Није нам био потребан ИПАП као доказ да се Србија већ годинама, тихо, пузајући, на мала врата, испод радара, приближава НАТО.
Реторички, Србија се држи војне неутралности, а ИПАП споразум је „само“ највиши корак сарадње са НАТО оквиру Програма „Партнерство за мир”, без обавезивања на чланство у Алијанси. Бирократски гледано, он интензивира сарадњу са НАТО у областима науке, војне обуке и реформе, сарадње у ванредним ситуацијама, и типичан је за све земље бивше Југославије и бившег СССР које нису или не желе да постану чланице НАТО.
Међутим, Србија је земља коју је НАТО пре 16 година бомбардовао, којој је пре 7 година у сарадњи са ЕУ отео део територије, и коју притиска да уведе санкције против свог највећег традиционалног савезника, Русије, земље коју чланице Алијансе у последњих годину дана тероришу санкцијама, војним и политичким претњама.
Самим, тим, када је Србија у питању, “ђаво” је у интерпретацији. Тачно је да ИПАП садржи низ контроверзних одредби који се тичу војне сарадње, интероперабилности, учешћа у мултинационалним операцијама, транзиту и обуци НАТО војника – које сваком ко је преживео НАТО бомбардовање ствара макар осећај мучнине. Јасно је да “интероперабилност” има сврху припреме српских војника да функционално буду упаковани и припремљени за учешће у будућим НАТО операцијама, као што “транзит” може да буде употребљен и за евентуалне операције против Руске Федерације.
Међутим, опасност ИПАП лежи и у другим, мање “атрактивним” одредбама овог споразума. Пре свега, јасно је да овде више нема речи само о војној сарадњи – већ да се сарадња са НАТО проширују и на правосуђе, економију, унутрашње послове и пропаганду. У свим овим пољима, дакле за мање-више читаву државну управу, НАТО ће имати саветодавну улогу. Моћи ће да се меша у све. Као да за испуњавање услова није било довољно 35 поглавља Европске уније, сада ће и НАТО моћи да Србији предочи шта мисли о корупцији, о правима мањина, али и о томе који су аспекти сарадње са Русијом “безбедни” и самим тим прикладни за Србију.
За грађане ће посебно опипљив бити програм пропагандних активности које ће “дизати свест” о значају сарадње Србије и НАТО. Грађани Србије ће то плаћати из свог џепа јер, како стоји у споразуму, “Република Србија намерава да спроведе активну и свеобухватну информативну кампању” којим би хвалила ту сарадњу. Сарадња са НАТО ће бити промовисана на универзитетима, у научно-истраживачким институцијама, невладином сектору, медијима.
У преводу, за све грађане Србије који се противе НАТО, а нарочито оне који активно упозоравају на опасности од приближавања овој организацији, све ће бити мање простора, све мање толеранције за изношење критичких ставова према алијанси.
Циљ је јасан: промена дискурса о НАТО и наратива о улози НАТО у бомбардовању и отимању Косова и Метохије, са пратећим избацивањем „емоција“ из глава грађана Србије.
Када смо већ код Косова и Метохије, у споразуму ИПАП и Партнерству за мир уопште нема никаквих озбиљних референци везаних за чињеницу да НАТО годинама обучава будућу „војску Косова“ пред очима целог света. Српске замерке око смањивања присуства КФОР-а и „дефиксације“, односно препуштања заштите историјских, културних и верских споменика косовској полицији, се у НАТО „примају к знању“, а суштински, као што знамо из праксе, потпуно игноришу. Толико о „дијалогу“ са НАТО: Србија испуњава услове НАТО, а НАТО српске замерке „прима к знању“.
Србија са споразумом ИПАП није прешла Рубикон. Међутим, први следећи корак би управо то значио. Знак за узбуну би могао да буде било какав сигнал из Београда или Брисела у вези са израдом плана МАП (Мемберсхип Ацтион План), Акционог плана за чланство у НАТО, што би значило да се Србија одрекла војне неутралности, да се определила за чланство у НАТО-у. Тај степен може бити отворен тако што би Влада мимо Скупштине и народа затражила израду МАП. По завршетку процеса установљеног по основу МАП, земља би добила званичан позив за чланство у НАТО и референдум о томе би био потпуно ирелевантан, јер се сматра да је тада развој процеса ка чланству бесповратан, пошто се још није десило да се нека држава након добијања МАП-а врати назад.
Александар Митић, председник Центра за стратешке алтернативе
