, мере и акције које имају у виду новонастале „повољне“ околности за албански фактор у региону. Циљ је коначно признање „Косова“ при чему се и овде стратешки интереси албанског фактора и западне алијансе поклапају.

Др Зоран Миливојевић је виши научни сарадник Центра за стратешке алтернативе