Први излазак и наступи председника САД Трампа на међународну арену билатералним посетама (Ријад,Израел,Ватикан) и учешћем на самитима НАТО и Г7 показали су да ће будуће међународне односе обележавати билатерализам, као механизам њиховог суштинског ефикасног остваривања. Пратиће га принцип равнотеже снага, као инструмента очувања стратешких интереса у сада већ измењеним међународним околностима које чини њихов мултиполарни карактер и садржај и на тој основи успостављени својеврсан ривалитет и међузависност великих.То је било јасно још после руске нтервенције у Сирији, пробоја Кине на сам врх светске економије,победе Трампа на изборима у САД на политичкој платформи „Америка пре свега“,утолико што њихови међусобни билатерални односи добијају превагу са утицајем на глобалном плану као детерминанте и механизма решавања отворених питања у савременим међународним односима.Евидентно да утицај ОУН даље слаби и да мулилатерализам, као инструмент реализације стратешких циљева у амбијенту глобализације, губи дах.Да је то тачно најбоље потврђује одустајање Трампа од мултилатералног транспацифичког трговинског споразума, „игнорисање“ члана 5 НАТО уговора (обавезе на заштиту угорожене земље чланице), Париског уговора о глобалном загревању. Независно од потеза новог америчког председника примери са ЕУ су нама ближи и убедљивији:одлука В.Британије да изађе и своје будуће стратешке интересе остварује самостално; одбијање неких чланица да поштују правну тековину ЕУ (Даблински споразум о праву азила, Шенгенски споразум,заједничке одлуке о квотама за пријем избеглица,одредбе уговора из Мастрихта о економским критеријима,итд.).Последња изјава канцеларке Меркел „Донекле су прошла времена у којима смо могли да рачунамо једни на друге.“ после сусрета са Трампом у НАТО и на Г7, довољно говори сама за себе.
Истовремено сведоци смо низа важних билатералних сусрета задњих недеља водећих државника САД,Кине,Русије,Европе,Азије,са њиховом кључном улогом у питањима која оптерећују савремене међународне односе (криза на БИ, међународни тероризам и безбедност, нуклеарне претње и тензије на истоку Азије и у Пацифику,енергетска безбедност, итд.). Разлози за овакву динамику су различити: са једне стране међународни односи су у кризи,оптерећени бројним изазовима и могућим несагледивим последицама које задиру у интересе свих; са друге стране међународни односи су данас мултиполарни, што у глобалном амбијенту диктира одговарајуће нужно партнерство у постављању великих и налаже њихов дијалог ради решавања отворених питања. Дакле оваква појачана динамика у билатералним односима водећих са глобалним утицајем, уз уочљиво одсуство ОУН и других мултилатералних механизама, управо показује да је билатерализам постао кључни механизам за решавање глобалних питања и то у формату који у основи има принцип равнотеже снага.Уосталом зашто да не, јер је управо овај принцип био у новијој историји гарант мира и безбедности у ширем смслу имајући у виду да су поремећаји тог принципа довели до светских ратова.
Где је Европа у овоме? Са Русијом на једној страни и В.Британијом на другој запало је Немачкој да трасира тај пут у условима ривалитета у реализацији стратешких интереса.У том контексту напред цитирана изјава канцеларке Меркел добија пун смисао и тежину,као израз ривалитета у односима са САД.Уколико добије наредне изборе и обнови канцеларски мандат имаће улогу свог славног претходника из 19. века Бизмарка који је управо уважавањем принципа равнотеже снага и механизма билатерализма успешно чувао мир у Европи крунишући га Берлинским конгресом. Јер ЕУ у више брзина је, када се имају у виду разлике које делују на политичком и економском плану, већ у суштинском погледу реалност. Механизам привилеговано партнерство својевремено успостављен за Турску само што није озваничен као замена за de iure проширење. Без дијалога Немачке са Русијом, В.Британијом,Француском, Турском, али и САД и Кином, нису могућа решења у прилог одрживог мира и стабилности Европе.Уосталом Француска је већ демонстрирала нов приступ сусретом Макрон-Путин и пројекцијом значаја даљих билатералних односа са Русијом.
Када је реч о Србији, она се већ изјаснила ставом о подједнаком третману великих од значаја за наш регион, а у складу са националним нтересом. У том смислу суочавање са глобалним променама и новом ситуацијом је присутно кроз динамичну билатералу са Русијом, Кином, Немачком, Турском и,како следи, и са САД. Отворена питања са суседима, од чијег решавања зависи њена даља стабилност и одрживи развој треба, такође, да буду предмет нове динамике у суседским и регионалним билатералним односима са циљем да се ефикасније ставе на дневни ред у циљу конкретног решавања у обостраном интересу.
Др Зоран Миливојевић је виши научни сарадник Центра за стратешке алтернативе
Политика, 1. јун 2017. године
