Петар Искендеров
Резолуције Генералне скупштине УН по одређењу су документа са карактером препоруке. То није у вези само са непостојањем јасних овлашћења и механизама Генералне скупштине за реализацију сопствених одлука, за разлику од Савета безбедности УН, већ и са самом процедуром доношења одлука. За пролазак документа довољан је већи број гласова „за“ у односу на гласове „против“, а притом се уздржани не рачунају. Такав механизам омогућава да се одобре документи према којима већина чланица исказује привидну или искрену индиферентност. То се, поред осталог, догодило са захтевом Србије Међународном суду УН о питању легитимитета самопроглашене независности Косова, против кога су октобра 2008. године децидно гласале једино САД, Албанија и низ пацифичких држава, док се већина чланица Европске Уније уздржала. Осим тога, у арсеналу Генералне скупштине УН постоји још и такав механизам као што је консолидовано одобрење - уколико су документ унапред усагласили принципијелни актери овог или оног процеса, догађаја или конфликта.
Управо се последњи случај догодио у ноћи између четвртка и петка (10. септембра) по московском времену – када је Генерална скупштина одобрила заједничку резолуцију Србије и ЕУ о Косову. Документ је презентовао шеф српског Министарства иностраних послова Вук Јеремић и тим се документом позива на апстрактни „мирни дијалог“ о косовском проблему између Београда и Приштине, који би „био фактор мира, безбедности и стабилности у региону“. Међутим, ту резолуцију - без обзира на све, споља гледано, поштоване принципе преговора, компромиса и усаглашавања – нипошто не можемо сматрати подједнаким дипломатским успехом партнера. Ради се о фактичкој капитулацији једног од њих – власти Србије – која се током последњих дана повлачила са својих позиција тачку по тачку, да би на крају разматрање косовског проблема у УН претвориле у театар политичког апсурда.
ЗАДОВОЉАВАЊЕ НЕПРИЈАТЕЉА
Коначан текст документа, који је српско вођство разрадило још у јулу, после по Србију негативне одлуке Међународног суда УН, испеглан је до те мере да је на парадоксалан начин задовољио и власти Србије, и главне архитекте косовске независности у лику САД и ЕУ. То је омогућило да се документ једногласно одобри, али је, с друге стране, у значајној мери девалвирало његову међународно-правну тежину. Западне државе су по козна који пут оствариле све своје циљеве, не жртвујући Србима ништа сем нове порције похвала и расплинутих обећања.
Међутим, првобитни нацрт резолуције омогућавао је макар спровођење „мониторинга“ у сали Генералне скупштине УН, како би се установио однос снага међу присталицама и противницима независности Косова. Документ је садржао апсолутно правичне одреднице о „недопустивости“ независности Косова (нарочито са аспекта коришћења косовског преседана у другим конфликтним зонама Балкана и целокупног евроазијског простора) и неопходности нових преговора „о свим преосталим отвореним питањима“, а то значи и о статусу покрајине. Сличне констатације давале су могућност УН да изразе, макар и необавезан став за спровођење (таква је, како је речено, природа резолуција Генералне скупштине), али бар колико-толико јасан.
Коначан текст документа, који је српско вођство разрадило још у јулу, после по Србију негативне одлуке Међународног суда УН, испеглан је до те мере да је на парадоксалан начин задовољио и власти Србије, и главне архитекте косовске независности у лику САД и ЕУ. То је омогућило да се документ једногласно одобри, али је, с друге стране, у значајној мери девалвирало његову међународно-правну тежину. Западне државе су по козна који пут оствариле све своје циљеве, не жртвујући Србима ништа сем нове порције похвала и расплинутих обећања.
Међутим, подржан у Организацији Исламске конференција, притисак Запада на Србију са захтевом да или повуче нацрт резолуције или да из ње избаци за албанске власти Косова неповољне формулације, урадио је своје. Своју ауторитетативну реч изрекли су и гости у Београду, министри иностраних послова Немачке и Велике Британије Гвидо Вестервале и Вилијам Хејг, као и главни комесар ЕУ за међународне односе и политику безбедности Кетрин Ештон, која је у Бриселу примила председника Србије Бориса Тадића. Без обзира не све бучне речи Тадића и његових истомишљеника о праву Србије да поднесе на разматрање Генералне скупштине УН своје виђење и косовске независности и одлуке Међународног суда УН, коначна резолуција добила је толико компромисни и расплинути карактер да чак ни теоријски никог и ни на шта не обавезује. У замену за одредницу о „недопустивости“ косовске независности документ подвлачи да „Србија никада и ни на који начин неће признати независност своје јужне провинције“, а такође говори о значају апстрактног „мирног дијалога“.
Главни проблем се, међутим, не своди на терминологију најновијег документа, већ на његов значај за даљи развој ситуације у региону. Несумњиво да неодређеност око међународно-правног статуса Косова, која још увек траје, представља додатни фактор у корист активнијег деловања босанских Срба у правцу сопственог самоопределења. Премијер босанске Републике Српске Милорад Додик већ је навео приближне рокове самоопределења босанских Срба по косовском обрасцу – „наредних четири године“. Много тога ће зависити од резултата општих избора у Босни и Херцеговини, предвиђених за 3. октобар. Ако Савез независних социјалдемократа Милорада Додика потврди своје водеће позиције у РС, вероватноћа понављања косовског сценарија у том региону Балкана ће се суштински повећати. Тим пре што и друге српске странке у Босни и Херцеговини заузимају сличне ставове. Лидер Демократског народног савеза Марко Павић позива да се у сопственом интересу искористи не само косовски преседан него и конкретна одлука Међународног суда УН за подршку независности Косова. Он верује да „мишљење Суда показује којим путем би требало ићи“.
ПРАЗНА ОБЕЋАЊА
Компромис који је Тадић постигао са вођством ЕУ апсолутно може да доведе и до заоштравања унутрашње политичке ситуације у самој Србији, где опозиција критички прати сваки корак власти у вези са Косовом и јавно, не и без основа, сумњичи ту власт за тајне намере да пристану на независност покрајине.
Незадовољни су и косовски Срби. Уочи заседања Генералне скупштине УН председник Српског националног већа Северног Косова Милан Ивановић је изјавио да последњи потези Бориса Тадића приморавају његове сународнике да се поуздају у Русију. Он је запретио да, уколико се договором Београда и ЕУ о Косову буду кршила права косовских Срба и реализују „без сагласности Русије“, тада ћемо „ми покренути иницијативу да се одобри руско држављанство Србима на Косову и Метохији“. „Русија ће умети да заштите своје грађане ма где они живели“, подвукао је Ивановић очигледно имајући у виду војни конфликт на Кавказу из августа 2008. године и признавање независности Абхазије и Јужне Осетије. Он се позвао на декларацију о заштити косовске покрајине као „неотуђивог дела Србије“, коју су усвојили делегати скупштина општина Косова и Метохије 7. септембра у Звечану. У том се документу подвлачи да нико нема право да разрађује документ у коме се “директно или индиректно доводе у опасност суверенитет и територијална целовитост Србије“, што је јасна алузија на компромисе Тадића са ЕУ.
Што се тиче нада Београда у што скорију интеграцију у ЕУ, тешко да су оне постале изгледније после одлуке Генералне скупштине УН. Брисел у резерви има још низ полуга за притисак на Србију – од изручења генерала Ратка Младића до регионализације земље и преиспитивања њених споразума са Русијом. Према томе, процес дипломатског „завртања руку“ српском руководству тешко да ће се зауставити, тим пре што он доноси тако очигледне резултате. А речима које је у Њујорку изговорио Вук Јеремић – „не сумњајте да ће Србија и даље заузимати одлучан став“ – не подсећају чак ни на добру мину у лошој игри, већ на потпуно одсуство било какве „мине“ у односу на колевку српске државности.
Фонд Стратешке културе, Москва
