Неколико дана пре званичне инаугурације новоименованог председника САД Доналда Трампа многе чињенице од глобалног значаја већ сада су постале јасне. Ону прву и најважнију, да је свет мултиполаран и да је окончана ера униполарног света и новог поретка са САД на челу, насталог после пада Берлинског зида, више није могуће озбиљно оспоравати. Уосталом, уверљива победа Трампа и платформа на којој је она остварена то доказују. Наиме избори и њихов исход су показали да је америчко друштво подељено и пред изазовима даљег развоја (дилеме мултикултурализма, реиндустријализације, имиграционе политике итд.). Затим, да је неолиберални концепт дефинитивно пао, што су потврдили и амерички бирачи. Потом, да је политика интервенционизма и наметања „демократије“ под палицом САД произвела негативне резултате и глобалне ризике, као што убедљиво потврђују ИД, избегличка криза и међународни тероризам. Најзад, да су на светској сцени и други актери глобалног (Кина, Русија) и регионалног значаја (Турска, Иран, Индија, Јапан, Бразил...) и да је дијалог са њима услов трајније стабилности међународних односа. Повратак принципа равнотеже снага, као гаранта светског мира, у овим околностима добија пун смисао.
Колико је за Кину било јасно да је глобална сила и обавезан партнер САД показује чињеница да је њихово глобално „партнерство“ кроз суштинско ривалство већ на сцени: Трамп је телефонирањем у Тајпех потврдио да ће улога Тајвана остати неизмењена и у функцији стратешког ривалства са Кином; најавио је оштру битку са њом на економском плану, упозорио је Пекинг на проблем његових односа с Пјонгјангом, потврдио савезништво са Јапаном и Ј. Корејом.
За Русију је то, међутим, постало јасно њеном убедљивом победом у глобалном надметању у случају Сирије и повратком на светску сцену, чиме је верификован ранији Путинов „успех“ с глобалним значењем у случају Украјине (Крим, Донбас). Трамп је, уосталом, већ најавио промену става према америчко-руским односима и потврдио да ће у овом глобалном „партнерству“ дијалог играти важну улогу.
Могло би се рећи и да је ЕУ највећи губитник на старту глобалних промена које је исход америчких избора најавио. Наиме почетак мењања међународних односа затиче ЕУ неспремну и без свеобухватне стратегије за санацију унутрашњих криза институција, али и с даљим ризицима које чине неизвесности предстојећих важних изборних циклуса (Немачка, Француска, Холандија), процеса реализације „брегзита”, карактера и садржаја будућих трансатлантских односа. Због тога и неће бити глобалног final four-а, већ ће наредни период, бар у првом Трамповом мандату, бити „игра у троуглу” у „првој лиги”, уз борбу више чинилаца (Индија, Турска, Иран, Јапан, Комонвелт сада са В. Британијом...), укључујући и ЕУ, да се прикључе.
Дакле, све је спремно за нова глобална одмеравања у новим условима. Чека се само Трамп за формални почетак. Збир већ познатих чињеница знатно смањује простор за неизвесности због наводне Трампове непредвидљивости. Права неизвесност постоји само у томе којим темпом и са каквом одлучношћу ће нови амерички председник спроводити свој најављени програм.
Што се тиче наших надања од промена у међународним односима, она се морају подвести под реалполитику, а у условима глобалних интереса великих и критерија по којима ће се они остваривати, независно од наших очекивања.
Др Зоран Миливојевић је научни сарадник Центра за стратешке алтернативе
