У Београду је 27. маја 2011. године, Фонд за отворено друштво организовао округли сто поводом објављивања зборника текстова „Нова Србија, нови НАТО – визија будућности за XXI век“. У излагању су учествовали: Предраг Симић, Милан Карагаћа, Александар Митић, Јасминка Симић, Михаило Басара, Предраг Николић, Јелена Петровић, Јелена Милић и Марко Савковић.
Зборник је представиила Мирјана Косић, извршна директорка TransConflict Serbia.
Милан Карагаћа, из Форума за међународне односе европског покрета у Срибји је навео како треба да се разматра дугорочни безбедносни концепт, не вредносно и „a priori“, и подсетио је да је према истраживањима свега 15% становништва Србије за интеграцију земље у НАТО.
Пуковник у пензији Михаило Басара, нагласио је да ће наша земља свакако бити део неке колективне безбедности, да проблем насиља у региону није решен, него повећан и осврнуо се на „негативну еволуцију НАТО-а“.
Јасминка Симић, уредник-новинар РТС-а, навела је да је савремени идентитет НАТО-а изграђен 1998. године на скупу у Сен-Малоу, па „Мисије ЕУ делују тамо где НАТО не жели да уђе, али користе сву безбедносну активу НАТО-а“. Ово „уступање мисија“ НАТО-мисијама ЕУ заиста функционише од 2002. године, а Србија треба да остане на нивоу „Партенрства за мир“ и укључује се у одговарајуће научне пројекте.
Предраг Симић се осврнуо најпре на проблем балканизације и подсетио да једино Србија није имала проблем концепта велике националне државе. Што се тиче концепта „безбедносне заједнице“, он потиче из САД од 1964. године (изнео га Карл Дојч), у темељу је евроатлантизма и његовог ширења на североисток, исток и југоисток Европе. Симић је подсетио на самит у Келну маја 1999. године, на основу којег је изграђена политика НАТО интеграције западног Балкана.
Марко Савковић, из Београдског центра за безбедносну политику је подсетио присутне на трошкове учешћа наше земље у војним операцијама и потреби повећаног ангажовања у мисијама ОУН.
Јелена Петровић, докторанткиња King`s College у Лондону, навела је да се код нас углавном све своди на војну причу и подсетила на политику управљања кризама, које је у НАТО изједначено с његовом одбрамбеном функцијом и функцијом одрживе безбедности. У НАТО-у је „појам кризе проширен“, а у Лисабонском документу је „НАТО први пут предвидео и цивилне капацитете“. Подсетивши на еволуцију НАТО-а после Хладног рата, навела је развој принципа „свеобухватног приступа“ и civil emergency planning, као метода за решавање криза и сложених ситуација.
Јелена Милић, извршна директорка Центра за евроатлантске студије је изложила потребу да Србија потпише безбедносни споразум са ЕУ, што, према њеним речима, „није алтернатива чланству у НАТО“, као и да је „ЕУ једини стратешки партнер НАТО-у“. „У Србији све лимитира политика према Косову“, па и евроатлантске интеграције.
Александар Митић, директор Центра за стратешке алтернативе, подсетио је присутне на рад сајта www.zastonato.org и осврнуо се на стил аргументације заговорника чланства у НАТО, који се често износи у нашој јавности: „Аргумент – боље бити за столом него на менију, у ствари је један мафијашки аргумент.“
САД играју на карту слабе Србије, а Москва je за војно неутралну и економски снажну Србију. Према Митићу, Србији се намећу три пузајућа процеса: интеграција у ЕУ, легализација и легитимизација независности Косова и НАТО бомбардовања Србије.
Предраг Николић, председник Центра за стратешку сарадњу, говорио је најпре о проблемима који се одражавају на развој наше актуелне безбедносне ситуације – питање истине о Сребреници, политика односа са Хашким трибуналом, потписивању споразума са ЕУ , економском значају Косова и Метохије, „спавачима Ал-Каиде у БиХ”.
Николић је подсетио да питање новог концепта НАТО-а није одвојиво од новог система ракетне заштите, али и да услед кризе падају износи војних буџета, па су ефективи смањени скоро за половину. Николић је подсетио да је „мека моћ САД нарушена, а она је била основ привлачности ове силе у свету“, али и да је Русија такође инсталирала ракете у Калињинграду. Према Николићу, Европа је данас суштински „небрањено подручје“, а „САД више нису у стању да контролишу велики број ратова које воде“.