Фонд Слободан Јовановић је 26. септембра 2013. године на Коларчевом народном универзитету одржао трибину под називом „Геополитика Србије: положај и перспективе на почетку XXI века“. На трибини су говорили: др Душан Пророковић, извршни директор Центра за стратешке алтернативе и аутор књиге „Геополитика Србије“, мр Александар Митић, председник Центра за стратешке алтернативе, Александар Симић, адвокат и Слобдан Ерић, главни и одговорни уредник часописа „Геополитика“.
Др Душан Пророковић је подсетио на бројне уступке Србије ради „безалтернативних евроинтеграција“ које ће је веома коштати убудуће, као што су слични уступци Југославије веома скупо коштали данашњу генерацију.
„То што је положај Србије био тежак не значи да се требало препуштати судбини ради евроинтеграција.“ Пророковић је указао да на положај државе у међународним односима утичу три фактора: њен географски положај, историјска искуства и структура светског политичког система. „Непрепознавање структуре светског политичког система од стране политичке елите је један од важних разлога погоршавања положаја Србије у претходних шест година“.
„Србија је постала талац оног дела политичке интелигенције који је остао заробљен у 1992. години.“
Били смо сведоци успостављања „Pax Americana“ након Хладног рата. Пророковић је подсетио на ставове Френсиса Фукујаме почетком деведесетих година о „крају историје“, али и на систематску маргинализацију ставова Имануела Волерстина и других аутора с критичким ставом према једнополарном америчком међународном поретку.
На слици: "Геополитика Србије: положај и перспективе на почетку XXI века", студија Душана Пророковића.
Прихватањем америчких вредности (неолибералног економског поретка, односно принципа „Вашингтонског консензуса“) и везивањем за америчку војну моћ, крајем прошлог века су многи народи веровали да ће стићи пречицом до благостања.
„Еуфорија је утицала да се превиде многе ствари. Тако се превидело да је профит а не благостање основни циљ капитализма.“
„Либерални капитализам је подивљао“, нагласио је Пророковић, наводећи да је „ниво укупне задужености преко пет пута већи од глобалног БДП-а“, подсећајући да је ниво учешћа САД у глобалном БДП-у годинама у паду и да је сведен на око 20%.
„Светски политички систем је ушао у нови процес трансформације и његова структура постаје мултиполарна“.
Говорећи о „новим геоополитичким играчима“ и „новим субимперијалним силама“, Пророковић је подсетио на предстојеће опадање утицаја атлантизма и успон Немачке, која је носилац геополитичке концепције европског континентализма, те Русије са евроазијском и Турске са неоосманском геополитичком концепцијом. Могу се очекивати утицаји Кине, арапских заливских земаља, Ирана и Индије, пре свега у виду економског присуства.
„Несумњива је чињеница да су до сад интереси земаља које су носиоци три геополитичке концепције (САД, Немачке и Турске) били подударни по питању српског фактора, док је присуство Русије, оптерећене сопственим проблемима у протеклих двадесет година, било сведено на симболичну меру.“
Светски политички систем је ушао у нови процес трансформације и његова структура постаје мултиполарна.
Пророковић је подсетио на низ доктринарних разлога због којих је распад Југославије на Балкану одговарао за три одлучујуће геополитичке концепције протеклих деценија. Он је навео да су САД већ спремне да пактирају са регионалним, субимперијалним силама на одређеним подручјима. „Субимперијалне силе би тако, остварујући своје регионалне интересе, помагале САД да одрже доминацију у светском поретку“, у вези чега треба имати у виду простор Балкана као америчку компензацију савременој Турској.
Србија мора размишљати о алтернативи и Србија мора развијати алтернативу.
Наводећи да се у последње време све мање говори о „Југосфери“ и да се све више уместо овог термина користи термин „Г - 6“, припрема се извесна нова интеграција балканских земаља коју подржавају три наведена геополитичка фактора. Пророковић је навео да можемо очекивати да ће се у будућности наметнути тема чланства Србије тој новој регионалној интеграцији са аргументом да ће она пружити Србији предах. Међутим, „то је наивно очекивање“, пошто у њој „Србија не би могла адекватно да заштити своје интересе“.
„Србија мора размишљати о алтернативи и Србија мора развијати алтернативу“. У перспективи, Србија треба да развија сарадњу са Бугарском и Црном Гором уз ослањање на евроазијске интеграције.
Мр Александар Митић је рекао да „државни врх Србије више није гадљив по питању чланства Србије у НАТО, сматрајући да би то можда било у интересу Србије, али да још увек не може да донесе ту одлуку, пошто 8 од 10 грађана Србије не подржава такву одлуку и она може да буде донета само ван очију јавности.“
Он је подсетио да је пре више година Фонд Слободан Јовановић био стожер кампање којом је упозорена јавност да Тадићева власт иза леђа народа жели да приближи Србију НАТО-у. Тада је Фонд заједно са ДСС иступио са петицијом против чланства у НАТО-у коју је потписало више од 200 јавних личности. „Према писању Викиликса, Драган Шутановац се жалио америчким конгресменима да је петиција имала изузетно негативан утицај на про-НАТО кампању“.
Прошле недеље је одржана тајна конференција чија тема је била: како утицати на јавно мњење у Србији ради приближавања НАТО пакту. „Дан касније је у Београд стигла Колинда Грабар-Китаровић, бивша хрватска министарка спољних послова која је сада помоћник генералног секретара НАТО-а за пропаганду, односно `јавну дипломатију`“, а Атлантски савет Србије ће организовати нешто што су назвали `тура партнерства` (...) - трибине на којима ће промовисати чланство Србије у НАТО.“
Да би учланио Србију, НАТО мора да учини две ствари: мора да придобије власт и мора да придобије јавно мњење.
„Да би учланио Србију, НАТО мора да учини две ствари: мора да придобије власт и мора да придобије јавно мњење.“
Што се тиче власти, Митић је нагласио да ће НАТО привлачити српске власти кроз разне ЕУ-програме и на одлучујућа места постављати НАТО-лобисте (нпр. Милана Пајевића који је био директор ISAC фонда, једне од водећих про-НАТО организација протеклих година, и који је до недавно био директор Канцеларије за придруживање ЕУ, Драгана Шутановца и Тању Мишчевић)
НАТО ће привлачити српске власти кроз разне ЕУ-програме и на одлучујућа места постављати НАТО-лобисте.
„Што се тиче народа, главно је избацити емоције из приче о НАТО-у и променити свест грађана.“
Процес прикључења НАТО-у је комплексан, па је Митић навео да се ми сад налазимо пред закључењем „Индивидуалног програма партнерства“, који је највиши могући степен сарадње у оквиру “Партнерства за мир“, без доношења одлуке да постанемо чланица НАТО-а. Тај степен може бити отворен тако што би Влада мимо Скупштине и народа затражила „Акциони план за чланство“ (Membership Aciton Plan или МАP). По његовом основу, „током трајања овог плана, држава Србија би вршила промовисање чланства у НАТО парама пореских обвезника. Дакле, вашим парама би се вршила пропаганда НАТО-а“, поновио је Митић.
По завршетку процеса установљеног по основу MAP, земља би добила званичан позив за чланство у НАТО и референдум о томе би био потпуно ирелевантан, јер се сматра да је тада развој процеса ка чланству бесповратан, пошто се још није десило да се нека држава након добијања МАP-а врати назад.
Кључно је спречити да власти у Србији затраже Membership Aciton Plan.
„Кључно је спречити да власти у Србији затраже Membership Aciton Plan.“
Говорећи о потреби исправљања неравнотеже између евро-атлантске и евро-азијске оријентације Србије, Митић је навео да треба ојачати војну неутралност у свим стратешким документима Србије.
„Ако имамо учешће у Парламентарној скупштини НАТО, морамо имати учешће у Парламентарној скупштини ОДКБ.“
Слободан Ерић је навео да је „тежак геополитички положај Србији наметнут од стране Западних сила - пре свега САД, В. Британије, Немачке, ЕУ и неких глобалних центара моћи, који не подлежу никаквој контроли“.
„Геополитички рат против Србије траје непрекидно 23 године. Мењају се средства и методи, али циљ остаје исти – втатити Србију век уназад, односно одузети јој све територије које је Србија ослободила у ратовима од 1912. до 1918. године.“
Суштина те политике је стављање Србије под чврсту и свеобухватну, мада неформалну контролу.
Разматрајући метод наступања противника, Ерић је напоменуо да ће након имплементирања Бриселског споразума бити отворено питање Војводине „и тако корак по корак (...), зарад неке магловите перспективе зване Европска унија, Србија заиста може довести себе до тога да се њена граница сведе на границу некадашњег београдског пашалука. Нису то никакве теорије завере. То су теорије намере завере Запада према Србији“.
Геополитички рат против Србије траје непрекидно 23 године. Мењају се средства и методи, али циљ остаје исти – вратити Србију век уназад, односно одузети јој све територије које је Србија ослободила у ратовима од 1912. до 1918. године.
Говорећи о одузимању суверенитета Србији, Ерић се посебно осврнуо на економско исцрпљивање којим је „Србији забрањено да има своју производњу“.
„Право да имају производњу и власништво над фабрикама у Србији имају само странци.“
Оцењујући политику Запада према Србији као неморалну и нерационалну према њиховим сопственим интересима, напоменуо је да Срби према Западу треба да воде политику чистих рачуна и реципроцитета.
Ерић се осврнуо и на политику измене система вредности код Срба који је један од коначних циљева Запада.
Он је подсетио да Косово и Метохија, историјски, традиционално, а и према међународном праву припадају Србији и да ћемо га ми, пре или касније, вратити Србији кад престане сила која га од нас одваја.
Александар Симић је најпре изнео осврт на студију Душана Пророковића као искуство политичке праксе које садржи обиље података и геополитичког знања од великог значаја за будуће политичаре.
„Да ли је геополитика данас уопште могућа“, упитао је Симић, узимајући у обзир да је њен битан елемент остварење дугорочних циљева држава и одређености граница савремених држава.
„Ако је рат криминализован, а он је дефинитивно криминализован после Другог светског рата повељом уједињених нација (...), да ли уопште можемо да се бавимо геополитиком?“
„Да ли уместо геополитике на дневни ред долази `глобално`?“
Говорећи о поразу српске државе и народа на крају XX века, Симић се осврнуо на мишљење Николаја Данилевског о немогућности Русије да води рат против Запада, обзиром на то да ће све Западне силе бити у рату уједињене против Русије. Упитавши „Зашто Србија није могла да води ратове за југословенско наслеђе“, указао је на сличности западног перципирања Србије и Русије.
Срби се данас налазе у стању колективне депресије. Нису свесни шта их је тачно снашло. Та депресија иде дотле да отвара питање идентитета.
Подељена српска елита није успела да обнови легитимни српски захтев за обједињавањем српског народа на развалинама Југославије, али јој то није дозвољено ни у оквиру онога што је данас Србија. Шта више, морали су да буду војнички поражени, што је Симић аргументовао говорећи о бомбардовању СР Југославије.
„Срби се данас налазе у стању колективне депресије. Нису свесни шта их је тачно снашло. Та депресија иде дотле да отвара питање идентитета.“ Симић је подсетио на различите ставове који се појављују поводом сарајевског атентата, са потпуно супротним аргументацијама ставова.
Зар није немогуће да нека нова ситуација не буде погодна за обједињавање српског, односно јужнословенског простора? Зашто да не? Тај простор говори српским језиком. Српски језик је lingua Franca који се разуме од Граца до Солуна.
„Срби још нису артикулисали, нису растумачили распад Југославије.“ С тим у вези, Симић је навео став Милана Екмечића: да је Југославија створена у оном тренутку када је Велика Британија схватила да би необједињавање Српства угрозило њене интересе на Балкану, јер је Немачка била довољно јака, а Русија довољно слаба да Југославија не буде пуко оружје у рукама Русије.
„Зар није немогуће да нека нова ситуација не буде погодна за обједињавање српског, односно јужнословенског простора? Зашто да не? Тај простор говори српским језиком. Српски језик је lingua Franca који се разуме од Граца до Солуна.“
Симић је упозорио да се o „Југосфери“, односно „Г- 6“, не може донети брз и једнозначан суд, изневши мишљење да Запад, ипак, неће дозволити стварање велике Албаније.
Трибина Фонда Слободан Јовановић: "Геополитика Србије: положај и перспективе на почетку XXI века".
