Одлучност Немачке и још неких држава да, у условима „замора“ од проширења и непостојања пуног консензуса свих чланица ЕУ, подржи отварање три нова поглавља (5, 25 и 26) у приступним преговорима Србије са ЕУ, указује на неке дубље геостратешке интересе. За Немачку, локомотиву ЕУ, они су пре свега у вези са стратегијом консолидације и изласком уније из криза и ризика с којима се суочава. Други се тичу актуелног геополитичког контекста који се односи на регион „западног Балкана“ и Србије. Трећи су у вези са широм генералном стратегијом коју трансатлантска алијанса спроводи на овом простору. Све то не умањује значај чињенице да је о отварању поглавља 5 већ обезбеђена пуна сагласност чланица ЕУ преко потврде да је почела примена споразума Београд–Приштина о телекомуникацијама, што је од летос био услов за отварање тог поглавља.
Продужена криза еврозоне, „брегзит“ и нови трендови на тој основи, отворена институционална питања, избеглички контекст итд. захтевају хитну консолидацију и нову свеобухватну стратегију за ЕУ. Неке од кључних политика уније се већ преиспитују. Међу њима је и до сада најуспешнија политика проширења. Источни правац кроз политику источног партнерства је практично напуштен. Развој на том правцу: украјинска криза, одсуство промена у Белорусији, Грузији и Јерменији, пораз кандидата ЕУ на председничким изборима у Молдавији, томе уверљиво доприносе. Залагање неких чланица да се по сваку цену одобри визна либерализација Украјини и Грузији покушај је да се тај правац по сваку цену одржи. Медитерански правац (француски предлог – земље Магреба) је већ раније напуштен, а сада је добио сасвим другу стратешко-безбедносну димензију. У игри је, дакле, остао „западни Балкан“ који нуди простор за нову афирмацију важне и доскоро најуспешније – политике проширења, као контрабаланс центрифугалним тенденцијама.
Нова геополитичка ситуација с повратком руског фактора, одмеравања на релацији Вашингтон–Москва, продор Кине у ЕУ простор – посебан су геополитички изазов за укупну улогу уније. У том смислу, јачање њених позиција даљим стратешким и институционалним привлачењем „слободног“ простора у њеном трбуху који чини „западни Балкан“ представља прворазредни интерес и мотив за активно деловање. Имајући у виду положај Србије и њен утицај на кретања у том простору, активно постављање према њој у већ поменутом контексту само се по себи намеће као интерес у директној функцији стратегије за нову геополитичку афирмацију ЕУ. Активна улога Немачке се подразумева.
Кад је реч о интересима Србије, њих у првом реду одређује нова динамика у приступним преговорима, као потврда оправданости зацртаног стратешког политичког циља актуелне владајуће већине. Ту је затим верификација остварених резултата на економско-финансијском плану, у развоју односа у региону, у темпу нормализације Београд–Приштина и политике према избегличкој кризи. Најзад, посебан интерес представља могућност која се отвара тиме да се и уз инструменте ЕУ (обавезе из поглавља 23 и 24 и др.) убрза процес реформи кључних институција система (правосуђе, управа) и оствари владавина права и функција правне државе.
Др Зоран Миливојевић је научни сарадник Центра за стратешке алтернативе
